PARA IMA - GDE SU PARE

Dimitrije Damjanov

Posto su stare marifetluke s Dafimentom, Jezdom, kojekavim zajmovima za preporod i hiperinflacijom istrosili i kompromitovali, valjalo je smisliti nove nacine da se namaknu pare za odrzavanje vlasti. Prva i najsurovija opcija kojoj se pristupilo bilo je isplacivanje penzija “na kasicicu". Svakog meseca umirovljenici dobijaju samo po polovinu penzije koju je trebalo da rastegnu od jedne do druge (neizvesne) isplate, sto je, sasvim opravdano, izazvalo revolt najstarije populacije. Takav ritam isplata penzije nije, naravno, posledica toga sto nema novca, nego da bi taj, i inace ojadjeni, deo gradjanstva naterao da ipak proda svoju ljubomorno cuvanu deviznu crkavicu. Istovremeno, vlast bestidno cuti o svom dugu prema penzionerima, koji se vuce vec nekoliko godina i sve vise narasta. Gde su te pare? Jer, ako je tacno da Srbija ima oko milion i 200 hiljada penzionera, ona bi za njih morala svakog meseca da izdvoji milijardu i 700 hiljada dianra, a umesto toga isplacuje samo polovinu. Gde je ostatak novca? Jer, ako je tacno da je Fondu poklonjeno 700 miliona DEM (od prodaje Telekoma) - dakle pune dve penzije, i ako se tome doda novac od akciza, benzina i sl., ko to ima obraza da tvrdi da nema para za isplatu dve rate mesecno?

Namera vlasti je vise nego jasna. Pitanje je samo: sta da rade oni koji nemaju rodbinu “na privremenom radu"? A koje EPS, PTT, komunalna preduzeca i apoteke teraju da odvajaju od usta?... Zar su penzioneri (opet) krivi sto privreda propada i sto nema dovoljno uplata doprinosa? ... Oni, koji vole da se poigravaju brojkama, tvrde da bi fondovi bili puni kada bi se zaposlilo sest miliona novih radnika, sto zaista zvuci kao sprdacina i cifarska akrobacija, jer u SRJ i nema toliko radno sposobnog zivlja - cak i kad bi privreda cvetala!

Druga, nesto manje nehumana opcija ogleda se u “suzbijanju privrednog kriminala", tj. u vidu konfiskacije “nezakonito" stecene imovine nekih novopecenih bogatasa, koji su izgubili naklonost establismenta. Ranije su komunisti (pardon - socijalisti!) otimali od “klasnog neprijatelja", a sada su se okomili na imetak svojih partijskih drugova. Bilo bi to u redu, kada bi te oduzimane vrednosti posluzile za opste dobro sto, medjutim, nije slucaj. Posto “niko nije nedodirljiv", za ocekivati je da ce nezajazljiva potreba za novcem od strane aktuelne vlasti rezultirati poduzim spiskom ljudi za odstrel. Tako ce vladajuci establisment imati i jare i pare: pozitivne politicke poene u “borbi protiv kriminala", ali i nove izvore prihoda.

Meni licno ova akcija samo daje za pravo, jer sam u ovom listu vec pisao o tome da u SRJ postoji enormni, privatni kapital - samo sto je u pogresnim rukama. U rukama onih koji niti hoce, niti umeju, da ga koriste za unapredjivanje jugoslovenske privrede, nego samo za sebicne ciljeve. Upravo zbog postojanja tog latentnog, a nerazumno koriscenog kapitala, ova vlast se tako bahato odnosi prema stranim finansijskim izvorima, izigravajuci principijelnog cuvara nezavisnosti. I dokle god se bude moglo od mafioza sta oduzeti, ona ce se tako ponasati i u komisiji za “sukcesiju" i u pregovorima s predstavnicima inostranog kapitala. Tek kad prigusti, tj. kada ova kampanja “borbe protiv kriminala" mora da stane, jer otkriva da je sama vlast omogucila tim ljudima da se onoliko obogate, onda se pristupa trecoj opciji: rasprodaji drustvene imovine.

O pravoj prirodi tog arcenja i prisvajanja, medjutim, svedoci cinjenica da se ni tako stecene pare ne ulazu u efikasno ozivljavanje privrede, vec se preduzecima dodeljuje neka sica koja, uglavnom, odlazi na plate i tekuce troskove. Iz tog folirantskog “finansiranja" se jasno vidi da gro sredstava vlast zadrzava za sopstveno, a ne njihovo saniranje. Umesto da se napravi odbir onih radnih organizacija koje imaju (kakvu- takvu) perspektivu, pa da se u njih ulazu te pare i tako stvori “lokomotiva" koja bi povukla ostatak privrede - bilo neposrednom saradnjom, bilo sticanjem novih sredstava preko izvoza - cela se akcija pretvara u farsu, a novac se ponovo razlije tamo gde nema sanse za stvaranje novih vrednosti, tj. za njegovo oplodjavanje. Iz svega navedenog se jasno uocava da vlast niti je dovoljno kompetentna da resava egzistencijalna ekonomska pitanja, niti joj je do toga, zapravo, stalo.

Kada voda pocne da prodire u brod, zapusavanjem bresa on se ne moze spasti; mogucno je samo, za izvesno vreme, odgoditi trenutak potonuca: i to da bi se pripremili camci za spasavanje onih koji imaju razloga da napuste brod. A kad na komandnom mostu stoje ljudi cije je znanje o uspesnoj plovidbi oskudno, do katastrofe neminovno mora i doci. Oni ce prvi uci u camce, prepustajuci ostale talasima i ajkulama.

Nezasita i gramziva vladajuca oligarhija podseca me na mitolosku pricu o buretu u koje su na Pakao osudjene Danaide danonocno sipale vodu, ali posto ono nije imalo dna, nikad nisu uspele da ga napune.

Do koje je mere naopak ovaj sistem, svedoci i cinjenica da se ugrozeni slojevi stanovnistva, kao nekad, jos uvek obracaju drzavi da resi njihove materijalne probleme, posto se ona nametnula kao vrhovni arbitar u svemu. U zemljama s razvijenom privredom i demokratijom, nezadovoljni zaposleni samo u izuzetnim slucajevima zahtevaju intervenciju drzave, dok su njihovi protesti usmereni prema poslodavcima. A posto su u nas “poslodavci" golje, i posto drzava drzi sve pare, “normalno" je da se nezadovoljnici okupljaju pred njenim institucijama. Ako su u pitanju oni, cija delatnost bi mogla da ugrozi normalno funkcionisanje drustvene zajednice (zdravstvo, prosveta, i sl.), ili bi njihov bunt mogao da poprimi sire razmere (metalski radnici, na primer), onda vlast dresi kesu (odmah se odnekud, na volseban nacin, nadju pare) i tenzije se smire. Naivan gradjanin bi mogao da se upita: otkud sad, odjednom, novac, kada stalno slusamo o budzetskom deficitu i o opstoj besparici, pa porodilje, invalidi, decje ustanove i dr. nikako da dobiju ono sto im pripada?! E pa, para ima! Ali su, kako rekosmo, u pogresnim rukama. U rukama kvarnjaka, koji perfidno vuku podanike za nos. Pretacuci iz supljeg u prazno, oni budno paze na to da nezadovoljstvo ne poprimi obrise sveopsteg bunta, jer se onda ne bi lupalo u serpe i lonce, nego po necijim glavama.

I opet bi, za sve, bili krivi novinari. Ili, mozda, biciklisti?...

(Autor je ekonomista iz Novog Sada)