STA (DA) SE RADI

Pise: Branislav Milosevic

Patriotski i napredni mediji izvestavaju da je referendum vec zavrsen. Narod je u ovim medijima rekao jos jedno istorijsko NE svetu i jos jedno istorijsko DA inicijatoru referenduma. Posle pauze od nekoliko godina, opet se narod pita i opet Srbija tresti od odjeka narodnog reagovanja. Dok demokratija ulazi na velika vrata u Srbiju, niko i ne mari sto se na mala sunjaju beda i sirotinja. Svi hoce da misle svojom glavom i da to sto su smislili iskazu sa stotinu istih, tudjih, reci. Svi priznaju da su siti politike i gladni referenduma. Pevacice lake, narodne i operske muzike, lekari i pekari, borci i omladina, vojni penzioneri i civilni egzibicionisti, aktivisti i arivisti - sve je to ustalo protiv "stranih krojaca nase sudbine" i resilo da samo sebi skroji drzavu i da im ne bude tesno. Ako im, ipak, bude tesno, onda je jasno da nema ni pravde, ni Boga. Jer, da ima pravde, Srbija bi odavno bila Velika, a da ima Boga, on bi bio Srbin, a ne clan Kontakt grupe.

Referendum je, kazu, najvisi oblik demokratskog izjasnjavanja. Po Zakonu, da bi referendum uspeo, potrebno je da se odazove vecina gradjana s birackim pravom, pa onda da vecina njih glasa za pitanje koje im je postavljeno. Racun kaze da je, teorijski, moguce da jedva nesto vise od cetvrtine gradjana nesto kaze i time obaveze tri cetvrtine na svoju volju. Ali, i to je, svakako, bolje nego da o volji tri cetvrtine odlucuje jedan covek.

Dok budete citali ove redove, narodni poslanici ce u Skupstini Srbije postupiti po naredjenju naroda i zakazati referendum, negde izmedju Durdjeva i Vidova dne. Reci ce im, vec, sta je bolje: da li da narod tresne svetu istinu u lice sto pre ili nesto kasnije. Ali, sta ce da rade kukavni politicki direktori ministarstava inostranih poslova zemalja samozvane Kontakt grupe koji, negde u Briselu, u isto vreme, treba da predloze svojim ministrima odgovor na istorijsko NE, koje im se ovde sprema? Da uvedu sankcije, posto smo mi to trazili? Da ih ne uvedu, pa da ih njihov narod pita sta se dzilitaju, kad nisu u stanju da pogode onog koga ciljaju? Da nastave da prete Srbima ili da prestanu da obecavaju Albancima? Da pozure polako ili da brzo od svega dignu ruke? Najbolje je, mozda, da priznaju da nisu odavle.

Pretpostavimo, nacas, da referendum uspe i da svet mirno primi k znanju da je ovde nepozeljan, barem dok traju razgovori o Kosovu. Hoce li to Albance nauciti pameti da pristanu na ono sto pre referenduma nisu hteli? Ili je onda red na njih da se referendumom izjasne protiv nas, a za prikljucenje svetu?

Gazimestanska demokratija, u kojoj se sa DA i NE, ZA i PROTIV ZA kroji buducnost naroda i drzava, moze nekome liciti na trijumf narodne volje, ali ona je, u isti mah, i njeno cinicno ponistenje. Zar taj isti narod nije na vlast doveo svoga vodju jer je ovaj imao u dzepu resenje kosovskog problema? I zar sad narod treba da se posvadja s citavim svetom jer je Vodja negde zaturio to resenje i ne moze da ga pronadje citavu deceniju?

I bez referenduma svet priznaje da je Kosovo unutrasnje pitanje Srbije jer tamo treba da zive u miru Srbi i Albanci, a ne Amerikanci i Srbi ili Rusi i Albanci. Dok tako misli, svet radi i za Srbe i Albance. I ne vidim da moze biti suvisan svedok srpsko-albanskog razgovora, niti nepozeljan garant njihovog dogovora. Sve ostalo je, bojim se, dizanje velike prasine od koje nam mogu zasuziti oci. Onomad je Vuk Draskovic rekao da ulazak radikala u Vladu predstavlja gasenje pozara benzinom. Da nije pozurio da objavi svoju zivopisnu vatrogasnu sliku, mogao je to da ucini sada, uoci referenduma: bio bi, posle duzeg vremena, u pravu, a i citirali bi ga sirom sveta. Ali, kome je ovde jos do sveta?