Univerzalnost moze da bude ugnjetacka kao i partikularizam

Uprkos svom nepovoljnom polozaju, manjine razmisljaju u takvoj kulturi, u kojoj je mnogo prepoznatljivija ona mozaicka slika koja karakterise evropski kulturni identitet nego sto je to slucaj s vecinskim kulturama koje se mnogo poslusnije uklapaju u nacionalno-drzavne okvire. One su kulturno otvorene cak i kada stite svoj identitet

Laslo Vegel

Na tragu nedavnih, ekstremno rasistickih ispada cije su zrtve bili Romi, postavljaju se mnoga pitanja o kojima treba i vredi razmisliti. Naime, postojece opste prilike objasnjavaju ekstreme, a ekstremi objasnjavaju postojece opste prilike. Nase pitanje glasi ovako: da li su postojece opste prilike problematicne? Sto se odredjenog nivoa tice, bar sto se ovog pitanja tice, naizgled nisu. Velika vecina drustva, a posebno onaj deo inteligencije koji presudno utice na formiranje javnog mnjenja, osudio je ove izgrede, ali pada u oci i to da se uzdrzao od analize njihovog kulturnog i filozofskog konteksta.

Ovu vrstu “zaobilazenja" problema najbolje ilustruju one izjave po kojima su “ispadi" protiv Roma za svaku osudu, uz dodatak u kojem se izrazava protivljenje da se Romi, kako se kaze, zatvaraju u geta. Ova stereotipna kvalifikacija, koliko je iznenadjujuca, toliko je i dobar povod za razmisljanje: u krajnjoj liniji upucuje na problematicnost malocas pomenutih opstih prilika.

Nakon ne tako davnog iskustva s holokaustom, geto snazno asocira na predsoblje gasnih komora. Ne treba valjda posebno naglasiti da bi bilo posve apsurdno odrediti atitudu bilo koje etnicke grupe na ovako visokom stepenu autodestrukcije. Naravno da nije rec o tome: ukazuje se zapravo na okolnost da Romi zele da stvore vlastite organizacije, buduci da se od sopstvenih asocijacija nadaju boljitku svog drustvenog polozaja, odnosno, ukazuje se na mogucnost da bi i Romi mogli da se posluze onim s cim gradjani u americkoj i u evropskim demokratijama vec raspolazu i sto je, uostalom, zapisano u svim temeljnim evropskim dokumentima o manjinskim pravima. A o tome da i ne govorimo, da se ovom kvalifikacijom narusavaju i principi tolerancije, jer uistinu i nije rec o getu, vec o samoorganizovanju etnickog karaktera.

Ali kako god to nazvali, moramo znati da nacelo tolerancije svrstava ovo pitanje u jedan drugaciji kontekst. Naime, princip tolerancije zahteva strpljenje i razumevanje za drugacije forme i nacine zivljenja.

Jedno pluralisticko shvatanje drustva, medjutim, trazi mnogo vise od toga. Ono predvidja jednako uvazavanje razlicitih oblika i nacina zivljenja, polazeci od uverenja da, u principu, nijedan nije ni po cemu vredniji od drugoga. I ovde se postavlja pitanje samoorganizovanja, odnosno geta. Istorijska je cinjenica da je u raznim istorijskim periodima upravo ono sto mi nazivamo getom, veoma cesto predstavljalo jedinu zastitu razlicitih, specificnih oblika i nacina zivljenja, odnosno razlicitih vrsta identiteta. Zastitu od netolerantne sredine. Nisu slucajno Nemci osvajanje varsavskog geta proslavili kao pobedu. Tacno su znali zbog cega: zato sto su njegovim gubitkom Jevreji ostali bez ikakve zastite.

Pojam, dakle, ima svoju istoriju. Jedno je, medjutim, izvesno: u povesti srednjoevropskih jevrejskih geta, ona su nastajala kao iznudjena reakcija na agresivnost vecine i, u tom smislu, geto je znacio zastitu. Medjutim, geto nije nuzno znacio i partikularizam. U jevrejskim getima je nastajala takva supkultura koja ni u kom slucaju nije bila partikularna, naprotiv. Zahvaljujuci povoljnim vetrovima moderniteta, iz ove supkulture se kasnije razvio onaj kosmopolitski duh koji je inicirao veliki kulturni procvat, duhovnu modernizaciju Srednje Evrope i o kojoj je Kundera s pravom rekao da je predstavljala nervni sistem ovog regiona.

Nakon brutalnog desetkovanja Jevreja, u regionu je nastala jedna vrsta vakuuma koji su ispunile manjinske kulture, istina, s daleko skromnijim rezultatima, buduci da one ne raspolazu gotovo nikakvim izvorima ekonomske moci.

Uprkos svom nepovoljnom polozaju, manjine razmisljaju u takvoj kulturi, u kojoj je mnogo prepoznatljivija ona mozaicka slika koja karakterise evropski kulturni identitet nego sto je to slucaj s vecinskim, u nacionalno-drzavne okvire poslusno uklopljenim kulturama. Manjine su kulturno otvorene cak i kada stite svoj identitet. Tako je to i u Srbiji, i ta karakterna crta je prepoznatljiva i u romskoj kulturi, narocito ako imamo u vidu okolnost da suRomi, u svojim nastojanjima da sacuvaju vlastitu kulturnu tradiciju, cesto primorani da to cine i po cenu etnicke mimikrije. U “getu" su, dakle, uocljivi tragovi mozaicke evropske kulture, a ne partikularizam, kako to obznanjuju tvorci teorije o “getoizaciji".

Nase stanoviste potvrdjuje i one duhovne promene koje su se odigrale pred sam kraj ovoga stoleca i koje prevashodno postavljaju pitanje: kuda idemo - nakon sto se modernizam u nekoliko navrata nasao na stranputici. Spektakularna propast velike narative komunizma pobudila je sumnju u novija univerzalisticka nacela postkomunista. Jirgen Habermas zakljucuje, zalazuci se za princip deliberalnog drustva, da je fundamentalizam novijeg vremena pre svega univerzalisticki. Zigmund Bauman je pak jos eksplicitniji: kulminacija univerzalistickog nacela racionaliteta je, prema njegovom misljenju, u Gulagu. Homogeni svet koji tvore dojucerasnji univerzalni samoupravni gradjani ne moze se opravdati prostim izostavljanjem jednog prideva, kako bismo se na kraju, suprotstavljeni fragmentizaciji, nasli zaglibljeni na pozicijama multikulturalizmom prepadnute, homogenizaciji okrenute nacionalne drzave. Fragmentizaciju, dakle, ne treba shvatiti apokalipticki, vec moramo uvideti da zivimo u jednom heterokosmosu.

Nakon raspada univerzalnih narativa, na kraju ovog milenijuma, “geto" dobija novo znacenje. Manjinske kulture su metafore heterokosmosa, i one su suprotnost homogenizacije. Prema nalazima eksperata jevrejske, latinske, crnacke, muslimanske, kineske, italijanske i, u novije vreme, ruske cetvrti Njujorka i San Franciska, ili nekih evropskih metropola, ni u kom slucaju se ne mogu smatrati od rasizma nametnutim formama zivljenja. U ovim cetvrtima dobrovoljno i slobodno nalaze mogucnost stanovanja i druzenja pripadnici iste manjinske grupe, ali u brojnim drugim oblastima zivota i rada ovi ljudi ostvaruju takodje brojne, i takodje slobodne komunikacijske forme. Ove tvorevine su u funkciji zastite identiteta, ali su ujedno i otvorene: predstavljaju kulturnu i ekonomsku zajednicu, s internim etipckim pravilima, s punom infrastrukturom politike identiteta - skolama, crkvama, bibliotekama i grobljima - ali sve to ne iskljucuje mogucnost pripadnistva politickoj zajednici. Svedski sindikati u Finskoj organizovani su na etnickoj osnovi, ali to ne predstavlja prepreku da, u vecini slucajeva, izvrsno saradjuju s vecinskim finskim sindikatima.

Na osnovu svega toga mogli bismo zakljuciti, da etnicko samoorganizovanje nije nuzno i simptom partikularizma i ne dovodi do fragmentizacije drustva. Treba uvazavati okvire razlicitosti, iz cega pak proistice i to, da politika razlicnosti stvara nove komunikacijske modele. Ovi modeli se iz temelja razlikuju od komunikacijskih modela nacionalne drzave cije otvorene i prikrivene pristalice cesto iznose optuzbu getoizacije. U isto vreme, ova pojava i unutar filozofije politike afirmise nove aspekte. Podsetili bismo, recimo, na minucioznu analizu Ronalda Dvorkina u vezi s jednim slucajem pred americkim Vrhovnim sudom. Dvorkin je s liberalnih stanovista podrzao odluku tog suda po kojoj su pravno utemeljeni oni manjinski projekti koji imaju za cilj da i zakonima stimulisu pravno, ekonomsko, statusno, kulturno reprezentovanje pojedinih manjinskih etnokulturalnih grupa.

Danas vec treba priznati: i princip univerzalnosti moze da bude i te kako ugnjetacki, isto kao partikularizam: i jedan i drugi se moze zloupotrebljavati. Koliko princip univerzalnosti moze da bude nepodnosljiv, mozemo videti iz dana u dan u Srbiji, jednoj od izrazito centralizovanih nacionalnih drzava u Evropi. Da pogledamo, medjutim, kada ce partikularni princip postati ugnjetacki. To ce se dogoditi u prvom redu kada jedna etnokulturalna grupa pokusa da sve svoje probleme resi u okvirima samoorganizovanja. To je, medjutim, nemoguce, buduci da se u svakom pojedincu ukrstavaju linije vise identiteta. Pojedinac, naime, ne raspolaze samo nacionalnim identitetom, vec i gradjanskim, profesionalnim, lokalnim, ali u odredjenim slucajevima i evropskim. Ta okolnost cini nacionalni identitet pluralnim, i tu pluralnost pojedinci dozivljavaju krajnje razlicito - i ukoliko bismo sve to pokusali da podredimo jednom redukcionisticko- monistickom nacelu, to bi znacilo suzavanje licnih sloboda. Postoje slucajevi, medjutim, kada se clanovi etnokulturalnih grupa dobrovoljno, dakle, bez spoljne prisile, podredjuju monistickim normama. Postavlja se pitanje - koji su to slucajevi?

Do toga najcesce dolazi kada pojedinac, pripadnik neke etnokulturalne grupe, stekne uverenje da ga njegova pripadnost hendikepira, odnosno, da ga sprecava u razvijanju nekih drugih vidova identiteta. Dovoljno je pogledati, koliko su podreprezentovane vojvodjanske manjinske grupe u institucijama i u svim sektorima javnog zivota, u elitama koje uticu na orijentaciju celine drustva. Na rdjavu savest celokupnog drustva ukazuje okolnost da ona naprosto ne zeli da primi k znanju ove cinjenice, nerado ih otkriva, ali i sporadicna istrazivanja u ovoj oblasti pokazuju da su manjinske grupe podreprezentovane u visokoskolskom obrazovanju, u javnoj upravi, u drzavnom aparatu, u javnim ustanovama. Ovo se narocito odnosi na Rome.

Ove iznudjene situacije pothranjuju u manjinskim grupama iluziju da sve svoje probleme mogu resiti na liniji nacionalnog identiteta. A to je takva iluzija koja samo povecava napetosti, i u isto vreme potiskuje licne slobode i samostalnost unutar manjine. Bilo bi, medjutim, veoma pogresno kritikovati samo iluziju, a da nista ne preduzmemo u pogledu eliminisanja njenih uzroka. Za sada u Srbiji nemamo jednog Dvorkina, koji bi stavio pod lupu uzrocnike ove iluzije, i to sa stanovista liberalne politicke filozofije, nepristrasno i s puno uvazavanja. Nazalost, to nije tako. Ali ako vec nemamo Dvorkina, ne bi trebalo pominjati getoizaciju.

Preveo: A. Vicko