ANGAZOVANJE SPC U PROTEKLIH DESETAK GODINA (3)

Patrijarh Pavle: “Tuci i hapsiti (albanske) studente je tesko ogresenje ne samo o sluzbenu duznost, vec i o cast zemlje u kojoj zivimo". Mitropolit Jovan: “Albanci na Kosovu moraju da prihvate cinjenicu da je ovo drzava Srbija i da svoja prava ostvaruju kao drzavljani Srbije". Da li se moze reci da medju vladikama postoje tri struje: tvrda, umerena i neutralna? Vrh SPC je u poslednjih desetak godina prosao kroz nekoliko faza: od odusevljenja Milosevicem, preko razocarenja, letargije, do koegzistencije s rezimom

Jasminka Kocijan

Ova godina ponovo je u znaku Kosova i problema koji niti je resavan niti je prestajao da postoji. Sve se zavrtelo u krug, u njemu su mnogi izgubili glavu i nije jos kraj.

Povodom demonstracija albanskih studenata na Kosovu, protiv kojih je policija upotrebila silu, patrijarh Pavle je studentskom pokretu za “Albanski univerzitet na Kosovu", pocetkom januara ove godine, uputio pismo u kome je izrazio razumevanje za njihove mirne proteste i osudio “drzavne cuvere reda" zbog toga sto su silom rasturili demonstrante: “Tuci i hapsiti studente je tesko ogresenje ne samo o sluzbenu duznost, vec i o cast zemlje u kojoj zivimo". Patrijarh je, medjutim, albanske studente upitao: “Kako zamisljate svoj povratak u zgrade drzavnog univerziteta kada ne priznajete drzavu ciji je to univerzitet? A drzava nije isto sto i njeni rezimi". Patrijarh im se obratio recima: “Dragi moji sugradjani" ne nazivajuci ih ni u jednoj recenici Siptarima, kako to cine druge vladike SPC, a narocito politicari u Srbiji.

Albanski studenti su mu odgovorili, zahvalili se na brizi i porucili: “Mi u nasim zahtevima nigde ne trazimo da se vratimo na drzavni srpski univerzitet, kako to Vi kazete. Nas univerzitet radi vec 28 godina... Dakle, sve ono sto mi trazimo u nasim zahtevima je oslobadjanje okupiranih univerzitetskih objekata i prostora koji mu pripada... Mi imamo nas univerzitet i ne trazimo neki drugi".

Vladika rasko-prizrenski Artemije, cija su sadasnja istupanja u javnosti neuporedivo umerenija nego pre nekoliko godina kada je svrstan u takozvanu “tvrdu struju" SPC, od pocetka ove godine zajedno s predsednikom Srpskog pokreta otpora Momcilom Trajkovicem obilazi svet i pokusava predstavnicima medjunarodne zajednice da objasni istoriju kosovskog problema. Primaju ga politicari sirom sveta, ali ne i predsednik Srbije Milan Milutinovic. Iako vladika Artemije za svoju misiju ima blagoslove patrijarha Pavla i Svetog sinoda, SPC mu ne pruza i prakticnu podrsku. Zbog nastupa s Trajkovicem javno mu je zamerio mitropolit zagrebacko-ljubljanski i italijanski Jovan, rekavsi da Crkva treba da se kloni politicara.

Na pitanje “Nase Borbe" veruje li u mirni rasplet kosovskog problema, mitropolit Jovan je odgovorio pozitivno i izrazio uverenje da novog rata nece biti: “Moramo biti veoma obazrivi i sve se mora resavati mirnim i demokratskim putem. Siptari i Albanci na Kosovu moraju da prihvate cinjenicu da je ovo drzava Srbija i da svoja prava ostvaruju kao drzavljani Srbije. Smatram da bi u takvom kontekstu razmisljanja moglo lakse da dodje do resenja".

Razlike medju vladikama

Na pitanje “Nase Borbe" o tome kako danas, posle ratnih godina sagledavaju aktivnost SPC, malo ko od arhijereja je spreman javno da govori ali gotovi svi isticu da o toj temi imaju i te kako sta da kazu, pa i da prigovore. Clan Svetog sinoda vladika sumadijski Sava, jedan od najuglednijih i najobrazovanijih, rekao je da primedbi svakako ima, ali da on ne zeli da kritikuje rad drugih eparhija, vec da svaki vladika treba da govori o svojoj sredini: “E kad bih smeo sve sto bih hteo", prokomentarisao je u polusali vladika Sava isticuci da, uostalom, nije ni korektno govoriti protiv institucije u kojoj radi.

Mitropolit Jovan za “Nasu Borbu" je na tu temu rekao: “U svakom slucaju ima odredjenih propusta, ali tesko je davati kvalifikacije".

Vladika branicevski Ignjatije, koji je takodje clan Sinoda, a u novinarskim krugovima poznat kao uravnotezen po svim pitanjima, u poslednje vreme izbegava intervjue i bilo kakve komentare o politickim zbivanjima. S javne scene se sve vise povlaci i vladika backi Irinej koji je jedno vreme na sebe preuzeo ulogu portparola SPC. Mnogi se pitaju sta je s vladikom Atanasijem koji se nije ustrucavao najostrijih kritika i polemika s predstavnicima vlasti i opozicije. Poznavaoci zbivanja u SPC kazu da se ovo distanciranje od javnsoti moze tumaciti pre svega razocaranoscu svim sto se desavalo proteklih godina. Rec je o razocaranosti u vlast, opoziciju, a i u medije.

Krugovi bliski vrhu Crkve ocenjuju da se drzanje srpskih vladika u poslednjih desetak godina moze ukratko opisati kroz nekoliko faza kroz koje su oni prosli. Od odusevljenja, preko razocarenja, letargije, do koegzistencije s rezimom. Odusevljenje je bilo na pocetku, krenulo je s Kosovom na kome se “proslavio" Slobodan Milosevic. Ubrzo je dosla faza razocarenja u vlast, zatim i u opoziciju. Posle toga, uplovilo se u fazu letargije i svesti o nemoci, pa do sadasnje faze u kojoj Crkva jednostavno koegzistira s vlascu.

Crkva je danas na vecoj distanci od opozicije nego od rezima, a njen stav prema politici mogao bi se opisati recima - mi ne treba ni da rusimo, ni da gradimo, kazu krugovi bliski Srpskoj patrijarsiji i objasnjavaju da zato i ne cudi nespremnost vladika da saradjuju s medijima.

Promene u stavu SPC

“Od pokusaja da se ozbiljnije utice na politicka zbivanja, preko razocarenja u politicare i svesti da ne moze preterano da ucini jer za to nema instrumente, Crkva je prosla kroz fazu prilagodjavanja i dosta toga se u javnim nastupima vladika promenilo. Oni danas, cini mi se, drugacije gledaju nego pre desetak godina. Mnogo su odmerniji i mudriji, sto je u poslednje vreme narocito primetno kod vladike Artemija."

Kada je rec o doslednosti, dr Radicka, koja je doktorirala na temi “Odnos drzave prema verskim zajednicama u NR Srbiji 1945-1953", kaze da je SPC “ostala dosledna svojim stavovima, ali je ono sto je zastupala cesto je bilo izmanipulisano od strane drzave. Naravno, za zamerku je to sto su srpske vladike u poslednjem ratu na ovim prostorima napustile eparhije u kojima je bilo ratnih sukoba. Ali ni to nije prvi put u istoriji. U Drugom svetskom ratu episkopi su takodje odlazili, pa je 1941. godine cak bila doneta zabrana napustanja eparhija".

Ipak, kako ocenjuje dr Radicka, politika Crkve ne moze se sagledavati samo preko postupka pojedinih vladika, jer i oni se, kao i drugi ljudi, razlikuju medju sobom. “Bilo bi tesko osuditi SPC i reci ona je kriva za ovo ili ono. Neodgovorno je reci da je Crkva kriva za rat. Ona nije kriva, ali nije bila ni spremna. Da bismo objektivno procenili sadasnje delovanje SPC, trebalo bi zapravo znati sta se zbiva unutar Crkve. Jedno je ono sto se spolja vidi, a drugo ono sto se desava unutra. Osim toga, za bolje razumevanje pojedinih njihovih sadasnjih postupaka potrebno je da prodje neko vreme", rekla je dr Radicka.

Kraj