IZBEGLICKI CENTRI PORED ARANDJELOVCA

Ako zele da se osame, povuku zavesu na ulazu u "kutiju" i to je dom u kome ce vecina njih, cega su poprilicno svesni i ostati. Posmatrano sa visine, ovaj prostor izgleda kao izuzetno komplikovan lavirint

Zeljka Jeftic

Prolaze dani starcima, izbeglicama iz Hrvatske smestenim u selu Stojnik pokraj Arandjelovca. U maticu su krenuli medju poslednjima, neki i nakon "Oluje". Gotovo svi pamte datum i vreme kada su upalili svoj traktor i nerado napustili ognjiste.

U ogromnoj hali pregradjenoj kartonskim (ili od "spera") zidovima, visine oko dva metra, svaka od porodica dobila je tri, cetiri kvadrata prostora. Ako zele da se osame, povuku zavesu na ulazu u "kutiju" i to je dom u kome ce vecina njih, cega su poprilicno svesni i ostati. Posmatrano sa visine, ovaj prostor izgleda kao izuzetno komplikovan lavirint.

- Udjite, sednite. Evo ovde pored mene - govori nam sezdesetogodisnjak, koji izgleda najmanje deset godina stariji. Pokriven je sa nekoliko cebadi. Neprestano se trese, a usne su mu modre. Prepun cinizma sam sebi postavlja pitanja i daje odgovore. "Kako zivimo? Da u pravu ste, kao psi. Ali oni su znate, predivne zivotinje. Tako zahvalne. Dobiju sve a onda uzivaju. Izvrnu se i leskare. Lencare, kada vam kazem. Nista ne traze, a katkad i nemaju. Tako vam je to sa psima a sa ljudima, kako je sa ljudima? E ljude treba shvatiti, a to je vec teze." Nakon monologa, starac koji s njim deli "sobu" nudi nas da jedemo. Na stolici dva jajeta i parce hleba. "Hajde uzmite, necu ja ostati gladan."

Najtuzniji utisak ostavile su dve bake. Nepokretne su i jedini prostor koji vide su "kutije". "Nema nikoga ko me moze odvesti na pretrage, a ja ne mogu cak ni sedeti." Njen muz Jovo pita nas "kako je ostalom narodu". Pokazujemo mu slucajnu fotografiju, snimljenu u Vukovaru na jednom od spratova stambene zgrade naknadno nazvane "Hotel ocupani". Iza je razruseni Vukovar. Oci im se pune suzama. Traze da im je damo na poklon i napisemo par reci za njih. Ono sto oni zele. "Jovi i Milici da se vrate u svoj dom". Kakva ironija, na fotografiji je bio razruseni grad.

Izbeglicki dani zitelja ovog centra kombinacija su najstrasnijeg. Starost i siromastvo, starost i odbacenost, starost i bolest.

Samo nekoliko kilometara dalje, u selu Banja je jos jedan izbeglicki centar. Ljudi smesteni u ovom kampu zive u "boljim" uslovima od onih u Stojniku. Utoliko sto ih je znatno manje i dobili su malo veci prostor.

- Samo jedna stvar ista je ovde kao i u Pakracu. I tamo i ovde svi misle da mi je cerka u stvari drugarica - kaze starica 24 godiste koja je u dvadesetoj godini dobila, kako kaze, "svoju jedinicu". "Secam se, rodila sam je a sutradan se bezalo u sumu. Stavim je u zavezljaj, pa kud te noge nose. Ko bi reko da cemo obe doziveti isto. Samo ovog puta bezala je sama", prica i osmehuje se. "Iz svoga kraja pre dolaska u selo Banja, za koje nikada pre nisam cula, secam se vasara za Teodotovu subotu kada se narod okupljao. Eto prodje i jos jedna nedavno..."

Na zidu u sobi Zorke Banjanac Tolstojeve reci "Sve srecne porodice lice jedna na drugu. Svaka nesretna porodica, nesretna je na svoj nacin". Na zidu sat, sa natpisom porodicne firme koju je, kaze, imala na Baniji. "Napravili smo periodicni obracun 31. avgusta '91. U pet popodne krenuli smo za Madjarsku. Mislili smo, smirice se. Doslo vreme da dete krene u skolu, dodjemo u Srbiju. Nije mogao da prezivi bol. Moj muz umro je nekoliko meseci potom, 27. januara", kaze Zorka. Ona neprestano pise pesme i sprema zbirku. "U vreme kada su i zivotinje dolazile na ovu stranu Drine mislila sam, doci ce i moj Kundu. Ostavili smo mu ogromnu sunku iz zamrzivaca i krenuli. On nije dosao..."

Uz osmeh prica Perka Zivkovic, majka dvoje studenata. Svi joj se obracaju sa "dje si, invalid sa Kozare". "Ma kakvi, sale se. Nisam ranjena na ratistu. Bila sam u Beogradu u poseti sinu koji studira a zivi u kampu u Pancevu. Ispala sam iz autobusa i jedva ostala ziva". Sa polomljenim kukom i stakama, Perka vise ne moze da radi, a ranije je, kaze, kopala i radila u kuhinji.

Prelep i znatno zreliji za svoje godine, sestogodisnji Nemanja. Poklonili smo mu pingvina, koga nije ispustao iz ruku. Krajine se ne seca jer je bio kaze mali. Najvise ga buni "zasto kazu da sam izbeglica. Stariji neka budu izbeglice. Ja sam dete, samo i jedino dete".