POSLE NAJAVE DA BIVSI LIDER BOSANSKIH SRBA “OZBILJNO RAZMISLJA" O PREDAJI TRIBUNALU

Ako je Karadzic vec postao, ili je na putu da postane, “lak plen", onda on to nije samo za Sfor i ostale kojima je stalo da ga sto pre vide u Hagu, vec i za one koji bi imali intresa da on tamo nikad ne stigne, barem ne ziv

Mirko Klarin
dopisnik “Nase Borbe" iz Haga

"Omeksana meta": Radovan Karadzic okruzen telohraniteljima snimljen u Banjaluci 8. februara 1986. godine FOTO: FoNet/AP

Da Radovan Karadzic “ozbiljno razmislja" da se dobrovoljno preda Haskom tribunalu - kako proteklih dana spekulisu zapadni mediji pozivajuci se na po pravilu anonimne diplomatske i obavestajne izvore - je bajata, najmanje dve godine stara, vest. Prvi su je lansirali trojica Karadzicevih advokata - Igor Pantelic iz Beograda, te Edvard Medven i Tomas F. Henli III iz Sjedinjenih Drzava - koji su sa sveze potpisanim ovlascenjima svog klijenta u leto 1996. izvrsili svojevrstan “prepad" na Tribunal. Pokusali su, naime, da se “ubace" u raspravu koja je o optuznicama protiv Karadzica i Mladica vodjena u skladu sa clanom 61 Pravila postupka (procedura u slucaju neizvrsavanja naloga za hapsenje), ali su odbijeni uz obrazlozenje da bi se, u slucaju njihovog prisustva u sudnici, rasprava za potvrdjivanje optuznice pretvorila u sudjenje u odsustvu, sto nije predvidjeno Statutom Tribunala. U razgovoru sa novinarima, Pantelic, Medven i Henli su tom prilikom nagovestili kako njihov klijent “ozbiljno razmislja" da dodje u Hag i pred Tribunalom odbrani svoju nevinost. Nije bilo razloga da im se ne veruje: cinjenica da je u Hag poslao svoje branioce predstavljala je nesumnjivu potvrdu da Karadzic ozbiljno shvata bezizlaznu situaciju u kojoj se nasao nakon sto je tuzilac Medjunarodnog krivicnog suda podigao protiv njega dve optuznice za genocid i ostale teske zlocine i raspisao za njim medjunarodnu poternicu.

Dok je Karadzic nastavljao da “ozbiljno razmislja", NATO i ostale u Bosni angazovane medjunarodne organizacije primenili su postupak koji se u vojnom zargonu opisuje kao “omeksavanje mete." Najpre su ga, uz pomoc Biljane Plavsic, politicki izolovali i kompromitovali, a potom i propagandno razoruzali stavljajuci pod kontrolu SRT i Srnu. Zatim su, strogim nadzorom nad specijalnom policijom, znacajno oslabili njegov bezbednosni aparat; a onda mu jos i zavukli ruku u dzep presecanjem sverca i drugih ilegalnih izvora prihoda. Karadzic mozda jos nije bankrotirao ali je pitanje koliko ce jos dugo biti u stanju da - kako pozivajuci se na zapadne diplomatske izvore u Sarajevu tvrdi juce AFP - lojalnost svojih 300 telohranitelja obezbedjuje platom koja je najmanje 10 puta veca od bosanskog proseka.

“Meta" je, nema sumnje, znacajno “omeksana" i eventualna operacija hapsenja bi, danas, bila neoporedivo manje rizicna nego pre godinu dana, kada je - prema izvorima bliskim NATO - planom “Cilibarska zvezda" u tom cilju bilo predvidjeno angazovanje 800 trupa, borbenih helikoptera i oklopnih vozila, sa ukalkulisanim saveznickim gubicima izmedju 20 i 40 vojnika. Danas bi, procenjuju eksperti, bilo dovoljno nekoliko desetina vojnika sa dva borbena helikoptera nad Karadzicevim skrovistem i cetiri tenka oko njega... pa da se njegovi cuvari predaju ili povuku podvijena repa. Primecuju, tim povodom, kako su nakon iskustva Sime Drljace i Vlatka Kupreskica, optuzeni za ratne zlocine “izgubili volju" da se, kada im se Sfor pojavi pred vratima, odupiru hapsenju.

Karadzic kao meta je, takodje, “omeksan" i time sto se vise ne strahuje da bi njegovo hapsenje dovelo do nekontrolisanih “pokreta masa", odnosno demonstracija ili nereda ogorcenih pristalica bivseg lidera. U prilog tome govori i jucerasnji izvestaj AP sa Pala, u kojem se citiraju izjave mestana o tome kako je “Karadzic istorija" i “covek proslosti."

“Omeksavanje mete" je, medjutim, mac sa dve ostrice. Jer, ako je Karadzic vec postao, ili je na putu da postane, “lak plen", onda on to nije samo za Sfor i ostale kojima je stalo da ga sto pre vide u Hagu, vec i za one koji bi imali interesa da on tamo nikada ne stigne, barem ne ziv! A takvih je, nema sumnje, dosta: kako u njegovom neposrednom okruzenju, tako i u blizem i daljem susedstvu. Zrtve ili potomci zrtava zlocina za koje je Karadzic optuzen mogli bi, recimo, zakljuciti kako bi Hag za njega bio “nezasluzena milost", te pokusati da mu sami presude, u skladu sa poznatim principima balkanske pravde. S druge strane, njegovi dojucerasnji saradnici i saveznici, u Bosni i sire, koji znaju koliko Karadzic zna, mogli bi pokusati da ga sprece da to sto zna isprica pred Tribunalom, te da se - sakloni Boze! - jos i pojavi kao svedok optuzbe na procesu njima. Dalje, Karadzicevo pojavljivanje u Hagu moglo bi da ne bude po volji nekim zapadnim generalima i diplomatama, koji su sa njim “poslovali" tokom rata, te bi - kako je proslog leta spekulisao pariski “Liberasion" - i njima moglo da bude u interesu da se akcija hapsenja “zavrsi lose", kao u slucaju pokojnog Drljace. I sam Karadzic je - u proslogodisnjem intervjuu holandskim novinarima - primetio kako bi zapadnim generalima i politicarima “bilo bolje da me ubiju, nego da me puste da idem u Hag..."

Imajuci u vidu pozamasan broj onih kojima nikako ne bi odgovaralo njegovo pojavljivanje pred Tribunalom, najvazniji zadatak Sfora nije vise da Karadzica uhapsi, vec da ga zastiti kako mu se nesto neprijatno ne bi dogodilo dok on “ozbiljno razmislja" o dobrovoljnoj predaji. Dok bi, s druge strane, Karadzic morao da shvati kako mu produzeno “razmisljanje" ne ide u prilog, buduci da su - opisanim postupkom “omeksavanja mete" - znacajno oslabljene njegove pregovaracke pozicije, te da kao “zrela kruska" ne moze da racuna na ustupke koje je eventualno mogao da dobije dok je jos bio “tvrd orah."