IZ KNJIGE ALEKSANDRA NENADOVICA “MIRKO TEPAVAC - SECANJA I KOMENTARI" (3)

Tito nije jednostavna zagonetka, ni za poklonike ni za protivnike. Prica o njemu je prica o svima nama. Oni koji se izgovaraju na njegovu apsolutisticku odbojnost, cesto su skrivali sopstveni oportunizam, pa i poltronstvo

Uvek oprezan kad je njegova vlast bila u pitanju: Josip Broz Tito

Kao drzavni sekretar bio si najneposredniji Titu odgovoran. Kakav je bio u ulozi pretpostavljenog? Poslovan, odredjen i efikasan. Istinski ga je zanimala spoljna politika, za razliku, recimo, od ekonomske. Samo se jos vojskom toliko zanimao, mada, po prirodi stvari, ne toliko cesto. Na neposredna ili pismena pitanja odgovarao je brzo; na svaki zahtev za prijem odmah je nalazio vremena. Predloge je lako usvajao, bez cepidlacenja, sem kada mu se nesto bas nije dopadalo, ali i tada bez ljutnje i prigovaranja. Umeo je, takodje, da bez nervoze saslusa i ono sto mu se ne dopada. Nisam nikada morao strahovati od susreta sa njim, ni onda kada sam znao da nece biti lak.

Da li se ikad kolebao posle odluke koju je doneo?

Nije bi sklon da odstupa od odluke kad je ona jedanput donesena. Ali nije bio ni gluv za argumente, ako se na njima uverljivo insistira. Kao ilustraciju za ovo drugo, da pomenem izbor naseg ambasadora u Moskvi, krajem 1969.

Podneo sam mu, na njegov zahtev, nekoliko predloga za tu duznost. Posto mu se nijedan nije mnogo dopao, resio sam da predlozim coveka cije se kvalifikacije ne mogu osporavati, ali koji je sa Titom, licno dosao u tezak konflikt nekolio godina ranije. Radilo se o Veljku Micunovicu, koji je za vreme Hruscova odigrao impresivnu diplomatsku uogu kao jugoslovenski ambasador u Moskvi. Micunovic, covek velikog diplomatskog iskustva i izuzetnog licnog integriteta, dosao je u ostar, politicki i licni sukob s Titom u Kairu, 20. aprila 1961. posle kojeg je “svaki od nas izasao, bez pozdrava, na druga vrata..." (Veljko Micunovic: MOSKOVSKE GODINE 1969/1971, str. 23.)

Saslusavsi moj predlog, Tito se namrstio i odmah odgovorio: “Ne dolazi u obzir!" A zatim, ogorceno: “Niko me nije tako uvredio kao on!" Svestan rizika, dodao sam da znam za kairski incident, ali da verujem da i on, Tito, ceni diplomatske sposobnosti Veljka Micunovica, da se bolji predlog tesko moze naci, a da bi u sirem krugu jugoslovenskih rukovodilaca, kojima je poznata ta istorija, njegov pristanak bio visoko ocenjen kao akt sirine i velikodusnosti. Cutao je jedno vreme, a onda odmahnuo rukom, nasmesio se i rekao: “Pa, dobro, slazem se!"

Slucaj s Micunovicem mogao bi navesti na zakljucak da je Tito bio, maltene, po prirodi boleciv, velikodusan. A to, priznaces, nimalo ne lici na, u sustini diktatorsku vlast, ciji je on bio nosilac i simbol. Kako bi odgovorio kriticarima koji bi ti mogli prigovoriti da tu vlast pokusavas da ulepsas, ili opravdas?

Pa, ni diktator ne diktira bas svaki dan i - svakim povodom.

Ja, uostalom, ovde i ne pokusavam da ocenim celinu Titove “licnosti i dela", iako bih i na to, kao i svako drugi, imao onoliko prava koliko bih imao znanja i argumenata. Ja samo svedocim o onoj strani Titove drzavnicke i privatne licnosti koju sam u toku nekoliko godina posmatrao izbliza a koja je manje poznata onima koji tu priliku nisu imali.

Ne mislim, dakle, da njegove privatne osobine - otvorenost, neposrednost i licni sarm - mogu da natkrile odgovornost koju on sa malo kim moze da podeli: za pobednicki samozadovoljno, brutalno sasecanje gradjanske opozicije neposredno posle rata, cak i onih njenih delova koji su, poput Demokratske stranke Milana Grola i zemljoradnicke levice Dragoljuba Jovanovica, pruzali ruku pomirenja rezimu pod dominacijom partizanskih prvoboraca; za voluntarizam i represiju, kakvi su bili nasilna kolektivizacija i programski “otkup" neposredno posle rata, za genocidni izgon celokupnog nemackog stanovnistva, a iznad svega - za sadisticko zlostavljanje dogmatizovanih saboraca na Golom otoku, posle 1948.

Ni sebe, a kamoli njega, ne izuzimam od takve odgovornosti, ma kakve i ma kolike bile zasluge za bilo sta drugo. Svako je odgovoran onoliko koliko je uticao, ili mogao uticati, na dogadjaje oko sebe i u svome vremenu. Tito je zeleo, i uspeo, da odlucuje o svemu, i tu treba traziti i meru njegovih - kao i bilo cijih - krivica i zasluga.

Istorija ce Tita oceniti, ja ga, dakle, ovde samo opisujem u prilikama u kojima sam ga izbliza posmatrao. Mozda sam, doduse, pod jacim utiskom sadasnjeg generalnog osporavanja, koje raniju, jednostranu i poniznu glorifikaciju zlurado zamenjuje vulgarnim anatemisanjem.

Tito nije jednostavna zagonetka, ni za poklonike ni za protivnike. Njegovu licnost ne moze objasniti onaj ko nema prava objasnjenja za vreme u kojem je postao stvaran i moguc, a ja na tu privilegiju ne pretendujem. Prica o njemu je prica o svima nama! Moje utiske i komentare svako moze da ospori i odbaci, ali moji podaci su izvorni i istiniti. Najzad, ni moja licna iskustva s njim, kao sto je poznato, nisu odvise vesela. Saglasno prirodi svoje vlasti i licnosti, on sam je, u krajnjoj liniji, odlucivao i o meri svoje nepopustljivosti ili tolerantnosti. Nije istina, medjutim, da mu se nije moglo reci i ono sto ne voli da cuje, iako se mali broj ljudi oko njega na to resavao. Takvih slucajeva je, ipak, bilo, iako, iz razumljivih razloga, nisu bili sire poznati. Oni koji se izgovaraju na njegovu apsolutisticku odbojnost cesto su skrivali sopstveni oportunizam, pa i poltronstvo. Tome sam, uostalom, prisustvovao mnogo puta. Doduse, uvek je postojala jedna granica, kad mu se lice smraci i kad je bivalo jasno da vise nista ne zeli da slusa. Na primer?

Oktobra 1971. spremala se vazna Titova poseta Sjedinjenim Drzavama i Kanadi. Posto sam ga obavestio o toku priprema, rekao mi je na kraju, kratko: “Daj nalog da se Crnobrnja odmah vrati u zemlju i predlozi novog ambasadora za Vasington!"... Bio sam zaprepascen i rekao sam mu da ce to delovati krajnje neugodno, da je Crnobrnja uspesno obavio veliki posao politicke pripreme posete, da bi novi, ma ko on bio, tesko mogao da se snadje, da mozda ne bi stigao ni da preda akreditive. Zamolio sam ga da njegova odluka ne bude definitivna, da cu do sutra, kad inace ponovo dolazim, moci da mu izlozim sve tehnicke i politicke okolnosti koje bi morao imati u vidu, ako ostane pri svojoj odluci. Pristao je, nevoljno, ali je sutradan, i pre nego sto sam mu izneo argumente, rekao: “Ostajem pri odluci da se Crnobrnja odmah povuce!" Valjda je video koliko mi se to ne dopada, i dodao, za mene, iznenadjujuci razlog: “Jovanka nece da ide, ako on tamo ostane..." Jos vise me je iznenadio nastavkom: “Valjda i ti ponekad ne mozes da izadjes na kraj sa svojom zenom!"

Bilo je jasno da vise ne vrede nikakvi argumenti. Nevolja je bila samo sto ni Crnobrnji ni saradnicima u SIP- u nisam mogao da dam istinito objasnjenje, jer Titovo ime, a pogotovo njegovo objasnjenje, nisam smeo da upotrebim. Ipak, svi su znali da takvu odluku, u takvom trenutku, nisam mogao ja da donesem. (Bogdan Crnobrnja je bio vise godina sef kabineta predsednika Republike. Iz nekog razloga, na zahtev Jovanke Broz, napustio je tu duznost ali je kasnije, po Titovom izboru, poslat u Vasington gde je, sve do naprasnog povlacenja, vrlo uspesno obavljao duznost sefa jugoslovenske misije. Na slican nacin je kasnije “otpisan" i Joze Smole.)

Jovanka je Titu bila vrlo privrzena i vrlo se predano starala o njemu licno, ali je imala i trenutke netrpeljivosti, pa i samovolje, kojoj je Tito, na kraju, ipak popustao. (Prema meni licno je, inace, uvek bila ljubazna i korektna. Mojim poslovnim susretima s Titom nikada nije prisustvovala, niti se i u sta vidljivo mesala.)

Posto si mu ti bio dovoljno dugo dovoljno blizu, svakako si stekao uvid koji te kvalifikuje za odgovor i na komplikovanije pitanje: od cega su bili sazdani Titovi vladarski impulsi?

Retka kombinacija spokojstva i nemira, strpljivosti (opreznosti) i neumoljive odlucnosti. Tito je bio covek nevidjenog samopouzdanja. Smelost mu je dopirala mnogo dalje od vizije. Drzavnik - samouk, lezerno i samouvereno je razgovarao s partnerima visoke naobrazbe i drzavnickog iskustva, sa sve cetiri strane sveta (nemacki kancelar Vili Brant; kanadski premijer Pjer Trido; predsednik SAD Ricard Nikson; britanski premijer Edvard Hit; lider IKP Luidji Longo; francuski predsednik Zorz Pompidu; predsednik Tanzanije Dzulijus NJerere; predsednik Finske Urho Kekonen...).

Bez kompleksa je konverzirao na nekoliko stranih jezika (ruskom, nemackom, engleskom), iako nijedan od njih nije znao dobro.

Koliko je “po prirodi" bio sklon prihvatanju (ako ne i podsticanju!) kulta sopstvene licnosti, a koliko je tu imperijalnu pohotu u njemu rasplamsavala i priroda jednopartijske vlasti, cijoj su dugovecnosti najvise doprineli karijeristicki “kadrovi"?

Verujem da je bio svestan preteranosti izliva priznanja i pohvala, cak svestan i da se to zove “kult licnosti", ranije toliko osudjivan kod drugih... Ali je, verujem, takodje mislio da se to i narodu dopada, a njemu prosiruje mogucnosti da korisno deluje, u sta nikad nije prestao da veruje. Voleo je atmosferu neogranicenih ovlascenja i svesno je stvarao utisak u javnosti da bi sve bilo bolje kada bi se radilo samo tako kako on kaze...

Sve je to, doduse, moglo manje da kosta, a da vredi mnogo vise. Tesko je objasniti zasto je jugoslovenski komunisticki pokret (i njegov prvi covek), uz uverljivo veliku podrsku sire javnosti koju je, posle pobede u ratu i odbrane nezavisnosti zemlje od informbirovske agresivnosti, zaista uzivao, vladao uvek sa vecim stepenom surovosti i “revolucionarne ostrine" nego sto je za vladanje bilo neophodno.

Do osvescenja nije dolazilo ni kad je takvo Titovo vladanje postajalo ocigledno anahrono, pa i apsurdno. Kao da je zbilja verovao da ce ziveti vecno, slozio se sa udvorickom ponudom da se u savezni Ustav unese odredba po kojoj je “Josip Broz Tito dozivotni predsednik Jugoslavije". Nije ga odvise uznemirilo cak ni to sto je jedan profesor Beogradskog univerziteta (dr Mihailo Djuric) uhapsen i osudjen zato sto je, u javnoj raspravi, kritikovao taj predlog.

Ideoloska i vladarska samouverenost, ili neizleciv strah da svako popustanje vodi u raspad?

Ne verujem da je i za momenat strahovao da ga neko moze ugroziti ili zbaciti. Mogao ga je, doduse, korigovati, ili malo ograniciti, ali njemu je vec i to bilo dovoljno za povecanu opreznost...

Apsolutnim vladarima, ocigledno, apsolutno nikad dosta vlasti! A mozda je i osecao krhkost i neutemeljnost birokratskog, jednopartijskog socijalizma, i znao da samo u takvim okvirima mogu neosporeno trajati i on takav, i takav socijalizam.

Neograniceni gospodar svoga vremena bio je, ipak, i njegov rob.

(Kraj)