ANGAZOVANJE SPC U PROTEKLIH DESETAK GODINA (1)

Upravo problemi sa juznom srpskom pokrajinom izvode SPC na javnu scenu, na kojoj se ona javlja kao uporiste tradicije i nacionalne sigurnosti. Budjenje nacije dalo je polet srpskim vladikama, od kojih je vecina tada poverovala da je Srbija u liku Slobodana Milosevica konacno dobila pravog vozda

Jasminka Kocijan

Uprkos teskim godinama koje su za nama, sa nama, a sva je prilika i pred nama, nevolje pa cak i uzasi kojima su mnogi bili svedoci tokom proteklog rata na prostoru bivse Jugoslavije nisu, izgleda, mnogo sluzile za nauk. Lako se zaboravlja gde je ko bio i sta je ko radio, ko su bili mirotvorci, a ko pristalice ratne opcije i verovatno se zato i stradanje ponavlja - od Kosova do Kosova. Bas kao po nekoj matrici ili hudoj sudbini.

Nedavna izjava partijarha srpskog gospodina Pavla o tome da je SPC protiv nasilja ma ko ga cinio, da zali sve unesrecene bez obzira na to iz kojeg su naroda i koje su vere, kao i to da i Albanci na Kosovu imaju svoje pravo na zivot i mesto pod suncem, podstakla je na razmisljanje koliko se i kako SPC proteklih godina angazovala povodom kosovskog i svih drugih teskih politickih problema.

Pocetak - na Gazimestanu

Te 1990. godine za novog patrijarha izabran je bas vladika rasko-prizrenski Pavle i nekako od tada i mediji su postali otvoreniji za SPC. Teska ekonomska situacija, iseljavanje Srba sa Kosova i porast nacionalizma na svim stranama bivse Jugoslavije, pocelo je da puni crkve i to narocito u vreme velikih praznika. Stalna tema drzavnih medija kao i crkvene stampe bio je genocid i ugrozenost Srba, a Jugoslavija se proglasavala tragicnom zabludom srpskog naroda. O Srbiji se sve vise govori kao o "nebeskoj Srbiji", a o Srbima kao "nebeskom narodu", sto je upravo u skladu sa kosovskim mitom, odnosno objasnjenjem zasto Srbi, mozda jedini u svetu, slave bitku koju su izgubili.

Ako se vratimo nekoliko godina unazad nije tesko primetiti da su arhijereji SPC, osim na redovnim godisnjim zasedanjima Sabora svih proteklih predratnih i ratnih godina odrzavali bar po jedno vanredno zasedanje i to uvek u mestima gde su problemi bili najveci. Vec po mestu odrzavanja Sabora vidi se - gde je bilo gusto i kome su srpske vladike davale podrsku.

Podrska Karadzicu

Kosovski problem, nazalost ni do dana danasnjeg nije resen, ali su se u medjuvremenu radjali novi za koje je, takodje, tesko reci da li su zapravo reseni. Tako je 1993. godine u oktobru odrzano vanredno zasedanje Sabora na Cetinju, a u novembru 1994. godine u Banjaluci.

Sabor na Cetinju je, izmedju ostalog, s obzirom na to da je rat na ovim prostorima bio u jeku, pruzio podrsku mitropolitu crnogorsko-primorskom Amfilohiju koji se u to vreme vec u dobroj meri suocavao sa problemima raskola, odnosno sa samoproglasenjem autokefalne Crnogorske pravoslavne crkve. Sabor u Banjaluci bio je otvoreno pruzanje podrske srpskom rukovodstvu sa Pala - Ratku Mladicu i Radovanu Karadzicu.

SPC "vraca narodu osecaj ponosa"

"Srpska pravoslavna crkva se u devedesetim godinama 20. veka ponasala na nacin koji je ukazivao da joj je veoma stalo da bude svuda sa narodnom i davala je cesto pecat nekim znacajnim dogadjajima, a time se pokazala kao jedna od najvaznijih drustvenih institucija cije su odluke u mnogo cemu bitno uticale na politicki zivot, raspoloznje i ponasanje naroda."

Autor ove analize - profesor Fakulteta politickih nauka u Beogradu dr Miroljub Jevtic u tekstu ocenjuje da je "proslava sest vekova od Kosovske bitke u organizaciji Crkve vratilo narodu osecaj ponosa i uticalo na njegovo moralno uzdizanje".

Jevtic ocenjuje da Crkva "jasno daje svoje sudove koji bitno uticu na politicko raspolozenje i misljenje velikog dela javnosti", da je kritikovala i vlast i opoziciju, brinula o dugorocnim interesima srpskog naroda i da se nije priklanjala samo jednoj strani.

"U svim prelomnim trenucima u poslednjih nekoliko godina SPC je imala jasne politicke stavove koji su se uklapali u ove ili one politicke projekte. To uklapanje je cas odgovaralo SPS-u, cas SPO-u, cas SRS-u, a upravo to ukazuje na sustinu onoga delovanja SPC koje je od bitnog interesa za politiku. Tu mozemo doci do zakljucka da je Crkva u prvom redu - osnovni nosilac srpskog nacionalnog interesa u proslosti i danas, jer ona nije nastojala da ugodi bilo kome pojedinacno, vec je brinula o opstem i dugorocnom interesu srpskog naroda, sto, dakle, nema veze sa dnevno-politickim angazovanjem", konstatovano je u Glasniku SPC.

Sutra: razocaranje SPC u vlast i opoziciju (2)