Pisma

DRUSTVO MRZNJE, SOVINIZMA, NASILNISTVA I ZIVOTARENJA

Nakon sto sam procitao desetine e-maila poslatih Vasoj redakciji, napokon sam dobio "empirijsku" potvrdu onog sto sam se, u stvari, plasio dok sam ziveo u Beogradu. Uzasno mnogo stanovnika bivse Jugoslavije je izgubilo (ako su ikad i imali) dodir sa stvarnoscu i, iako je moje znanje ograniceno samo na pravnu sudsku medicinu, verujem da ispoljavaju mnoge od simptoma nervne i/ili mentalne poremecenosti ili bar rastrojstva.

Prakticno svaki drugi e-mail koji objavite kljuca od mrznje, netrpeljivosti, sovinizma (americki rasizam je, u proseku, sala u poredjenju s onim sto sam slusao, gledao i citao u proslosti u Beogradu, a sad citam u "pismima 'Nasoj Borbi' "; verujte mi, mogu da poredim jer sam ziveo u Misisipiju), izvrtanja cinjenica, tumacenja kako-mi-se-svidja, laganja, vredjanja, primitivizma... Da ne nabrajam dalje, hvata me muka.

Krajem osamdesetih, (srpski ili jugoslovenski ili mozda samo svoj) knjizevnik Slobodan (ne mozemo pobeci od tog imena...) Selenic je rekao da se svi ponasamo kao da je neko bacio neki otrovni gas iznad Jugoslavije pa smo svi poludeli. Iako bi to objasnjenje bilo u skladu sa "conspiracdz theordz" nekih amerofoba (dobra kovanica, a?), a i bar unekoliko pojasnilo upropastavanje poreskih para od strane CIA tokom decenija borbe protiv komunizma "kao svetskog procesa" - cini mi se da ni Sadam (onaj originalni) ne bi bio u mogucnosti da napravi tako dobru hemijsku smesu niti "skad" da dobaci do Dedinja, Tuskanca i ostalih dobro nam znanih rezidencija.

Albanski citaoci, na losem srpskom ili losem engleskom (al' bolje nego na dobrom albanskom jer ih zaista ne bismo razumeli), objasnjavaju nam stvari u koje su prvo ubedili sebe, pa ce valjda i nas ako ih ponove stotinu puta. Ja bih to, iskreno, voleo jer bi mi bilo lakse u zivotu da zivim kao budala. I omatoreli roker u vreme kad je jos imao nesto kose u prirodnoj boji, Bora Corba, pevao je "Al' je lepo biti glup!" (istina, pevao je i da "za ideale ginu budale" pa su se neki (crveni) borci nasli uvredjeni; oni drugi borci - crni, smedji, beli... - znali su bolje, pa se nisu uvredili, jer su njihovi poglavnici, vojvode i fireri izgubili '45).

Srpski citaoci, u precanskoj ili srbijanskoj varijanti, jos uvek veruju da srbovanje pred celom kuglom zemaljskom ima isti efekat kao sto je imalo na Gazimestanu (stari vic o Rusima u Avganistanu se prepricavao po Vukovaru u to vreme u novoj varijanti: "Danas na Gazimestanu, sutra u vasem stanu"; ako se pitate kako znam sta je bilo popularno u Vukovaru u to vreme mogu Vam samo reci da su moji roditelji iz Vukovara, a da je veci deo moje blize familije pobijen septembra-oktobra 1991. od obe strane, "oslobodilaca" i "branilaca", jer su bili mesavina obe nacije i vere, tj. niciji). Srbi sa te strane okeana, na tom jadnom poluostrvu, iskreno veruju da ih svi mrze i rade im o glavi. Slicno Albancima koji su uvek imali patoloski poriv da se zale da ih niko ne razume (cak je i Titov pionir Azem Vlasi to tvrdio iz istraznog zatvora), Srbi traze nekog - bilo koga! - da ih razume, pa su pored (u proseku) moralno i finansijski propalih Rusa sad "reformisani" Kinezi tretirani kao "tradicionalni" prijatelji. Ne vredi pokusavati da im se bilo sta objasni - stotinama, ako ne i hiljadama puta su lazi bile ponovljene i sad su istina za vecinu Srba.

Svi u Srbiji tzv. Jugoslaviji znaju da zive u bednoj tvorevini koja vise lici na nakazu nego na drzavu. I Srbi i Albanci i Crnogorci i "ostali". I zive. I zivece i dalje. Pomirili su se da im je valuta manje vredna i od toalet-papira jer ne moze ni u tu svrhu da se upotrebi. Svejedno, spokojno cekaju da je dobiju svaka dva-tri meseca kao "platu" ili "penziju" (u aprilu su placeni za decembar ili januar...), a u medjuvremenu kradu, svercuju, prose, prostituisu se, "valjaju" devize, itd. Na Kosovu je jos gore, al' se Albanci ne uzbudjuju jer imaju preca posla - prave ljudi drzavu. Nikad je nisu imali, a ako je sad ne dobiju, vala nikad ni nece. Svi oni zive u tom transu vec prakticno 15 godina, od vremena sad vec uveliko zaboravljenog Dugorocnog programa ekonomske stabilizacije od '83, kada su komunisticke vodje po prvi put, preko volje, priznale da stvari idu nizbrdo, a na Kosovu se jos od '81. valjaju i mnogo brze na gore (valjda sto je ravno...).

Lako je, naravno, uperiti prst na Slobu "Slobodu" ili zagrebackog cara zvanog kao Njofra ili, pak, promasenog egzistencijalca Rugovu. Ili bilo kog drugog propalog ili novoustolicenog vladara ili njegovog ulizicu bivse SFRJ. Za druge ne znam, ali sam siguran da "Sloba Niko-ne-sme-da-bije-ovaj-narod" nece zavrsiti normalno. Jedino mi je zao sto nikad licno necu imati prilike da iskoristim moje pravnicko znanje i elan u njegovom slucaju, pa da podignem optuznicu protiv najmizernije i najumobolnije karikature od politicara kojeg je ta zemlja ikad dala. Medjutim, sve to ne pomaze niti ce pomoci stanovnike tog dela sveta od kojih su mnogi rodjeni i odrasli u drustvu u kojem mrznja, nasilnistvo, sovinizam i zivotarenje u proslosti jesu modus vivendi. Objavljena pisma upravo potvrdjuju da su mnogi te "bolesti" cak preneli i u druge zemlje gde sad zive... Za njih nema leka i jedina terapija koja bar moze da ih drzi u prihvatljivom stanju je upravo Internet - bolje da udaraju po tastaturi nego po necijim glavama.

Gordan Momcilovic

San Antonio, Texas, USA

("To su bajke", "Nedeljna Nasa Borba", 4-5. april 1998)

U vasem listu od 4-5. aprila 1998.godine objavljen je clanak J. Kocijan pod naslovom "To su bajke" i nadnaslovom "Povodom napisa u beogradskoj stampi o ugrozenosti Hrama Svetog Save na Vracaru". Kako su uz moje ime spomenute uvredljive i neistinite konstatacije, molim da objavite sledeci odgovor:

Tema ovog clanka inicirana je napisima koji su se ovih dana pojavili u stampi posle objavljenog priloga o Hramu Sv. Save na NTV Studiju B (autor arhitekta Damir Kovacic) u kojem se, bez navodjenja izvora informacija, pominje ugrozenost temelja i kupole. Tekst objavljen u "Nasoj Borbi" novinarke J. Kocijana pod naslovom "To su bajke", pored korektnih informacija o nepostojecem problemu sleganja temelja i stabilnosti kupole na Hramu, donosi, medjutim, u daljem tekstu i niz netacnosti.

Na pitanje novinara postavljeno neimenovanom sagovorniku iz Patrijarsije, sta je s mermerom za Hram koji je radioaktivan, u tekstu je prenesen odgovor da: "svaki gradjevinski materijal ima izvesno zracenje, a da je isti ugradjen u kinesku ambasadu, pa...nije bilo primedbi".

Cinjenice su sledece. Pomenuti mermer (u stvari granit) ima dva i po puta vecu radioaktivnost od zakonski dozvoljene i kao takav bio je zabranjen za upotrebu na Hramu od strane Ministarstva za zastitu zivotne sredine Srbije. Na intervenciju, "neku" ili "nekog", zabrana je kasnije skinuta, ali ne i radioaktivnost. Medjutim, isti granit, ugradjen na zgradu kineske ambasade morao je biti kompletno uklonjen na zahtev ambasade i po resenju istog Ministarstva.

Autor clanka u daljem tekstu citrira reci "nekog" u Patrijarsiji, a u vezi "povremenog eksponiranja arhitekte Pesica u javnosti", tvrdeci da su: "takvi projekti za svakog arhitektu primamljivi, donose ugled i novac". U vezi sa tim izjavljujem:

- da sam za projektanta nastavka gradnje Hrama Sv. Sava imenovan od strane pokojnog patrijarha Germana, 1984. godine;

- da sam sa saradnicima izradio projekat koji je odobren i izveden u sadasnjoj silueti;

- da tokom 12 godina projektovanja i gradjenja hrama nisam za svoj rad primao nikakav honorar i nadoknadu, smatrajuci to svojim licnim prilogom Hramu;

- da sam svojim licnim inicijativama, putovanjima i propagandnim predavanjima i akcijama, prikupio preko cetiri miliona dolara za gradnju Hrama;

- da sam za svoj rad nagradjen ordenom Svetog Save Prvog reda;

- da sam Hram napustio posle prelezanog infarkta srca i nepristajanja na ugradnju radioaktivnog granita koji, kako se vidi, ni do danasnjeg dana nije i, verujem, nece biti upotrebljen.

- da cu na svako iznosenje neistine (namerno ili zlonamerno) o gradnji Hrama Svetog Save, kao projektant nastavka gradnje Hrama, reagovati pismeno i usmeno.

A sto se tice mojih odnosa s Patrijarsijom, obavestavam J. Kocijan kojoj je "ocigledno da se...distanciraju od Pesica...", da sam pocastvovan sto je njegova svetost patrijarh srpski g. Pavle odlucio da mi poveri odgovoran zadatak - izgradnju nove crkve Sv. Petke na Cukarici, po mom projektu.

Prof. arh. Branko Pesic,

Beograd