POZORISNE PREMIJERE

Hristo Bojcev "Pukovnik ptica", rezija Radoslav Milenkovic, scenografija Juraj Fabri, kostimi Jelisaveta Tatic, muzika Antonije Pusic, produkcija Jugoslovensko dramsko pozoriste

Savremenei tekst "Pukovnik ptica" Bugarskog pisca Hrista Bojceva premijerno odigran na sceni "Bojan stupica" za medicinske strucnjake predstavlja literarnu obradu ludila kao autenticne egzistencije. Za "obicnu" pozorisnu publiku pak, najnovije ostvarenje Jugoslovenskog dramskog pozorista je scensko parodiranje najnovijih politickih zbivanja u nasoj zemlji.

U jednu psihijatrijsku bolnicu, lociranu usred nekakave klisure, koja u komadu igra ulogu centralne metafotre stanja svesti balkanskih naroda, po naredjenju vlasti stize neuropsihijatar sa zadatkom da ocuva postojece stanje kako bolesnika tako i bolnice same. Zaobilazna aluzija koja bi situaciju u navedenoj ustanovi i onu u kojoj se komad igra, mogla dovesti u vezu, jos uvek ne iscrpljuje sve mogucnosti takvog poredjenja. Bugarski pisac se, naime, "potrudio" da napise komad koji ce po svemu biti nas. Zaplet pocinje kada u dvoriste bolnicke ustanove padnu paketi (podignuti na nivo znacenja medjunarodne intervencije) namenjeni gradjanima Sarajeva u kojima se pored mleka u prahu nalaze i uniforme. "Izazivac" radnje je patoloska zelja stanovnika balkanske varijante sanatorijuma (bolnica smestena u razrusenom manastiru u kojoj se kupatilo nalazi u oltaru) da budu poslusni vojnici zlih gospodara.

Ono sto je u prici Hrista Bojceva po definiciji problematicno jeste dramski okvir (patoloska situacija) u koji je ona smestena. Sama cinjenica da su glavni junaci - ludaci, od pisca zahteva komponovanje takve strukture koja ce komadu obezbediti kreativni otklon od jednostavne i jednostrane aluzije kako on ne bi poprimio anegdotski karater. S obzirom da takva mogucnost u komadu Hrista Bojceva nije dostignuta reditelj Radoslav Milenkovic nije imao velikog izbora. On je naime, ovu pricu bugarskog pisca procitao iz "srednje pozicije".

Smestana u izuzetno osmisljen scenski prostor-skulpturu, autora Juraja Fabrija, Milenkoviceva predstava balansira izmedju dve mogucnosti, jedne da ovaj komad "procita" u skladu sa njenom gotovo naturalistickom strukturom i one po kojoj neki za nasu publiku nesumnjivo aktuelni motivi, budu razigrani farsicnim sredstvima. Tako je (patoloska) struktura sveta koji stvara Hristo Bojcev nasla svoj odraz u atmosferi ove predstave dok su njene posledice dobile farsicni karakter.

Ono sto je takvu nameru ucinilo mogucom jeste pre svega sposobnost ansambla Jugoslovenskog dramskog pozorista da nadigra i kreativno osmisli izvestan broj neprilika u koje su bili dovedeni. Najtezi zadatak u ovoj predstavi imao je Nebojsa Ljubisic cija je uloga komandanta vojne jedinice ludaka zamisljena kao dvosmerno resenje, jedno po kome je Pukovnik prevareni muz koji ne govori i drugo ono u kome preuzima odgovornost glavnokomandujuceg cele parade, da bi potom bio opterecen rediteljevom zamisli da tumaceci ovu drugu poziciju, takodje primeni dvostruki (verbalni) izraz.

S druge strane Predrag Ejdus, osim sto uspeva da kao lekar na brodu ludaka postigne ocekivano opste mesto vezano za ovu profesiju - cinizam, nenametljivom igrom utice na komponovanje mucne atmosfere kao zeljenog cilja predstave. U tom smislu treba pomenuti ostvarenje Josifa Tatica, tumaca jednog od vojnika koji se bore za realizovanje vizije ludog komandanta, postignuto glumackim vinjetama koje celom projektu daju crtu sarmantnog ludila ali i Dejana Matica kao vojnika Davuda ili Batu Paskaljevica koji je svog cica Petka i Iliju osencio beketovskom bojom. Jedinu zensku ulogu u ovoj predstavi imala je Milica Mihajlovic za koju se sa sigurnoscu moze reci da odavno nije imala bolje glumacko resenje devojcure, dame sumnjivih nazora ili slicnih junakinja koje je Mihajloviceva prilicno cesto tumacila.

Ipak, ono sto je u ovoj predstavi ostalo nejasno jesu razlozi zbog kojih se reditelj nije opredelio za jednu od dve mogucnosti koje bi, cini se, dale bolji rezultat - jedna da predstavu postavi na nacin slican onom u projekta "Mara Sad" - realizuje jednu surovu pricu koja ne trazi posredovanje i onu u kojoj bi farsicni elementi bili osnovno sredstvo izrazavanja. Ali, ono sto ovu predstavu uzdize od prosecnosti ipak nije u njenoj nadleznosti.

U nasoj zemlji nije moguce postaviti savremeni komad cak i kada je pisac stranac u kome se mi necemo direktno prepoznati. Slucaj je naime hteo da najnoviji projekat Jugoslovenskog dramskog pozorista u kome je glavni junak jedan bugarski psihijatar i njegovi pacijenti pod komandom sizofrenog pukovnika potkazuje zivot toliko ocigledno da nam, sva je prilika, pozoriste jos malo nece ni trebati.

Zeljko Jovanovic