Zanrovske aberacije

Zoran Zivkovic, "Vremenski darovi", Stubovi kulture, Beograd, 1997.

Igor Marojevic

Kao i svaki tekstualni izdanak i srodnik SF-modela, i drugi roman Zorana Zivkovica "Vremenski darovi", bazira se na nemogucim dogadjajima - koncipiranim na jos neosvojenim poljima tehnoloskog napretka. Za narativni zamajac autor uzima motiv koji je mozda najprikladnije iskoristio H. DZ. Vels, u fikciji recitog naslova "The Time Machine": po sredi su vremenske transpozicije kakve su u naucnofantasticnom zanru u opticaju vec decenijama.No, junake ne obuzima neki nemoguci emotivni problem, cime u izvesnom Zivkovic koriguje zanr. Uostalom, uporedimo emotivne probleme 600-godisnjih junaka Hajnlajnove "Metuzalemove dece" sa Zivkovicevim provodjenjem recenog na teren "svakidasnjeg" citaoca: premda je pateticno bilo sta govoriti ili nagadjati u ma cije ime (osim u svoje), mora da smo se svi "n" puta zapitali sta bismo uradili kada bi nam bilo omoguceno vracanje u proslost (sa zadrzavanjem postojeceg iskustva, ako moze), a srodni, no redji upiti jesu i: koliko bi covek bio spreman da zrtvuje za takvu priliku, te kako li ce izgledati buducnost. Hocu da kazem da ova, najsirem citalackom sloju prirodjena pitanja, dobrano prate "setnje kroz vreme" Zivkovicevih junaka, pri cemu se, npr. zanrovska finesa sa pomahnitalim casovnikom obrnuto usmerenih skazaljki, doima kao - finesa. Naravno da takva uproscenost SF-obrasca nije manjkavost po sebi, ali cini postavku u kojoj - ukoliko je vest pisac moze da navede i zanrovsku i preostalu vodu na svoj mlin, ali i da ostane "suha grla. Vodenice puste".

Glavninu mogucih problema Zivkovic je otklonio svodjenjem pripovedanja, na nacin koji SF pokazuje narativno konzervativnim zanrom, sto inace moze da bude i njegova paradoksija - s obzirom na ultramodernu ikonografiju. (Takva ikonografija, samim tim i paradoks, ovde izostaje.) Klasicnost naracije i pruzanje jednog od poslednjih knjizevnih utocista za mit, onaj su deo prirode naucne fantastike koji maksimalno opravdava Zivkovicevog pripovedaca, sire ovlascenog nego sto se u danasnjoj literaturi ocekuje. Katkad, pak, jezikom gore recene populisticke metafore, autor uspeva istovremeno i da zahvati i "previdi" vodu: na kraju romana, naglim preokretom, hronomocija i ostale zanrovske strategije prevode se u nesto pateticne autopoetske momente, i isto takvo slovo o funkciji pisca. No, taj obrt je i efektan: do tada se moglo pomisliti da je tajni gospodar vremena sam djavo, ali saznajemo da je sve vreme rec o fikciji - da je niko drugi do pisac omogucio "jereticnom" monahu setnju u buducnost, i to na minut pred lomacu (nakon cega ovaj, ipak, odustaje od zrtve i spasi sebi zivot); paleolingvistici da se vrati u proslost, "dodirne" prajezik i tako dokuci da li je njen naucni vek stracen, a casovnicaru: da izbegne vec dozivljenu traumu, odnosno smrt voljene zene. Vise, u sanatorijumu zatocena slikarka pristaje da pogleda u casovnik glavnog junaka, sazna datum svoje smrti, i tako se odrekne neizvesnosti, kao glavne cari zivota. Time se baca naknadno svetlo na dotadasnje piscevo poigravanje ekstremnom vernickom predstavom da je umetnost djavolja rabota, i nudi podtekst da su tajne vremena donekle poznate jedino umetniku - njemu neposredno, "zivotno" iskustvo za njihovo odgonetanje nije toliko potrebno. Dakle, receni obrt je znacenjski slojevit, spoznaja o junaku, ipak, mudro odlozena, a receni zamajac dobrano iskoriscen.

Jedan od retkih vezivnih momenata prve tri celine prostih naziva "Astronom", "Paleolingvista" i "Casovnicar" jeste fenomen tzv. efekta leptira ("iznenada poleti... nesvestan da time mozda otpocinje lanac zbivanja cija ce daleka poslednja karika biti nepogoda kontinentalnih razmera na drugom kraju sveta"). Ono sto, pak, vezuje sve cetiri (zavrsna je, takodje prosto, imenovana kao "Slikarka"), jesu napregnuti dijalozi, kojima pripovedac regulise i pojasnjava sve sto je izostavio u naraciji. A izostavio je dosta, usled svedenosti recene postavke, i opseznog bavljenja sazimanjem jezika, pitanjima vrednosti zrtve i relativnosti martirstva i dobiti, te celovitim razvijanjem jos nekih motiva (poput igre svetlosti i tame, npr.) Dakle, spoznajno- strategijska mapa ovog romana je isuvise fino osencena, da bi relativno problematicni dijalozi i pateticni deo metapoetskog sloja mogli ponistiti utisak: zanrovske aberacije su "Vremenskim darovima" donele vise dobrog nego rdjavoga.

Nije zgoreg ponoviti da se u dobrom delu domacih romana iz 1997. godine istorija na sasvim prevazidjen nacin poigrava s literaturom, dok se, makar na nivou simbolicke ravni, ili, manje, sofizma, moze reci da se cetiri poglavlja "Vremenskih darova" poigravaju istorijom. Ako se knjizevna scena na bilo koji nacin hoce problematizovati, onda onaj koji to cini ima duznost da pronadje i ponudi pozitivnu protivtezu nevaljalom mejnstrimu. Sto se tice pisca ovih redova, Zivkovicev roman je u tom smislu jedan od proslogodisnjih favorita.