PROIZVODNJA I PRODAJA LEKOVA - PRAKTICAN PRIMER MAKROEKONOMSKE RAVNOTEZE POSLE DEVALVACIJE DINARA

Cene lekova povecane su samo za cetiri odsto ne da bi se sacuvao standard gradjana vec da bi neko zaradio milione maraka. Gradjani i drzava opet su na gubitku

Misa Brkic

Savezna vlada je kroz devalvaciu dinara oborila nominalno vrednost nacionalne valute za 82 procenta. Samo nekoliko dana kasnije, iz iste kancelarije u Palati federacije doneta je odluka da lekovi mogu da poskupe najvise - cetiri procenta.

To su trenutno dve potpuno vidljive cinjenice. Odlucujuci se za devalvaciju, Konticev kabinet obecao je da ce s novom vrednoscu dinara svima biti bolje, da ce se uspostaviti makroekonomske ravnoteze, da se nece dozvoliti bujanje inflacije i da nece biti nestasica robe na trzistu. Samo nekoliko dana posle dve ovako vazne odluke moze se testirati u praksi ono sto je svezna administracija zamislila u svojim opredeljenjima. Za proveru dovoljno je konsultovati nekoliko vecih farmaceutskih kuca i dobavljace i steci pravu sliku onoga sto ocekuje kupce (bolesnike) na trzistu lekova.

Prema sada dostupnim informacijama sve fabrike lekova rade normalno i ne smanjuju proizvodnju. Ono sto se napravi, skladisti se u fabrickom krugu, ali se ne isporucuje apotekama i trgovcima. Neki od proizvodjaca, za sada, samo razmisljaju, ali ako budu prinudjeni uskoro ce poceti i da izvoze lekove, jer im se ne isplati da ih dugo drze u magacinima. Na domacem trzistu, govore sve procene, pocece nestasice lekova, jer se proizvodjacima ne isplati da ih proizvode sa troskovima koji su uvecani 82 odsto (posle devalvacije i prodaju po cenama koje ne mogu da budu vece od cetiri odsto. Prosta ekonomska logika kaze da bi to bila neisplativa, odnosno, proizvodnja sa gubicima, sto u ovom trenutku nijedna farmaceutska firma sebi ne bi mogla da dozvoli. Najveci domaci proizvodjac - ICN Jugoslavija - vec na primer, ima dovoljno problema sa drzavom Srbijom koja joj duguje 200 miliona dolara za isporucene, a neplacene lekove.

Prognozirane nestasice lekova, kad se i dogode, obicno izazivaju nezadovoljstvo gradjanstva, na primer, penzionera, a zatim i svih onih kojima lek treba da bi popravili svoje zdravstveno stanje. Drzava, kakva god da je, ne sme da dozvoli da joj gradjani budu nezadovoljni zbog tako vaznog pitanja kao sto je snabdevenost apoteka. I u odlucnom momentu, da bi demonstrirala svoju sposobnost, donosi odluku da - uveze lekove. Za tako vaznu potrebu, drzava iz skromnih deviznih rezervi, takoreci otkidajuci od usta, odvaja izvesnu (obicno, ne malu) sumu deviza da bi popravila stanje na trzistu lekoa. Takav potez (redovno) nailazi na odobravanje sirokih narodnih masa, cije potrebe za "bensedinom" (ili, i ne samo za njim) iz dana u dan postaju sve vece.

Ono sto se dalje dogadja, obicnim smrtnicima nije dostupno. Onog trenutka kada se vlada odluci za interventnu kupovinu lekova u inostranstvu, na scenu stupaju takozvani uvoznicki lobiji. U Beogradu ih, prema dostupnim informacijama, ima bar desetak. I po pravilu, svi su ukljuceni u vladajucu superstrukturu, sto ce reci da pripadaju ili Socijalistickoj partiji, ili Jugoslovenskoj levici. U tom poslu, mesta za nezavisne i samostalne biznismene - nema. Ti lobiji tesno saradjuju sa organima vlasti koji donose vazne odluke i odmah su spremni da reaguju. Neki od njih vec se javljaju poizvodjacima lekova i raspituju u koje ce zemlje lekovi biti izvezeni, da bi oni potom mogli odatle da ih uvezu u Jugoslaviju i u domacim apotekama onda prodaju po svetskim cenama. Drugi ubrzano pripremaju papire za uvoz lekova iz Indije i slicnih zemalja za koje ne postoje sertifikati o kvalitetu i koje ni jedan ozbiljna lekar ne bi prepisao svom sinu.

Sta je epilog?

Na trzistu ce biti lekova. Oni ce biti mnogo skuplji od onog sto je propisala Savezna vlada, ali to su uvezeni lekovi i tako mora biti. Narod ce malo gundjati sto su lekovi skupi, ali ce, s druge strane, biti zadovoljan sto lekova barem ima u apotekama, jer na leku se ne sme i ne moze stedeti. Domace farmaceutske fabrike bice izigrane, nece moci da ostvare prihod i profit, a njihovi radnici imace manje zarade. Drzava ce u svojoj kasi imati par desetina (ili mozda cak stotinu) miliona maraka manje, jer je morala da ih potrosi na interventni uvoz lekova. Drzava ce pred svojim poreskim obveznicima precutati da je kasu olaksala za vecu kolicinu deviza da bi usla u posao sa njoj bliskim pojedincima koji su u ovom nazovi patriotskom biznisu spasavanja zdravlja naroda fantasticno obogatili. Dobro upuceni tvrde da nekolicina ljudi bliskih vlastima koji lobiraju u ovakvom uvozu lekova mogu iz najnovijeg biznisa izaci bogatiji za desetak miliona dolara.

I tu je kraj jos jedne tuzne price. Dinar je devalvirao tek onda kada nekome u ovoj vlasti to odgovara. Cene lekova povecane su samo cetiri odsto ne da bi se cuvao standard gradjana, vec da bi neko zaradio milione maraka. Gradjani i drzava opet su na gubitku.