"ANGAZMAN, NACIONALIZAM, KNJIZEVNOST", IZLAGANJE DRINKE GOJKOVIC NA INSTITUTU ZA FILOZOFIJU I DRUSTVENE TEORIJE (2)

I u vremenima kada nisu tako raznesena problemom u kome su se nasla, cak i tada vidite knjizevnu velicinu u tekstovima koji se bave necim vrlo prizemnim i zemaljskim. Imam na umu dvojicu pisaca iz Izraela, Amosa Oza i Davida Grosmana. Objica imaju zasebnu poziciju u izraelskom drustvu, da ne ponavljam o izraelsko- palestinskom sukobu koji je znatno dugotrajniji i znatno tezi od situacije u kojoj se mi nalazimo. Grosman i Oz su ukljuceni u izraelski mirovni pokret, ucestvuju demonstracijama za mir, autori su uzbudljivih knjiga od kojih su dve prevedene na nas jezik. Jedna digresija: zamislite nase pisce koji ucestvuju na mirovnim demonstracijama. To deluje kao potpuno iznenadjenje. Nasi pisci se najcesce obracaju sa izdignute govornice i vec ta izdignuta govornica, prema njihovoj sopstvenoj percepciji odnosno autopercepciji, njih cini elitom i reprezentantima koji znaju, mogu, pa i hoce vise.

Da se vratimo na knjige izraelskih autora. Knjiga Davida Grosmana se zove "Zuti vetar", knjiga dokumentarne proze, koja je posle dobila nastavak "Spavati na zici". Grosman je 1987. godine dobio ponudu od novina u kojima je radio da napravi obimniju reportazu o zivotu Palestinaca u logorima i Jevreja na naseljenim teritorijama. On je napravio od toga nesto sto je venac prica i to moze biti i jeste pre svega dokument o vremenu, ali je i vrhunski knjizevni dokument, posle koga je svet ostao prilicno zapanjen i uzdrman. Nadin Gordimer je negde izjavila da je ta knjiga u stvari prva osvetlila palestinsku tragediju u svetu. Dakle, Grosman je jedan izraelski pisac, apsolutno Jevrejin, covek koji svoj jevrejski identitet uopste ne dovodi u pitanje, naprotiv, na njemu insistira, i jako se zalaze za sva prava Izraela i sva prava Jevreja na tim teritorijama. Medjutim, u okviru razresavanja tih prava on vidi - i to uvodi u svoju prozu - da je neophodno da palestinsko stanoviste takodje udje u celu pricu i, dakle, pise knjigu u kojoj vidite sa jedne strane katastrofalan polozaj Palestinaca u Izraelu, dugotrajnu fizicku i duhovnu tragediju, sa druge vidite istovremeno i palestinski fanatizam. To nije knjiga koja bilo kome laska i bilo koga gladi po glavi, a drugome udara packe. Vide se svi ti unutarpalestinski razlozi njihove sopstvene tragedije, ali se Grosman isto tako ne usteze da kaze: u okviru izraelske politike ovi i ovi uzroci ucinili su da palestinska tragedija bude jos veca, da se njihov fanatizam jos vise pojaca i da utoliko i Izrael sam sopstvenom stanovnistvu zagorca zivot i ucini problem neresivim. Ta velika knjizevna i ljudska dilema pred razresavanjem jednog masivnog problema koji se tice dveju nacija sa istim pretenzijama na jednu teritoriju pored toga sto je ljudski potresna, izvanredno je intelektualno podsticajna. Naravno, na neki nacin nije cudno, a sa druge strane jeste cudno i tuzno sto je ta knjiga prosla potpuno gluvo kod nas, a na isti nacin prosla je knjiga Amosa Oza. Oz je takodje razmatrao pitanje Izraela i Palestine, odnosno Izraelaca i Palestinaca. Naslov knjige je "Izrael, Palestina i mir". Dakle, tu se Palestina ukljucuje, iako Palestina kao drzava sada ne postoji. Postoji teritorija koja je nazivana Palestinom. Naslovi tekstova takodje govore o njegovom sveobuhvatnom stanovistu. Jedan tekst se zove "Od Jerusalima do Kaira: umaci senkama proslosti", drugi se zove "Ljubav, mir i kompromis", itd.

U uvodnom tekstu Oz govori zasto je uopste usao u politicku esejistiku. Zato sto mu je jako smetalo zagadjivanje jezika i zato sto mu je jako smetalo kada bi izraelska vlada izvrsavala akcije koje bi nazivala uspostavljanje mira, dok su one bile oruzane akcije koje su, zapravo, predstavljale odredjenu formu rata. Kaze on na jednom mestu: "Moje knjige su cesto shvatane kao politicki izjave, ali to one nisu. Ako zelim da kazem nesto sasvim direktno, na primer, da moja vlada nije dobra, onda napisem clanak ili odem na miting ili na TV. Ako hocu da dam politicku izjavu ja i napisem politicku izjavu. Kada je pitanje manje jednostavno, kada u meni postoji nekoliko razlicitih gledista onda mozda napisem roman." O tim razlicitim gledistima postoji nesto sto je prosto uzbudljivo koliko je tacno. Oz kaze: "Ali ako u sebi nalazim vise nego jedan argument, vise nego samo jedan glas, ponekad se dogodi da se razliciti glasovi razviju u likove i ja znam da se u meni razvila prica. Pisem price onda kada mogu da se poistovetim sa nekoliko antagonistickih zahteva, razlicitih moralnih stavova, konfliktnih moralnih pozicija." Isti taj stav vidite u njegovim esejima. On se, kao i Grosman, uopste ne usteze da izraelsku politiku osudi kao potpuno neljudsku i kao potpuno kontraproduktivnu za Izrael sam, a kamoli za Palestinu. Isto tako se ne libi da kaze da kod Palestinaca postoji preterana kolicina fanatizma, agresije, itd. Ali, kad govori konkretno o mogucnostima resavanja problema, on kaze sledece: "Kad mi je bilo osam godina bacao sam kamenice na britanske vojnike u blizini Snelerovih baraka u Jerusalimu i vikao sam sve sto znam na engleskom: 'Britanci, idite kuci!' Uveren sam da je jedini izlaz iz ove situacije (aktuelne izraelsko- palesinske situacije) uspostaviti mir i okoncati podjarmljenost ljudi koji zude za slobodom. Nema nade da zamrseni napori Jicaka Rabina sacuvaju iluziju operacije ocuvanja reda kada ona to ni po cemu nije, kada se u stvari, ne suprotstavljamo prekrsiocima zakona i huliganima nego naciji koja se bori za svoju slobodu. Ne smemo da sledimo brutalni savet onih koji pokusavaju da skrenu Izrael na put koji vodi u masovno ubistvo i sa kojeg nema povratka.

(Nastavice se)