ZASTO JE DANKO DJUNIC PODNEO OSTAVKU NA MESTO POTPREDSEDNIKA SAVEZNE VLADE

Gotovo nijedan zakonski predlog za koji se Djunic zalagao nije prosao u Saveznom parlamentu. Posto je mesecima bio u politickoj nemilosti, Djunic je verovatno ostavkom preduhitrio da u rekonstrukciji Savezne vlade bude zamenjen

Bojana Jager

Na danasnjoj sednici Savezna vlada je prihvatila ostavku Danka Djunica na funkciju njenog potpredsednika i, kako "Nasa Borba" saznaje, rastanak je protekao u krajnje korektnoj atmosferi, uz konstataciju da su ona i profesinalizam omogucili dosadasnju saradnju i kada su postojale razlike u misljenju. Svoju ostavku Djunic je pre desetak dana urucio premijeru Konticu, navodeci kao razlog da nakon duzeg preispitivanja ukupnog stanja ekonomskih reformi u zemlji, posebno sa aspekta njegovih zaduznja u saveznoj vladi, oseca licnu odgovornost za nezadovoljavajucu situaciju. Vise znacajnih i neophodnih aktivnosti je pokrenuto, ali bez mnogo konkretnih rezultata, kaze se u obrazlozenju ove ostavke, koju je sada vec bivsi potpredsednik Savezne vlade okarakterisao kao licni cin.

Na mesto potpredsednika Savezne vlade Djunic je dosao sa funkcije direktora "Deloit tusa" i beogradskog Ekonomskog instituta, inace kuce iz koje je bio formiran i savetodavni tim za prethodnu vladu srpskog premijera Marjanovica. Ulaskom u vladu Djunic je na ovu funkciju dao ostavku, objasnjavajuci da nije pozeljno dupliranje poslova u privredi i izvrsnoj vlasti. Njegov odlazak u federalnu vladu bio je docekan kao dokaz da ce se ona zaista i prakticno baviti onim u sta se deklarativno zaklinje - reformama - (stavise, on se poklopio i sa zvanicno politicki proklamovanom "godinom reformi"), a sam Djunic pored toga sto je ekonomista po struci, bio je vidjen kao covek kome je blisko otvaranje zemlje prema svetu, odnosno kao covek koji ce umeti da razgovara sa akterima u medjunarodnoj zajednici na novi nacin. Svoju prvu promotivnu konferenciju za stampu u Saveznoj vladi Djunic je odrzao upravo sa naglaskom na reformama privrednog sistema, uz poduzi spisak poslova koji na tom planu predstoje.

Doduse, deo strucne javnosti imao je od pocetka rezerve na takav njegov imidz, pri cemu su one bile vezane kako za nepoverenje u reformski kredibilitet vlasti, tako i za Djunicev pristanak da u tom kolu igra. On sam davao je do znanja da ga ne rukovode politicka opredeljenja, vec uverenje da se makar i korak po korak mogu vrsiti potrebne promene.

Prvo veliko vatreno krsenje Djunic je imao u pregovorima sa Londonskim klubom, kada je domaca javnost bila iznenadjena zahtevom jugoslovenske delegacije za visokim otpisom ovog dela spoljnjeg duga prema komercijalnim bankama. Cinjenica je da je i u spoljnim krugovima, pa i u samom Londonskom klubu, taj jugoslovenski pregovaracki tim bio ocenjen kao strucan i sposoban da razgovara snagom ozbiljnih argumenata, ali je nesreca bila u tome sto su pregovori prekinuti (istine radi, zaslugom i sasvim drugih faktora vezanih za medjunarodni polozaj SRJ), posle cega je na Djunicu ostao neprijatan zig neuspeha. NJegov kasniji sukob sa akademikom Kostom Mihajlovicem, povodom Djunicevog zalaganja u Saveznoj vladi da se promeni taktika jugoslovenske strane u pregovorima o sukcesiji, jer donosi visegodisnji neuspeh, i izlazenje toga u javnost, mozda se moze smatrati prvim ozbiljnim minusom koji je zaradio u svom politickom okruzenju. Javnost dalje o tome nije saznala nista, ali ostaje cinjenica da ni pomenuta strategija, ni sam Mihajlovic nisu promenjeni, da je otvaranje zemlje prema svetu danas jos dalje nego sto je bilo tada, a da se posle ovog "slucaja", pocelo kalkulisati o poljuljanoj poziciji potpredsednika Savezne vlade.

Drugi promasaj Djunic je napravio kada je posle crnogorskih izbora, a uoci puta u Crnu Goru na koji su ga poslali upravo radi saradnje na federalno-republickoj relaciji zbog izmene nekih reformskih zakona (koji ni do danas nisu izmenjeni), izjavio da su izborni rezultati u ovoj republici cinjenica koju treba priznati, da bi se okrenuli onome sto je bitno - zajednickom radu na reformama. To je bila ocigledna politicka naivnost, odmah javno osudjena kroz izjave nekih predstavnika Savezne vlade, i nista nije pomoglo dodatno objasnjenje samog Djunica da je imao pre svega u vidu da se reformski zahvati mogu sprovoditi samo uz konsolidovane napore i u neturbulentnoj atmosferi, kakvu uvek donose izbori. Od tada prakticno pocinje Djuniceva sve veca izolacija i u poslednja cetiri meseca primetno je marginalizovanje svakog njegovog rada u Saveznoj vladi.

Politicka senka je tako pala i na ono sto je uspesno radio, ucestvujuci aktivno u stvaranju srpskog Zakona o privatizaciji i otvaranju vrata ovom procesu, mada mu se u javnosti nisu pripisivale zasluge za to. Nalazeci se na celu grupe koja je izradila Predlog zakona o staroj deviznoj stednji, poznavaoci tvrde da upravo Djunicu pripada zasluga sto je u ovaj zakon uslo ono sto struka ocenjuje pozitivnim - vezivanje resavanja problema devizne stednje sa privatizacijom. Taj zakon, medjutim, (prakticno istovremeno sa stavljanjem Djunica na neku vrstu leda), vec mesecima cuci u saveznom parlamentu i ne samo sto nije uspeo da hitno udje u njegovu proceduru, nego ni sam Djunic nije bio u stanju da novinarima odgovori na pitanje zasto se on tako dugo kiseli u nekoj fioci. Bivsi potpredsednik Savezne vlade bio je i na celu radne grupe koja se bavila reformom finansijskog sistema i transformacijom i sanacijom banaka, sto je ostalo na nivou projekta koji je uspesno prosao kroz Saveznu vladu, ali koji takodje jos nije usao u zvanicnu proceduru.