Raja, Gaja i Vlaja

Ovoj zapustenoj zemlji je potrebna dobra terapija, ali oni koji nam se u tom smislu srdacno preporucuju, ni sami se ne osecaju bas najbolje...

Teofil Pancic

Ima vec blizu devet godina od dana kada je onih Dvanaest Mudraca selo i osnovalo Demokratsku stranku, prvu opozicionu politicku organizaciju u Srbiji. Pre toga je, da se podsetimo, na nivou SFRJ osnovano Udruzenje za jugoslovensku demokratsku inicijativu (UJDI), ali ta organizacija je ubrzo izgubila prirodan drzavni kontekst svog delovanja. Tako je Srbija s velikim ocekivanjima i nadama uplovila u obnovu visestranacja, a vazni akteri tog novog politickog talasa - uglavnom tek izasli na svetlo dana iz kabineta i s univerzitetskih predikaonica - bili su uvereni da ce mrski komunisti pobeci s vlasti glavom bez obzira kad vide sve te silne stranke zvucnih naziva i ambicioznih programa, i njihove lidere koji zrace autenticnom verom da je dotadasnja srpska istorija bila samo traljava predigra za njihov Dolazak. Era demokratije, slobode, blagostanja i medenih kolaca samo sto nije nastupila. Ispalo je, medjutim, da Milosevic i drustvo uopste nisu bili impresionirani onim sto su videli pred prve visestranacke izbore. To je bilo zivopisno i bucno, te samim tim jako zgodno za vasar, ali su glede preuzimanja vlasti svi ti gromopucateljni Spasioci bili za komuniste opasni i ugrozavajuci onoliko koliko su Raja, Gaja i Vlaja - kad su posebno ljuti - opasni za Terminatora 2. U najboljem slucaju. Time su novopeceni socijalisti komunistickog podrijetla odmah pokazali koliko su bezobrazni i nevaspitani! A sta bi im falilo da su malo bili kolegijalni, pa ozbiljno shvatili sve te Obnovitelje, Svesrpske Demokrate, Narodne Radikale, Ujedinjene Seljake, Socrojaliste, Metlare i Cetkare, Niskoletece Pupkoposmatrace i ostale? Kako su, recimo, Cesi postavili jednog najobicnijeg dramskog pisca za sefa drzave, i evo, sta im fali? Piju jos vise piva nego za vreme komunizma!

Dobro znamo - i osecamo - sta se sve izdogadjalo posle. Oni koji su preziveli svakodnevnu apokalipsu Srbije devedesetih, sada su dobili ono sto su zapravo i zasluzili: jaku, apsolutno dominantnu vladu “levih" i “desnih" nazadnjaka i autista. Ako se medjusobno gadno ne podzapaju oko podele plena, socijalisti, JUL-ovci i radikali moci ce bericetno da vladaju jos vekovima. U Srbiji vise nema snage koja bi mogla efikasno da im se suprotstavi. To dolazi otud sto je Srbija obolela od najteze bolesti - od sebe same. Za vreme titoistickog reformkomunistickog projekta, Srbija se koliko-toliko modernizovala. Naravno, komunizam je kao ideologija i kao praksa retrogradan, ali je u balkanskim okolnostima on, paradoksalno, “polucio" i neke pozitivne modernizacijske nus-efekte. Nije da mu je to bila namera, ali omaklo se nekako. Pokazalo se, medjutim, da je sve to bilo povrsno i na silu. Zato je vlast “levih" populista i “desnih" galamdzija ono sto je moralo da nam se desi: upravo su oni, takvi kakvi su, civilizacijsko ogledalo vecine ljudi koji zive izmedju Horgosa i Dragasa. Seselj je bio potpuno u pravu kada je rekao da mu je divljacko prebijanje advokata Barovica donelo buljuk novih glasova. To su, valjda, oni sto su poceli da se ljute na Slobu jer jos od zimskih demonstracija nikoga nije dobro isprepucao. Pa im Seseljevo divljanje dobro doslo kao olaksanje apstinentske krize.

To je ono sto oni disidenti iz 1990, izmilevsi iz svojih Instituta, nisu mogli ili hteli da vide: vecina ovde jednostavno ne zeli demokratiju i trziste, jer ih ne prepoznaje kao svoj autenticni interes, jer nije naviknuta da cezne za njima (kao sto su nareceni Vaclavi ceznuli cekajuci da Ivani odu kuci, sa sve tenkovima i Crvenim Znackama Za Hrabrost), jer su to okolnosti u kojima se ne snalazi, jer (pravilno?) procenjuje da je slobodno trziste baca u ekonomski i drustveno autsajdersku poziciju. Kako se boriti protiv toga?! Lako je bilo Cesima, Poljacima ili Madjarima. Oni su imali stanovnistvo koje je jedva cekalo da Sovjetima vidi ledja, pa da se na miru posveti vaznijim i ozbiljnijim stvarima. Recimo, poboljsanju kvaliteta i onako vec odlicnog piva. Mi smo se, umesto toga, bavili poboljsanjem kvaliteta srpskih granica, a kako se to zavsilo, dobro je poznato. Hm, zapravo i nije: jos se nije zavrsilo... To sto smo u medjuvremenu bankrotirali, izblamirali se i zaduzili se do neba, nikoga zapravo i nije briga. Samo nek’ je veselo!

Demoralisani ostaci srpske politicke scene koji ne mogu - i ne zele - da se prepoznaju u lucidnoj definiciji dr Mirjane Markovic “progresivne i patriotske snage" jos uvek merkaju i procenjuju sta im je sada ciniti. Vuk Draskovic bi hteo sve da nas uveri da nismo dobro videli i nismo dobro culi da se izblamirao do besvesti, i da mu preostaje samo da ode u politicki “manastir". Naravno, to necemo gledati, jer je neverovatno preobilna sujeta tog politicara obrnuto proporcionalna stvarnim ucincima njegovog visegodisnjeg angazmana na Opstoj Stvari. Taj covek, naime, iskreno veruje da bi Otadzbina bez njega propala, i u tom uverenju ga ne ometa ni cinjenica sto je propala i s njim. Njegov problem je u tome sto se nedvosmisleno pokazalo - mada mu je to bezuspesno ukazivano i ranije - da je objektivna snaga i utemeljenost SPO u srpskom birackom telu daleko ispod njegovih mesijanskih ambicija i projekata; sada je, verovatno, prekasno da se SPO “udene" u neku zajednicku pricu s ostatkom demokratske opozicije tako da ce verovatno, bar za neko vreme, dezorijentisano stajati sam na vetrometini, smetajuci svima, a ne uspevajuci da bitno utice na tok stvari. Kao zbunjen covek koji se nekako nasao nasred raskrsnice i neodlucno stao na punu liniju, nervirajuci sve “ucesnike u saobracaju": svi prolaze tik pored njega trubeci, a on ne zna gde da se dene.

Demokratska stranka, DSS, Gradjanski savez i ostali na neki nacin su se - kao sto smo najavljivali kad su doneli odluku da bojkotuju izbore - “degenerisali" na “disidentski" status: samoiskljucivsi se iz parlamenta, oni su izasli prakticno iz svake institucionalne politike u Srbiji. To se, najprostije receno, zove marginalizacija. Prigovor da parlament u Srbiji nista konkretno ne znaci i ni o cemu bitnom ne odlucuje, naravno, stoji, ali postoji i drugi, “simbolicni" nivo politike, i na tom su nivou bojkotasi doziveli veliki poraz. Osim ako im socijalisti i radikali hitno ne pomognu tako sto ce da naprave neku ogromnu glupost. Samo, iskustvo nas upozorava da oni obicno prave samo onu vrstu gluposti koje se ne obijaju o glavu njima, nego svima ostalima. U tome je i tajna njihovog uspeha i dugovecnosti, a i differentia specifica u odnosu na “politicki centar", vazda spreman da trijumfalno uleti u vlastiti gol. S loptom u nogama, jakako.

Rado bih se, za kraj, setio necega lepog i obecavajuceg, necega sto ukazuje na to da ni “ovo" ne moze trajati doveka. Problem je, medjutim, u tome sto izreke tipa “nicija nije do zore gorela" i “svaka je sila za vremena" vrede samo kada je u pitanju strpljivost i odlucnost u razracunavanju s Drugim. Kako, medjutim, postati bolji od sebe? Ova zemlja je siromasna, ozloglasena i zapustena jer nikada nije pokazala istinsku volju da bude drugacija. Ovo je - nezgodno je reci - zemlja slabih ljudi: onih koji obozavaju strategiju noja, a preziru strategiju znoja. Ona ima ozbiljan problem sa samom sobom, a na vidiku nema dovoljno vestog i pazljivog terapeuta koji ce je ubediti da legne na kauc i pocne, za pocetak, da prica. Vecina ovih koji su sada na sceni, i koji ne propustaju priliku da nam se srdacno preporuce, i sama vapi za terapijom.