STA (DA) SE RADI

Pise: Branislav Milosevic

Kad su Momo, Milo i Sveto zajedno dolazili na vlast u Crnoj Gori, pre citave jedne decenije, o sebi su skromno dali osnovne podatke: da su mladi, lijepi i pametni. Mlado, ludo.

Da bi oslobodili mesta svojim mladim vodjama, njihove pristalice nemilice su rusile 'stare kadrove', a najistaknutijeg medju njima, Vidoja Zarkovica, neprestano su, po zborovima, propitivali: "Vidoje, dje ti je baza?" Ovih dana je Zarkovic, izgleda, nasao bazu: pojavio se u svom rodnom kraju, u Pluzinama, i odrzao govor u prilog refomskom kursu svog nekadasnjeg politickog egzekutora, a sadasnjeg predsednika, Djukanovica. Posle smo u nekim novinama procitali da je Zarkovic postao clan beogradskog savetnickog tima predsednika Crne Gore. I sve se to dogodilo na brdovitom Balkanu, gde su jos samo pre nekoliko decenija ovakvi politicki sporovi bili resavani livorom ili bar visegodisnjom robijom slabije stranke u sporu.

Kad je srpski vodja dosao na vlast, on se najpre pobrinuo da skloni one koji su ga vlasti priveli. Potom je sa scene uklonio 'staru gardu' politicara, pocevsi s onima medju njima koji su prema njemu gajili iskrene simpatije i razumevanje, nedostojno njihovih godina i politickog iskustva. Postedeo je neke strupirane generale i nesto trecerazrednog politickog kadra, koliko da ima koga da posalje na skupove boraca, kad se zemlja nadje u opasnosti. Sve sto je u prethodnim politickim garniturama imalo neko ime i ugled, u zemlji ili u svetu, okrenulo je novom vodji ledja. I on njima, da bi hrabro zagazio u tunel iz kojeg nikako da se iskobelja.

Ovih se dana, 'u tunelu, usred mraka', oglasio jedan od Titovih ministara inostranih poslova da bi srpskome vodji, u casu dok ovaj, uz pomoc referenduma, planira ceoni sudar sa svetom, objasnio da mu ne valja posao. O Milosu Minicu, srpskom politicaru, kojem su njegovi saborci najpre zamerali sto je s Titom brao mandarine po Brionima, a potom sto je pokazivao odvec razumevanja za zahteve pokrajina da postanu republike, ne moze se reci da je bio omiljen u narodu. Ali ni da nije bio cenjen. Ispoljavao je, uz sve ljudske slabosti, jednu retku vrlinu u srpskoj politici, koja se zove doslednost, i koju, na kraju, najvise postuju oni koji je najmanje imaju.

Posto nikad, koliko znam, nije bio blizak ni buducem vodji Srbije, niti preterano prisan s njegovim politickim roditeljima, Minic je ostao postedjen prostackih 'narodnih' aklamacija da mu se sudi za politiku koja je Srbiju toliko bila upropastila da je morala da je nasledi politika koja nas je dovde dovela. Minica nije pitalo 'gde mu je baza', ali ga nije ni pokusavalo upregnuti u kola 'antibirokratske revolucije'. Ni kao svedoka, ni kao saucesnika. Za Minica se, dakle, ne moze reci da je gubitnik u toj revoluciji, a jos manje da je korisnik nesrece, koja je s njom dosla. Da je bilo pameti, Minic je mogao biti, u najmanju ruku, 'tajni savetnik' nove vlasti za pitanja u koja se on ponesto razume, a na koja nova narodna vlast nikad nije imala valjane odgovore: kako sa svetom, a bez guranja prstiju u oci. Posto pameti nije bilo, vlast je u prilici da od starog Titovog ministra prima javne pouke, koje nisu prijatne, ali ni manje korisne, samo zato sto su javne. Naprotiv.

Neko ce reci da su Miniceve pouke zakasnele, drugi ce, opet, tvrditi da su inicijator i njegovi poslanici pozurili. Skupstina ce danas odluciti o referendumu, pa cak i o skracenom roku da se on obavi. Tesko da bi neko ko toliko drzi do narodnog dobra sad mogao da se okane referenduma, ali bi, itekako, mogao da poslusa drugi dobar Minicev savet: da se, licno, prihvati pregovora s Albancima i preuzme odgovornost za resavanje krize koju je, licno, izazvao. I da ispadne kako smo svi racunali na usluge aktuelnog predsednika Jugoslavije kad smo, na referendumu, rekli svetu da se ne mesa u nase poslove.