RADIVOJE ANDRIC, REDITELJ FILMA "TRI PALME ZA DVE BITANGE I RIBICU"

Na ulici, u autobusima, bilo gde u nasim zivotima stalno je prisutan humor, svi sve vreme pricaju viceve, neprestano se desavaju razne budalastine, cak i ozbiljnim ljudima, i uopste mi nije jasno odakle se izvlaci taj kretenski, primitivni, vulgarni humor kad smo okruzeni kvalitetnim montipajtonovskim fazonima. Nisam morao nista preterano da se trudim, samo sam osluskivao i prikupljao. Razne fore iz filma su zapravo fore iz zivota

Radovan Kupres

S obzirom na nacin funkcionisanja ove sredine, za Radivoja Rasu Andrica se moze reci da je kao vrlo mlad reditelj (30-ak godina) dosao do prvog dugometraznog ostvarenja. Romanticna komedija sa pljackom u sredini "Tri palme za dve bitange i ribicu" upravo s dosta uspeha razgaljuje plebs po srpskim bioskopima, pokazujuci da je ovaj covek, pre sopstvenog velikog debija, dobro savladao zanat, asistirajuci mnogim starijim kolegama, baveci se dokumentaristikom i raznim televizijskim formama. I sada posle uspelog rediteljskog ustolicenja, Rasa bez sujete kaze kako bi rado opet radio kao asistent, mozda i nekom mladjem reditelju debitantu, jer "mi smo mala kinematografija i moramo da se drzimo, narocito mi mladji".

No, i pre nego su "Tri palme..." skrenule paznju javnosti na Andrica, on je bio neka vrsta subzvezde, opstepoznata gradska faca, upecatljivi protagonista klupskog zivota Beograda, fanaticni grobar. Na premijeri filma se gotovo mogao steci utisak da je ceo Centar "Sava" ispunjen Rasinim prijateljima.

- Ovo je definitivno urbani film zato sto ja sebe dozivljavam kao gradsku facu i ne znam da li bih umeo da napravim drugaciji film nego sto je urbani - kaze o svom filmu u intervjuu za "Nasu Borbu" Rasa Andric.

- Pri tom je ovde zajebano praviti urbani film zato sto Beograd ne lici bas mnogo na grad. Iz malo uglova je on grad a iz mnogo je selo, pustinja, prasuma ... svasta samo ne grad. Lako je u Njujorku napraviti urbani film a kod nas je lako napraviti film o provinciji i o selu. Prosto covek ima veliki izbor, moze da nadje dobru scenografiju. Kad pravis gradski film, mozes na pet mesta da okrenes kameru a ono ostalo nije grad. Mi smo snimali u centru grada eksterijer banke, preko puta Doma JNA, medjutim, ljudi ne prepoznaju uopste koja je to ulica. I u filmu se to ne prepoznaje kao centar velegrada kao sto je Beograd nego moze da lici i na Pancevo, na primer. Da nema onoliko semafora stvarno bi licilo na Pancevo. S druge strane, u vreme u koje je smestena radnja filma ('93.) Beograd i nije bio grad, sem negde u naznakama.

Najteze je, kazu, biti prorok u sopstvenom selu, to jest gradu. Da li si Ti zbog toga pomalo strahovao kako ce Tvoja ogromna ekipa reagovati na film?

- Imao sam strah od ekipe, jer sam ovaj film, po dogovoru s producentom, pravio kao komercijalni film. Neke ludacke digresije, koje bih ja rado pravio u filmovima, nisu bile "dozvoljene", imam samo neka dva- tri iskliznuca. Plasio sam se sta ce mi reci 30 najboljih prijatelja, ali izgleda da sam pogodio duh da li generacije da li grada, pa su oni sasvim zadovoljni. U svakom slucaju, nisam se izblamirao, kao snimio komercijalan film koji ce ne znam koliko gledalaca videti, ali da mi svi moji kazu - E, Raso, stvarno si se prodao. Ta najradikalnija urbana gerila je u fazonu "svaka ti cast".

To je bitno zbog toga sto je, na neki nacin, ovaj projekat izabrao Tebe a ne Ti njega?

- Da, ja sam dobio tekst i za dva meseca je trebalo da krene snimanje. Kad sam rekao da moram da menjam scenario 70 ili 80 odsto, producenti su rekli - Menjaj, samo nemoj da budes lud, jer taj film treba da gleda i narod a ne samo tvoji prijatelji. - I trudio sam se da ne budem lud.

U nasim prilikama je to jos uvek atipicna situacija, da reditelj bude angazovan na takav nacin. Obicno reditelji okolo obigravaju s nekim scenarijima koji ih zanimaju.

- Ja i nisam planirao da uradim film. Nadao sam se da cu prvo da uradim neku dramu za televiziju jer je to kraca forma i kao televizijska stvar je prosto dobra za uigravanje. Naravno, ne mislim na adaptaciju Ive Andrica ili tako nesto nego opet na neku gradsku dramu. Nekoliko tekstova sam nudio televiziji i vise puta je to dolazilo do predrealizacije, ali nikad nista nisam snimio i Bog ce ih kazniti. Onda sam pre tri-cetiri godine sam sebi rekao "ma ko ih sisa" i odlucio da se vise uopste ne trudim oko te televizije, pa sam pokusao da s prijateljima, preko B92 i Fonda za otvoreno drustvo koji inace ne daje lovu za takve projekte, uradim neki televizijski, niskobudzetni film kao pripremu za veliki film. Taj projekat se zove "Munje", scenario je napisao Srdjan Andjelic, poznatiji kao Mjehur Ubica. Trebalo bi da radimo na digital video tehnici pa da posle u Hamburgu to prebacimo na filmsku traku. Igrace glumci prijatelji i prijatelji: Branka Katic, Boris Milivojevic, Dusan Cavic, mozda cu uspeti da nagovorim Ziku Todorovica, Kica Andjelic, Mjehurov brat, moja sestra Andjelija Andric...E, posto izgleda da "Tri palme za dve bitange i ribicu" dobro ide, Dakar mi nudi da radimo novi film sledeceg proleca. Tako da ja sada kopam po kompjuteru ne bih li medju brojnim sinopsisima pronasao nesto sto mi odgovara. I ako se sve to bude ostvarilo, poginucu od posla. Sigurno je da cu za svetsko prvenstvo u fudbalu da se odmaram. Nekolicina mojih prijatelja i ja razmisljamo da kupimo video-bim, da k'o ljudi gledamo utakmice na terasi. Moja majka ce od carsava da nam sasije tendu, pravicemo rostilj, a zene ce da dolaze samo na 45 minuta predvece da nam iseckaju salatu.

Ono sto se kroz razne medije ovde u poslednje vreme plasira kao humor uglavnom je krajnje vulgarno i primitivno. Praveci komediju, da li si se osecao donekle kao na klizavom terenu?

- Na ulici, u autobusima, bilo gde u nasim zivotima stalno je prisutan humor, svi sve vreme pricaju viceve, neprestano se desavaju razne budalastine, cak i ozbiljnim ljudima, i uopste mi nije jasno odakle se izvlaci taj kretenski, primitivni, vulgarni humor kad smo okruzeni kvalitetnim montipajtonovskim fazonima. Nisam morao nista preterano da se trudim, samo sam osluskivao i prikupljao. Razne fore iz filma su zapravo fore iz zivota.

Ono zbog cega ljudi moraju da zavole ovaj film je i cinjenica da su glavni junaci oblikovani kao izuzetno plemeniti i simpaticni i svako bi voleo da se identifikuje s njima.

- Postoji oko nas mnogo finih i plemenitih i nenormalnih ljudi. Svi moji prijatelji su takvi. Zika malo glumi D.J.Laleta, malo glumi mene, malo nekog treceg.

Prvi put je u Tvom slucaju u distribuciju nekog naseg filma uskocio jedan holivudski mejdzor. Koliko Ti to znaci?

- Znaci mnogo zato sto ce oni lakse da prodaju film na znatno sirem prostoru. Pod tim, pre svega, podrazumevam istocnu Evropu i Bliski istok. Prvi udarac bi trebalo da ide na tu stranu. Postoje price da ce Slovenci, Makedonci, pa verovatno i Hrvati i Bosanci da otkupe film i to bi za mene bilo fenomenalno. Mejdzori prodaju filmove u paketima. Recimo, dva opasna naslova, tri "onakva" i jedan umetnicki film. Tako da ce i moj film mozda biti do najneverovatnijih mesta proguran u tim paketima.

Da li ces Ti od toga dobiti neki procenat?

- Ne. Mozda ce me producenti castiti ako budu zaradili mnogo para. Ja sam potpisao fiksni ugovor. Sledeci put cu biti samouvereniji.

Osim fudbala i filma, sta je jos jako vazno u Tvom zivotu?

- Muzika. Prvo rokenrol, potom pank, pa rep, sada tehno. Pa cu opet da se vratim repu. I kada smisljam scene uvek u glavi imam neku pesmu i muzika mi mnogo pomaze iako sa sluhom slabo stojim.

Da razgovaramo za neki zenski list, morao bih da Te pitam imas li devojku?

- Nemam devojku, ali se jezivo trudim.