Srbija bez prave elite

Na politickoj sceni nema grupacije koja bi autoritetom elite ubedila mase da uz pomoc sveta treba smiriti tenzije na Kosovu, spreciti rat i nove zrtve i pripremiti ozbiljne pregovore. Nema elite koja bi imala odlucujuci uticaj i na raspolozenje naroda. Rat je ucinio svoje i predratna elita, koja bi zagovarala slicne ideje dozivela je sudbinu srednjeg sloja drustva i nestala

Pise: Milanka Saponja-Hadzic

Iznenadno raspisivanje referenduma o posredovanju medjunarodne zajednice u resavanju kosovske krize, koja sve ozbiljnije preti da preraste u veliki rat, mnogi su doziveli prevashodno kao jos jedno trovanje dusa, odavno ispunjenih dubokim nespokojem. Mozda otuda i pojava brojnih analiza o tome sta je cilj izjasnjavanja gradjana, koje se vise krecu u sociolosko-psiholosko-filozofskoj ravni, a manje u politickoj. Agresivna propaganda potvrdjuje informacije da su se socijalisti po prvi put ozbiljno zabrinuli za svoje pozicije. Time se i objasnjava sada neskrivena saradnja s radikalima i njihova istaknuta uloga, ne samo u vladi vec i celokupnoj javnosti. Zbog toga izgleda i logicna tvrdnja da je predstojece izjasnjavanje o posredovanju velikih sila u resavanju kosovskog pitanja, dakle o necemu sto je na razne direktne ili indirektne nacine davno odobreno, samo naizgled, tacnije - samo manjim delom usmereno prema medjunarodnoj zajednici. Ocigledno mnogo vise je problema koje bi Kosovo (opet) trebalo da resi na unutrasnjem planu.

Izborom Mila Djukanovica za predsednika Crne Gore i njegovim cestim i temeljnim inicijativama ojacan je onaj mali drustveni sloj koji je svestan da zemlja bez temeljnih promena ne moze dugo izdrzati i da ce to konacno ugroziti i one koji odlucuju o njenoj sudbini. Taj sloj naravno nije veliki, pa on verovatno ne bi predstavljao veliku opasnost da na njega kao na oslonac ne racuna medjunarodna zajednica. Zbog toga ga vlast i oseca kao neprijatelja i svim sredstvima pokusava da ga eliminise. Zato portparol Socijalisticke partije Srbije Ivica Dacic, glumeci samouverenost, u komentaru na najnoviju crnogorsku inicijativu o novom pocetku drzave prorice Djukanovicev skori kraj. Cini to u istom danu kad Djukanovic u Londonu ugovara dugorocne poslove.

Na duze staze, ako je suditi prema prvim koracima, racuna i predsednik vlade srpskog entiteta u Bosni i Hercegovini Milorad Dodik. Pre nekoliko dana u Beogradu je boravio lider socijalista iz Republike Srpske Djordje Radisic koji je ponovo dobio zadatak da na Dodika izvrsi pritisak da u vladu, koja sve vise izmice beogradskoj kontroli, ukljuci radikale. Kao nov razlog verovatno je navedena ugrozenost matice koja dolazi s kosovske strane. Uskoro ce se videti kako je to prihvaceno s one strane Drine, a sto se medjunarodne zajednice tice ona je vec razumela poruku da Beograd zeli jos vece zatvaranje, jer tako najbolje funkcionise. Na svetu je da odluci sta ce dalje, dok Seselj u cudu pita "Koje sankcije?" I dok oni vecaju, galama oko referenduma vec je postigla cilj i homogenizovala narod, a kosovski problem ce ionako morati jos da ceka na resenje, s ratom ili bez njega.

Zanimljivo je da u aktuelnom dogadjanju na srpskoj politickoj sceni "za" i "protiv" referenduma gotovo niko nije postavio razlozno pitanje sta je zapravo u ovom trenutku srpski nacionalni interes na Kosovu. Da li je to dalje odrzavanje statusa quo, odbijanje svakog razgovora, nov rat sa nesumnjivo velikim brojem zrtava s obe strane i nova odgovornost za jos jedan rat na jugoslovenskom prostoru, cije ce pitanje kad-tad biti postavljeno.

U Srbiji ocigledno nema politicke grupacije koja bi autoritetom istinske elite mogla nedvosmisleno da saopsti da je medjunarodno posredovanje i smirivanje tenzija na Kosovu prioritetan srpski cilj i najveci interes. Tek posle smirivanja uzavrelih strasti na obe strane i sprecavanje da dodje do novih zrtava, kao i ozbiljnih priprema razgovora, moglo bi se traziti resenje koje bi na dugi rok moglo da zadovolji obe strane. Sve drugo kontraproduktivno je po srpske interese. Izvesno je da ce albanski nacionalisti jos dugo insistirati na secesiji i verovatno bi se (bez medjunarodne zajednice) sa srpskim nacionalistima najradije dogovorili o podeli Kosova, jer i jedni i drugi razmisljaju u kategorijama 19. veka i otimanju teritorije.

Ozbiljni analiticari, medjutim, smatraju da bi ovakav redosled poteza bio u najvecem srpskom interesu jer bi Srbiji omogucio brzu evropsku integraciju i prikljucivanje bivsim socijalistickim zemljama u tranziciji, za kojima vec kasni u razvoju pola veka. Ta ista elita trebalo bi da obrazlozi da Srbiju ne ugrozavaju autonomije, niti lokalne organizacije. Naprotiv. Interes moderne drzave je da razbije birokratsku superstrukturu koja prati svaku centralizovanu drzavu. Interes Srbije nije da bude centralizovana, a ona svim snagama hoce to jos vise (i u postojecim uslovima) pa uporno navlaci iznoseno odelo Enver Hodze.

Porazna je cinjenica ovog vremena da na jugoslovenskom prostoru nema elite, ciji bi autoritet imao odlucujuci uticaj na promenu raspolozenja naroda. Rat je ucinio svoje i predratna elita, koja bi verovatno zagovarala slicne ideje, dozivela je sudbinu srednjeg sloja drustva i nestala. Njeni ostaci koji se povremeno u tragovima osecaju u javnosti nemaju znacajniji uticaj. Na njihovo mesto dosla je nova elita, formirana u ratnom okruzenju i na kapitalu koji je stekla ili direktnom pljackom ili zahvaljujuci monopolskom polozaju, koji joj je drzava omogucila. Najvecu moc stekla je za vreme sankcija, pa je logicno da i ne zeli promene, nego da zadrzi postojece stanje. Njoj odgovaraju nestabilne prilike, cak i nov rat. I od njih se ne moze ocekivati preduzimanje bilo cega sto bi predstavljalo neki znak modernizacije ili reformi.

Interes te elite je dalje istrajavanje na teoriji krvi i tla, jer to ne ostavlja prostor za smirivanje i razlozno rasudjivanje. Opravdanje za svoje postupke ona ce traziti zagovaranjem teze da je namera medjunarodne zajednice da razbije Srbiju sto je samo nastavak etnocentristicke gazimestanske politike. S tim shvatanjima Srbiji nema mesta u Evropi, ma sta o tome govorili srpski celnici.

Prosle godine kao na novu snagu koja bi mogla da dovede do promena gledalo se na predstavnike koalicije "Zajedno". Aktuelno izjasnjavanje o kosovskom problemu govori da je to verovanje bilo bez osnova. Medjutim, cak i da su u pitanju drukciji pogledi, pitanje je da li bi se lideri te koalicije usudili da rizikuju dobar deo glasova i kazu ono sto raspamecena masa ne zeli da cuje. Zato primamljivo, cak zavodljivo, deluju procene da bi se postojecem gledanju na kosovski problem mogao suprotstaviti, a to vec i cini, novi krug liberala okrenutih prema trzisnim principima poslovanja, a olicenih u crnogorskom predsedniku.

Ukoliko oni savladaju sve prepreke koji im postavljaju protivnici promena i postanu dominantna snaga, u jugoslovenskoj politici vise nece biti mesta za pesnike kao u minuloj deceniji koji su uverljivo prognozirali da ce se "nase pitanje" resiti tek onda kada bude postavljeno "kao svetsko". Jer, nas problem "pored nas treba da resavaju samo predstavnici Amerike i Rusije". U pesnickoj lucidnosti nije bilo mesta za upozorenje o tome kako prolaze narodi koji nisu u stanju da sami rese svoje probleme, vec to cini neko drugi umesto njih.