POZORISNE PREMIJERE

Artur Miler: "Svi moji sinovi", rezija Dimitrije Jovanovic, scenografija Jasna Dragovic, kostimi Ljiljana Dragovic, muzika Isidora Zebeljan

Ako je tacna teza formulisana pre par godna u jednom drugom pozoristu po kojoj je moderno ono sto je provereno, onda je Beogradsko dramsko pozoriste svojim najnovijim repertoarskim potezom, postavljanjem na scenu komada "Svi moji sinovi" Artura Milera, na pragu povratka stare slave. Ukoliko nije takav slucaj onda krivica nije do ovog pozorista.

Verovatno je da su razlozi postavljanja jednog od retkih Milerovih komada "Svi moji sinovi" koji nije igran na sceni bas ovog pozorista, sadrzani u cinjenici da je ovaj tekst, barem sto se tice drustvenih prilika u kojima zivimo, ne samo aktuelan vec se na atraktivan nacin bavi jednim pitanjem pred kojim nasa dramska knjizevnost tvrdoglavo cuti. S jedne strane to je problem ratnog profiterstva i raspada porodice ali i pitanje koje Miler nije postavio ali se ono za nas pojavljuje iz drugog plana i sastoji se u problemu svesti i osecanja pravde koji se u ovom komadu podrazumevaju. Upravo na tom, znacajnije negoli na drugim mestima, lezi sustinski znacaj ove predstave. Milerova prica je, naime, za nas vazna iz jednog, za, na primer, americkog gledaoca, nebitnog ugla koji se sastoji u cinjenici da ce sin ratnog profitera, kada sazna da je njegov otac Dzo Keler "valjao" vojsci neispravne delove za avione, ovoga prijaviti policiji umesto da elegantno otcuti i nastavi uzivati u blagodetima ocevog "biznisa".

Zbog toga nije slucajno sto je dinamika predstave koju je u Beogradskom dramskom pozoristu rezirao Dimitrije Jovanovic protekla u skladu sa konfrontacijom zbivanja na sceni i nasim stanjem svesti. Iako pazljivo reziran, bez nasilne aluzivnosti i efekata koji bi gledaoca "kupili na prvu loptu", prvi cin ove predstave nije mogao pobuditi vecu paznju upravo zbog naseg nedostatka svesti o vrednosti gradjanskih normi ponasanja. Ovo tim pre ako znamo da Miler svoj komad formulise upravo na takav nacin koji ce tragediju u trecem cinu uciniti ociglednom. Kada, medjutim, na red dodju dogadjaji koje osecamo kao svoje, otkrivanje brojnih prevara i lazi, zatim saznanje daje En, devojka jednog od Milerovih sinova poginulih u ratu, sve vreme znala da je njena porodica nepravedno stradala od Kelerovih, pri cemu ona i dalje zeli da se uda za drugog, prezivelog sina Dzona Kelera, predstava dobija na ubrzanju iako je njen ritam ostao isti. Osecanje te promene, naravno, svoj razlog nema u predstavi vec u nasoj pomerenoj svesi. Tada se, naime, ispostavlja da rediteljski postupak Dimitrija Jovanovica ima, ako se u tome sastoji uloga pozorista, isceliteljsku moc i da je znacajniji ne zbog onog dela predstave u kome smo se prepoznali vec u strpljivom insistiranju na onim motivima koji ne poznajemo.

S druge strane, sasvim je sigurno da je rezija Dimitrija Jovanovica sracunato minimalisticka kako bi glumci bili u prilici da svoje junake razmotre sa svih strana. Jedna od najboljih ostvarenja u ovoj predstavi svakako je ono kojeje postigla Djurdjija Cvetic u ulozi Kejt Keler, supruge ratnog profitera i dobrog muza i majke moralnog i plahovitog sina Krisa. Posezuci za prefinjenim glumackim sredstvima izrazavanja kao sto su diskretna mimika, prigusen glas i povremeni ali osmisljen pad u afekat, Djurdjija Cvetic je znalacki rasporedila emocije koje su sve vreme kuljale sa scene sa takvom snagom da je njeno pravo na ocuvanje porodice, bez obzira sto je u osnovi rec o sebicnoj zeni, bilo potpuno odbranjeno. Na slican nacin Miodrag Radovanovic resava lik Kelera seniora uspevajuci da bude netipicno nezan kada navija za mlade ali i surovo okrutan kada brani svoje pravo na prevaru.

Jos jedno glumacki dobro resenje osmislio je Milan Culilovic u ulozi Kelera juniora koji je bio optimalno snishodljiv kada je u pitanju majka, dovoljno racionalan u odbrani svog prava na licni izbor zivotnog saputnika ali i neopozivo pravdoljubiv kada je trebalo pogledati istini u oci i suociti se sa ocevim gadostima. Jedini problem za ovog glumca, koji je u stvari i ozbiljan pad cele predstave, sastojao se u nedovoljnoj snalazljivosti njegovog partnera Pavla Pekica kao Dzordza Divera. Na isti nacin na koji nije uspeo da se suprotstavi zelji svog druga iz detinjstva i saborcu iz rata da se ozeni njegovom sestrom, Pavle Pekic kao Diver sin ne uspeva da odbrani poziciju junaka prevremeno sazrelog u ratu koji se sada bori za cast svoje porodice.

S tim u vezi valja dodati da je snalazljivost Natase Solak u ulozi devojke razapete izmedju porodicnog i prava na svoj izbor, bila sasvim korektna ali bez velikih uzleta koje joj je omogucavala pozicija u ovoj predstavi, na isti nacin na koji je Srdjan Dedic, u ulozi doktora Dzima, vesto iskoristio prgavu narav svog junaka ali je zapostavio, mozda ne svojom krivicom, mogucnost koja mu je bila nadohvat ruke - da napravi malu bravuru.

Dodajmo za kraj da je, pored navedenih, narocito uspelo resenje bio "obrnuti pogled" scenografa Jasne Dragovic koja je publiku smestila u stan porodice Keler sa pogledom na cuveno Milerovo dvoriste.

Zeljko Jovanovic