Da li je pitanje - sta Kosovo ekonomski znaci za Srbiju - ispravno postavljeno

Kljucne odluke o Kosovu ne mogu se donositi samo na osnovu ekonomskih parametara, bez obzira sto je istina da se u njega mnogo vise ulaze nego sto se dobija. Kad bi se time rukovodili, morali bismo da dignemo ruke od cele Srbije, kaze jedan analiticar. Uveravanja da su kosovski resursi uglja i metala neprocenjivi, jesu dvostruka zabluda - u svetskim razmerama su zanemarljivi, a za moderno shvatanje efikasnosti jedne privrede, drugorazredni

Tanja Jakobi

Ovako formulisano pitanje samo je pokusaj da se na uvijen nacin pita sta bi se dogodilo u slucaju da se Kosovo otcepi, sto u narednih pet godina predvidjaju mnogi strani analiticari, strucnjaci za Balkan. To je uostalom bio i lajtmotiv najnovijih demonstracija Albanaca u kojima je trazen "razvod mirnim putem" i, veruje se, podtekst izjave Roberta Gelbarda da jos nije vreme da se raspravlja o nezavisnosti Kosova.

- Od oslobodjenja do danas zalihama lignita na Kosovu se manipulise, jedni kazu da tamo ima sest, a drugi cak 19 miliona tona lignita. U duhu je albanskih iredentista da ne treba dozvoliti dalja istrazivanja, i da to treba da se ostavi za buduce generacije kad oni eventualno ostanu sami. Isti slucaj je i s “Trepcom", kaze Dragutin Jocic, sekretar sluzbe za regionalni razvoj Privredne komore Srbije. Jocic je poreklom s Kosova, tamo ima dva brata i, za razliku od mnogih Srba, govori albanski. Izraz “iredentizam" bio je deo zvanicnog srpskog vokabulara u vreme velikih potresa na Kosovu ranih 90-ih i sada je uglavnom izasao iz upotrebe.

Sef katedere za ekonomsku geologiju Rudarsko-geoloskog fakulteta u Beogradu Dejan Milovanovic ocenjuje da rezerve uglja u Kosovsko-metohijskom regionu u svetskim razmerama ne znace nista. U Kosovskom basenu ima istrazenih rezervi od 12 milijardi tona lignita slabog kvaliteta, dok bi u potencijalno u nedovoljno istrazenom metohijskom regionu moglo da bude jos tri do cetiri milijarde tona lignita.

“Toplotna vrednost tog uglja je sedam giga dzula po toni, nisko je kalorican i moze da se valorizuje samo preko elektricne energije", kaze Srboljub Antic, strucnjak za energetiku Ekonomskog instituta u Beogradu.

Na Kosovu je ukupno 73 odsto ukupnih rezervi uglja u Srbiji, ali je stepen iskoriscenja u Kosovskom basenu jedan odsto, a u metohijskom nula. Dve kosovske elektrane ukupne snage 1.500 megavata mogle bi nekoliko stotina godina da rade koristeci taj lignit, ali zbog neplanske izgradnje na buducim kopovima buduca eksploatacija bila bi izuzetno skupa a delimicno nece biti ni moguca.

“Uostalom, iako bi Kosovo bilo odvojeno, mozemo taj ugalj kupovati. A sto se energetike tice, ona jednostavno ne trpi nacionalne granice. Ponovo se uspostavlja i Teslin prsten ostecen u vreme proslog rata, pa bi i elektrane na Kosovu bile, cije god da su, u jednom energetskom sistemu", kaze Antic.

Koliko vredi “Trepca"? Za Evangelosa Mitilineosa, cija je kompanija ovom kombinatu dala kredit u vrednosti od 519 miliona dolara, ocito mnogo. Iako je dobio uveravanja od Novaka Bjelica, direktora “Trepce", da proizvodnja nije ugrozena uprkos nemirima na Kosovu, Mitilineos je u jeku najvecih potresa pre dve nedelje doputovao u Pristinu da bi se sam uverio da stvari tako stoje i pokusao da zaustavi dalji pad akcija svoje kompanije na Atinskoj berzi.

Na dugi rok, prica sa zalihama obojenih metala na Kosovu takodje ima politicku boju: u delu stampe u Srbiji, te rezerve ocenjene su kao neprocenjive i dragocene.

Po oceni profesora Milovanovica u poredjenju sa svetskim kvalitetom, nasa olovno cinkana ruda je srednje bogata, a vek ekspolatacije joj je od 10 do 15 godina.

Po podacima iz studije Zavoda za razvoj, rezerve olovno cinkane rude procenjene su na 46 miliona tona i garantuju “Trepci" jos tri do cetiri decenije rada. Po izvorima samog Kombinata, rezerve su 60 miliona tona i garantuju ekspolataciju u narednih 70 godina. Po istim podacima ukupna vrednost “Trepcinog " blaga (ukljucujuci druge retke metale) bila je u januaru 1997. godine procenjena na pet milijardi dolara.

“Trepca" ima velike kratkorocne obaveze koje ocito neuredno servisira, sto reflektuje malu vrednost kapitala", kaze Aleksandar Vlahovic, direktor sektora za konsalting Ekonomskog instituta. Institut je prosle godine radio studiju o kosovskoj privredi, ali nije dobio mogucnost da prouci poslovanje “Trepce".

Od potencijalnih resursa pod zemljom, Kosovo ima feronikl koji je, kako ocenjuje profesor Milovanovic, “za nase uslove dobra sirovina od koje je svojevremeno 80 odsto islo u izvoz". Po optimistickim procenama ima ga za jos sest do deset godina, tvrdi ovaj strucnjak. Po studiji Zavoda za razvoj nikla ima oko 18 miliona tona, sto je dovoljno za isto toliko godina rada fabrike u Glogovcu. Analiza Ekonomskog instituta u perspektivne firme ubraja i Rudnik magnezita za koji su zainteresovani Italijani. Ni na zemlji situacija ne izgleda bog zna kako. Kosovo je neka vrsta spomenika pogresne ekonomske orijentacije posleratne Jugoslavije. “U vreme najvecih investicija, iz ondasnjeg Fonda za razvoj produktivnost i efikasnost kosovske privrede bile su 50 odsto ispod republickog proseka", kaze Mitar Przulj, savetnik u Sluzbi za regionalni razvoj PKS.

“Jurilo se za megalomanskim kapacitetima s najvecom proizvodnjom na Balkanu", kaze Jocic. Danas je Fond za razvoj Srbije, inace jedno od “kljucnih lica" za ekonomiju Kosova, naslednik bivseg Fonda bivse SFRJ, tumace u Komori. U amanet mu je ostavljeno 334 nezavrsena objekta i 461.000 kvadratnih metara poslovnog i proizvodnog prostora koji zvrji prazan.

“Sve do 1985. godine industrija je u ukupnom drustvenom proizvodu Kosova ucestvovala s 45 do 50 procenata, dok je ucesce poljoprivredne proizvodnje konstantno opadalo. Ali deset godina kasnije, 1995.godine, ucesce industrije palo je na svega 26 odsto, dok je udeo poljoprivrede porastao na 27 procenta u drustvenom proizvodu. To dovoljno svedoci o dubini kosovske krize", kaze Vlahovic. “Sve sto je pogodilo Srbiju, pogodilo je i kosovsku privredu, ali znatno ostrije".

Prosle godine analiza poslovanja 70 preduzeca na Kosovu pokazala je da se kapaciteti koriste ispod 30 procenata. U Komori Srbije tvrde da je za funkcionisanje tamosnjih drustvenih preduzeca od odsudne vaznosti bilo povezivanje s velikim sistemima u Srbiji. “Nase najbolje firme kao sto su “Simpo", “Jugodrvo", PKB i “Bambi", preuzele su brigu oko Drvnog kombinata u Urosevcu i poljoprivrednih kapaciteta “Kosovo vina", “Orahovca" i kombinata u Suvoj reci i Djakovici", kaze Jocic. “Po mojoj proceni oni tamo vise daju, nego sto imaju koristi".

Suprotno tome, s Kosova su poslednjih godina stizale optuzbe da su neke srpske firme demontirale modernu opremu iz tamosnjih pogona i preselili je u svoje pogone, kao da je Kosovo vec druga drzava. “Ne brinu se oni uopste o pogonima na Kosovu", kaze jedan analiticar.

U Komori tvrde da je tehnicka opremljenost tamosnjih preduzeca bolja nego u Srbiji. U studiji Zavoda za razvoj pak stoji da “osnovna sredstva u privredi Kosova imaju relativno visok stepen otpisanosti (44 odsto), a oprema cak 58 procenata". “Oko 80 odsto nabavljene opreme je sada tehnoloski zaostalo iako nesto od toga nikad nije ni proradilo", kaze Vlahovic.

- Najveci deo preduzeca u sektoru industrije ili gotovo sva rade s gubicima, i imaju neuravnotezenu finansijsku strukturu", kaze Vlahovic. “ Kao dobra prepoznata su uglavnom preduzeca u agro kompleksu, a sve ostalo je u jadnom polozaju s izrazenom tehnick-tehnoloskom zaostaloscu, i niskim iskoriscenjem kapaciteta. Ipak, postoje neke dobro strateski postavljene firme koje bi uz finansijsku konsolidaciju mogle da budu atraktivne za strane partnere".

U najvise obecavajucih osam po istrazivanju Ekonomskog instituta spadaju “Trepca", “Feronikl", “Balkanbelt", “Drvni kombinat Urosevac", Rudnik magnezijuma Strezovice, “Stanoje Arsic", “Printeks" - Prizren i “Sar".

Za ovaj poslednji, interesuju se grcki Titan Cement i nemacki “Dikerhof".

- Bio sam tamo prosle godine. To je dobra mala cementara koja ima i druge programe koji su komplementarni s nasim, ali ima nekoliko problema. Pre svega nalazi se na samoj granici, pa se ne zna sta je na kojoj strani, i uglavnom je lose vodjena. Svi inzenjeri su Srbi a radnici Albanci i atmosfera je trenutno dobra, ali je mogucnost da u kontekstu politickih dogadjanja ona bude narusena, za potencijalnog investitora ipak opasna. U teoriji, razmatramo sve cementare, ali ona svakako nije nas prioritet - kaze predstavnik jedne strane kompanije zainteresovane za cementare u Srbiji.

“Sar" je jedna od retkih firmi u drustvenom sektoru u kojima rade Albanci. Po tumacenju Jocica, Albanci su sami napustili radna mesta i “ostetili veliki deo pogona, tako da na primer, Fabrika keramickih plocica u Karacevu i danas ne moze da se oporavi od diverzije". Drugi izvori pak tvrde da su “svi peljesili sve, i da tu ne treba povlaciti neke nacionalne razlike".

Spor oko toga sta se stvarno dogodilo ranih 90-ih, nedavno se nasao u zizi interesovanja kada su Borisav Jovic i Azem Vlasi, nekadasnji celnici jugoslovenske politike, dali svoja tumacenja preko Interneta. Vlasi je, podsecajuci na “Zakon o radnim odnosima u posebnim okolnostima" donet u julu 1990.godine, rekao da je tada za manje od godinu dana preko sto hiljada zaposlenih Albanaca oterano s posla i liseno svih prava. Borisav Jovic pak tvrdi “da su siptarski separatisti prisilili Albance da napuste svoja radna mesta, tako da su ljudi prestali da rade ne samo u drzavnoj upravi i drugim drzavnim institucijama, nego i u fabrikama, rudnicima, bolnicama, skolama, a da im za uzvrat njihove vodje nisu dale drugo zaposlenje".

U trenutku kada je albanska radna snaga otisla, u “Balkanbeltu" nisu mogli da nadju ni portira Srbina, svedoci Przulj. Problem radne snage ostao je za sve to vreme rak-rana kosovske privrede i danas, po recima Vlahovica, u “Trepci" koja je zaposljavala 7.000 ljudi, ima oko 700 radnika.

S obzirom da je nedavno potpisan sporazum o vracanju albaske dece u skole, logicno bi bilo zakljuciti da bi se uskoro moglo postaviti i pitanje vracanje albanskih radnika u preduzeca. U medjuvremenu u Srbiji je donet novi Zakon o privatizaciji u kome se favorizuju interni vlasnici. I pre nego sto je pitanje povratka albanskih radnika u drustveni sektor uopste naceto, u nekim beogradskim firmama, koje imaju pogone na Kosovu i vecinu albanskih radnika, postavilo se pitanje sta uraditi. Iako je ta tema bila suvise “politicki pipava" da bi se o njoj javno govorilo, po procenama firme kojoj ovde iz razumljivih razloga nece biti pomenuto ime, tamosnji pogoni fakticki bi bili u vlasnistvu Albanaca.

“Zakon mora da se primenjuje svuda isto, i tu nema izuzetaka, niti bi trebalo da ih bude", kaze Dragutin Jocic iz PKS. Na komorskom nivou, kako se tvrdi, politicka dimenzija ovog pitanja nije razmatrana. Ona bi, medjutim, postala jos izrazenija ukoliko bi se Zakon o privatizaciji promenio u smislu koji zastupaju radikali - da se svim punoletnim gradjanima podele vauceri.

I bez nje, svojinski odnosi predstavljaju jedan od kljucnih problema, isticu u Ekonomskom institutu.

- Od 1992. godine svako preduzece na Kosovu dobilo je svog starijeg brata iz Srbije. To povezivanje uradjeno je preko Fonda za razvoj tako sto je kapital nominovan na izabrano jace preduzece iz Srbije, a sada bi ti odnosi morali da se razjasne - kaze Vlahovic, koji je bio u ekspertskom timu Milana Beka, nekadasnjeg ministra za privatizaciju u Vladi Srbije.

Ni u PKS ne mogu da unesu mnogo vise svetla: “To zavisi od slucaja do slucaja, ali najveci vlasnik je Fond za razvoj koji je pravni naslednik bivseg Fonda za nerazvijene u SFRJ, s obzirom da je vecina kapaciteta na bazi drustvene imovine preko njega finansirana", tumaci Jocic.

“Ne verujem da bi strani partneri bili posebno zainteresovani bas za preduzeca s Kosova, upravo zbog svih navedenih problema", kaze on.

Da li bi dolazak stranih kompanija posredno mogao da resi i politicke probleme na Kosovu, kako je pre kojih desetak godina predlagano?

“Sumnjam", kaze skepticno jedan strani investitor. “Mislim da cete ipak morati svoje probleme da resavate sami".

Da li bi za Srbiju, s ekonomske tacke gledista, bilo jeftinije da jednostavno digne ruke od Kosova?

“Ne mogu ekonomski pokazatelji da budu presudni za donosenje jedne takve odluke, niti da daju odgovor na pitanje koliko Kosovo vredi za Srbiju", kaze jedan analiticar. “Ako bi tako merili, onda bismo mogli da dignemo ruke i od cele Srbije".