POLITIKA TRZISTA RADA

Aleksandra Posarac

U 1996. godini prihodi zavoda za trziste rada cinili su 0,8 odsto jugoslovenskog drustvenog proizvoda, sto je 17 odsto manje ucesce nego 1995. godine. Realni iznos prihoda bio je 1996. godine 23 odsto manji nego 1995. godine. Politika trzista rada u Jugoslaviji sastoji se kako od aktivnih, tako i od pasivnih mera. Aktivne mere ukljucuju informisanje o slobodnim radnim mestima, posredovanje i pomoc u zaposljavanju, profesionalnu orijentaciju i savetovanje prilikom izbora zanimanja, prekvalifikovanje i doskolovanje, investicione programe, tj. programe otvaranja novih radnih mesta, programe zaposljavanja invalida, programe samozaposljavanja, programe zaposljavanja mladih sa visokim obrazovanjem bez radnog iskustva, narocito talenata i subvencioniranje zarada mladih privrednika. Pasivne mere se sastoje od prava po osnovu osiguranja od nezaposlenosti (naknada zarada i penzijsko-invalidsko i zdravstveno osiguranje za vreme trajanja naknade) i novcana naknada radnicima koji su identifikovani kao visak za vreme dok se nalaze na prekvalifikaciji.

Najveci deo sredstava za finansiranje politike trzista rada u Srbiji trosi se na aktivne mere: 93,6 - 1994, 86,7 - 1995. i 82,9 odsto - 1996. godine. Na takozvane programe zaposljavanja, tj. na investicione programe - koji u stvari predstavljaju subvencioniranje zarada, uglavnom u drustvenim preduzecima, trosi se najveci deo sredstava. U Srbiji je na njih 1996. godine potroseno 74,1 ukupnih sredstava alociranih za vodjenje politike trzista rada (troskovi zaposljavanja nezaposlenih, tj. finansiranja otvaranja novih radnih mesta za nezaposlene cinili su 21,3 odsto ukupnih rashoda za realizaciju politike trzista rada, programi samozaposljavanja 9,2 odsto, zaposljavanja invalida pet odsto i programi zaposljavanja viskova zaposlenih 38, 6 odsto).

Gore navedeni programi zaposljavanja, ili programi otvaranja novih radnih mesta, tj. (su)finansiranja investicionih programa koji treba da zaposle odredjeni broj nezaposlenih usmereni su ka registrovano nezaposlenim licima, viskovima zaposlenih i invalidima. Kada je rec o programima zaposljavanja registrovano nezaposlenih, 1994. godine 88 odsto tih programa odnosilo se na mala privatna preduzeca, dok 1996. godine to ucesce pada na 59 odsto, sto znaci da raste ucesce drustvenog sektora. Prema godisnjim izvestajima Republickog zavoda za trziste rada Srbije, ovim programima se u periodu 1994- 1996. godine "stvoreni uslovi za zaposljavanje 106,4 hiljade registrovano nezaposlenih. Na zalost, izraz "stvoreni su uslovi za zaposljavanje" koji se konstantno koristi u pomenutim izvestajima, a u vezi sa programima zaposljavanja, nije jasan i ne dopusta nedvomislen zakljucak da je zavod ucescem u investicionim projektima omogucio zaposljavanje vise od 100 hiljada registrovano nezaposlenih u periodu od tri godine. Stavise, nema nikakvih informacija o uspesnosti finansiranih programa, o tome koliko je ljudi stvarno zaposleno i koliko dugo su ostali zaposleni. Dakle, kljucne informacije neophodne za evaluaciju programa zaposljavanja nedostaju. To se ne odnosi samo na programe zaposljavanja registrovano nezaposlenih, vec i na sve programe zaposljavanja.

Zavod je, prema godisnjim izvestajima o radu, u posmatranom periodu "stvorio uslove za zaposljavanje" 8.000 invalida i 18.200 mladih sa visokim obrazovanjem i talenata bez radnog iskustva. I u vezi sa ovim programima nema valjane analize i evaluacije. Stavise, neke analize ZTR pokazuju da bi 50 odsto mladih cije su zarade subvencionirane tokom godinu dana, bilo zaposleno i bez subvencija, tako da bi taj program trebalo ozbiljno oceniti i redizajnirati. Novac bi mogao da bude efikasnije iskoriscen za programe obuke nedovoljno kvalifikovanih mladih nezaposlenih koji cine znacajan deo nezaposlene mlade populacije i koje pogadja dugotrajna nezaposlenost.

U periodu od 1994. do 1996. godine ZTR Srbije "stvorio je uslove za zaposljavanje" 19,5 hiljada ljudi kroz programe samozaposljavanja. Samo u 1996. godini ZTR je alocirao 34,4 miliona dinara (oko sest miliona dolara) u 2.738 programa koji bi trebalo da "stvore uslove za samozaposljavanje" 9.759 registrovano nezaposlenih lica. Interesantno je da je o alokaciji 72 odsto sredstava odlucivao direktor ZTR samostalno, dok je o ostatku sredstava odlucivao Upravni odbor. Prosecno ucesce ZTR po projektu iznosilo je oko 2.200 dolara, odnosno oko 600 dinara po novom radnom mestu. Medju programima dominiraju usluge i trgovina. Ovaj program je veoma popularan i postoji velika traznja za njime. Medjutim, kao i ostali programi zaposljavanja i ovaj bi trebalo da bude veoma pazljivo analiziran sa stanovista troskova i dugorocnih eekata i koristi. Potencijalno, to je jedini program (uz programe zaposljavanja invalida) koji bi trebalo zadrzati. ZTR nije banka i ne treba da preuzmne funkcije finansijskih institucija.

Konacno, iz godisnjih izvestaja se moze zakljuciti da je ZTR Srbije u periodu 1994-96. "ucestvovao u investicionim programima u drustvenim preduzecima" koji su "stvorili uslove za zaposljavanje" 321,7 hiljada viskova radnika. ZTR je ucestvovao do 30 odsto vrednosti projekta i prema tvrdnji ZTR "da nije bilo tih programa, ti radnici bi ostali bez posla". U Izvestaju se navodi da je ZTR Srbije 1996. godine ucestvovao sa 726 takvih programa sa oko 25 miliona dolara (oko 35.000 dolara po programu), "stvarajuci uslove za zaposljavanje" za 90.000 radnika koji su bili visak (oko 275 dolara po zaposlenom). Prakticno svi programi se odnose na drustvena preduzeca u industriji.

Dakle, sledi da je ZTR Srbije ucescem u investicionim programima omogucio da se resi problem zaposljavanja 321.700 radnika koji su bili visak. Ako s etome doda i podatak iz izvestaja ZTR Srbije da je u periodu 1994-1996. godine prekvalifikovano 146.200 zaposlenih koji su zahvaljujuci tome ostali zaposleni, proizilazi da je ZTR u relativno kratkom roku i skromnim sredstvima (oko 100 miliona dolara) omogucio resavanje 75 odsto viskova zaposlenih (na zalost, ne raspolazemo podacima koliko viskova je ZTR Srbije resio 1992. i 1993. godine). Medjutim, nije jasno kako je moguce da i pored sveg tog resavanja visak zaposlenih u privredi jos uvek iznosi 38,3 odsto ili 622 hiljade ljudi.

Ocigledno je, dakle, da su programi zaposljavanja ZTR u stvari programi za subvencioniranje zarada i znacajan instrument u zastiti i ocuvanju zaposlenosti u drustvenom sektoru. Svi oni bi trebalo da budu ukinuti, osim u slucaju invalida i eventualno programa samozaposljavanja u odredjenim slucajevima. ZTR nije finansijska institucija i to ne treba ni da bude.

Zbog odsustva trzisnih reformi i strukturnog prilagodjavanja, pasvine mere trzista rada nemaju naroci znacaj - 1996. godine njih je koristilo oko 22 hiljade ljudi i na njih je u Srbiji potroseno 17,1 odsto ukupnih sredstava alociranih za vodjenje politike trzista rada, od cega je 47,5 odsto potroseno na naknadu zarade za vreme nezaposlenosti, 11 odsto na doprinose za zdravstveno i penzijsko-invalidsko osiguranje i 41,5 odsto na novcanu naknadu viskovima zaposlenih za vreme prekvalifikovanja.

Godisnji izvestaji o radu Republickog ZTR Srbije pokazuju da 1995. i 1996. godine nisu svi prihodi potroseni na vodjenje politike trzista rada. Naime, ako se okvirno pretpostavi da administrativni rashodi cine pet odsto ukupnih rashoda, tada za 25 odsto prihoda 1995. godine i 21 odsto 1996. ne postoji rashodna stavka, odnosno ne zna se kako su potroseni. Ako nista drugo, za iznos nepotrosenih sredstava stopa doprinosa za osiguranje od nezaposlenosti mogla je biti niza.

Trosak oslobadjanja od viskova zaposlenih zavisi od brzine strukturnog prilagodjavanja, sa jedne, i stepena zastite nezaposlenih, narocito novcane naknade za nezaposlenost, sa druge. Ako se pretpostavi: (I) da je visak zaposlenih 700 hiljada; (II) da se godisnje otpusta 100.000 ljudi, tako da se proces oslobadjanja od viskova zavrsi za sedam godina; (III) da je maksimalno trajanje naknade za nezaposlenost 15 a prosecno koriscenje 12 meseci; (IV) da je visina naknade za nezaposlenost nepromenjena, tj. sada vazeca i da (V) nezaposleni za vreme njenog trajanja ima pravo na penzijsko-invalidsko i zdravstveno osiguranje - tada troskovi inansiranja zastite otpustenih radnika zahtevaju godisnje oko jedan odsto drustvenog proizvoda u cenama ih aprila 1997. godine. Ako se politika trzista rada prestrukturira tako da se subvencioniranje zarada (odnosno programi zaposljavanja) ukinu, i ako se oko 0,3 odsto drustvenog proizvoda trosi na druge aktivne mere politike zaposljavanja, pre svega prekvalifikovanje i doskolovanje, u tom slucaju bi ukupni godisnji troskovi aktivne i pasivne politike trzista rada iznosili oko 1,3 odsto drustvenog proizvoda. Podrazumeva se da bi preduzeca bila oslobodjena zakonske obaveze da prilikom otpustanja viska radnika moraju da im isplate otpremninu. To bi trebalo da bude ostavljeno preduzecu na slobodno odlucivanje. Varijanta u kojoj bi naknada za nezaposlenost bila smanjena na 60 odsto radnikove zarade ni veca od 50 osto prosecne zarade, zahtevala bi oko 0,7 odsto drustvenog proizvoda za pasivne mere zastite, odnosno oko 0,9 odsto za ukupne rashode politike trzista rada. To bi otvorilo prostor bilo za brze oslobadjanje od viskova - recimo 130.000 godisnje, bilo za isplatu otpremnine visku zaposlenih prilikom otpustanja, s tim sto bi otpremnina bila deo drzavnog socijalnog programa, a ne obaveza preduzeca.

(Autor je saradnik Instituta ekonomskih nauka iz Beograda)