Smrt mucenika

Zorica Miladinovic

Nedavno maratonsko zasedanje Skupstine grada zapoceto je minutom cutanja zbog smrti "obicnog" radnika gradske uprave Miroslava Dinica Belog. Svi odbornici odali su poslednju pocast preminulom na predlog sefa odbornicke grupe socijalista, koji je objasnio da je Beli bio "jedan od 19 mucenika" iz gradske uprave, koje je nova vlast (PO "Zajedno") otpustila, uz opasku da je sud nalozio njegovo vracanje na posao, ali je "smrt bila brza".

Za one koji nisu smrtno zatrovani svekolikom politizacijom ovdasnjeg zivota ovakav cin, sve i s politickom opaskom, mogao bi da se podvede pod naknadni i oprostajni pijetet grada prema "obicnom" coveku, dugogodisnjem radniku gradske uprave, koji je pred sam kraj zivota protivzakonito otpusten. Ali bi cak i njima mogla da zasmeta partijska politizacija ove smrti na poslednjoj pres konferenciji niskih socijalista, na kojoj je izneta politicka ocena da je Beli "prva zrtva" otpustanja radnika gradske uprave, sprovedenog u akciji "politickog progona neistomisljenika". Izvesno je da bi kulminaciju nepotrebne politicke devalvacije jednog prirodno tragicnog dogadjaja mogle da predstavljaju ispolitizovane umrlice objavljene u lokalnom dnevniku, u kojima neki od ozaloscenih pisu pokojniku: "Zli ljudi su pokusali da Ti uprljaju obraz i ostave Te bez posla, ali su Te lisili zivota", i ocenjuju: "Ubila ga je ljudska zloba i pakost", "doziveo je mnoge nepravde, a ova poslednja ga je ubila", "oni koji to ucinise, neka im je na dusi"...

Uz sva ljudsko-medicinska priznanja da licne tragedije, nesrece i nepravde i te kako uticu na zdravstveno stanje obicnih smrtnika, cinjenica je da je ovu smrt naknadna javna politizacija nepravedno ucinila bizarnom. Tim pre sto bi pri svakom umiranju svih koji su imali tu nesrecu da na sopstvenoj kozi osete ovdasnju drzavnu, ratnu, sankcijsku i ekonomsku tragediju mogla da usledi citava serija optuzbi da su oni direktne zrtve takve tragedije. Vrhunska bizarnost je da bi se takav politicki sport olupao o glavu upravo onoj partiji ciji pojedinci politizuju Belovu smrt, jer je notorna cinjenica da je ona objektivno najodgovornija zbog toga sto su u vreme njene vladavine "obicni" ratnici i dezerteri, drzavljani i izbeglice, penzioneri i studenti, majke i deca... dotakli samo dno sopstvenih zivota. Na ovakvoj sado-mazo-politickoj matrici, svi oni koji su iz takvih tragicnih dubina otisli Bogu na istinu, mogli bi biti Beli.

Do djavola: u zemlji u kojoj zivoti miliona "mucenika" imaju vise nego nisku cenu, bar bi njihova smrt morala da ostane dostojanstvena i nedostupna onima koji politiku shvataju kao najstariji zanat na svetu.