STA (DA) SE RADI

Pise: Branislav Milosevic

Bilo mi je zao kad je jednog kolegu optuzilo za sirenje laznih vesti o devalvaciji dinara: zar da trune u 'apsu u najboljim godinama? Od juce mi je, medjutim, lakse jer vidim da ce se, ako do 'apsa dodje, naci u visokom drustvu: s njim zajedno bi morali biti bar predsednici dveju vlada, guverner Narodne banke i jos nekoliko njihovih najboljih ljudi. Sirenje laznih vesti uzelo je toliko maha da Srbija vise istini ne veruje…

Uoci donosenja novog Zakona o informisanju, koji nam spremaju mladi ministar informisanja, kojeg, cujem, od milja zovu Pinki, i njegov Tito, bas se lepo namestilo da razmotrimo kad je jedna vest lazna i ko za sirenje takve vesti treba da odgovara.

Kad, recimo, predsednik vlade izjavi da devalvacije nece biti i novine to prenesu, a devalvacije ubrzo bude, treba li da idu pred Sud svi novinari koji tu izjavu prenesu? Predsednik vlade, znamo, uziva imunitet. Ili kad guverner Narodne banke kaze da je novcana masa u opticaju u celini pokrivena deviznim rezervama, a svi ekonomisti uglas tvrde da je ova izjava cetiri do pet puta preterana, ko je tu za Sud: guverner, ekonomisti ili, opet, novinari? Sta Sud da radi kad predsednik Savezne vlade kaze kako su na devalvaciju pristale obe federalne jedinice, a njegov zemljak i kolega iz Crne Gore kaze da to nije istina? Da osudi novinare koji veruju jednom, a ne onom drugom? Da se ne bavimo sad onim izjavama o Srbiji koja je odavno trebalo da postane Svajcarska ili o ugledu nase zemlje, koji pocne da raste u svetu kad god vlast nesto kod kuce zabrlja.

Svud oko nas, reklo bi se, same lazi. Lazi su postale testo od kojeg se mesi nasa stvarnost i mediji koji bi prestali da ih "sire" mogli bi biti optuzeni da izmisljaju novu stvarnost, odnosno da lazu. Ko je ovde, uopste, zaduzen za javne istine: Sud, mediji, politicari ili obicni gradjani? Podjimo od pretpostavke da su gradjani nevini.To je, uostalom, pretpostavka svakog poretka koji se ne deklarise kao diktatura ili tiranija, a ne znam nijedan poredak koji se o sebi tako iskreno izrazava. Ako, dakle, obicni gradjani nisu u prilici da sire javne lazi, a od lazi ne mozes disati, bice da ih, onda, ipak proizvode politicari i mediji.

Politicari su, kao sto smo videli na nekoliko primera, najsuspektnija grupa. Ne znam, medjutim, politicara, ni ovde, ni u demokratskom svetu, koji je pred Sudom odgovarao za izrecene lazi u svojoj svakodnevnoj praksi. Laz ili, barem, nehaj prema istini, dodje mu, izgleda, kao zacin koji se dodaje svakoj politici. Ako, sticajem prilika, postane njen osnovni sastojak, onda takva politika biva kaznjena na izborima, ali ne i na Sudu. Osim, mozda, na sudu istorije, ali taj zaseda vrlo retko.

Ostaju, ipak, mediji. Oni se prosto utrkuju da prenesu gradjanima sve one istine, poluisitine i lazi koje, u njihovo ime i za njihovo, navodno, dobro, izgovaraju politicari. Da li je pravo da Sud stiti gradjane samo od medija? Ili bi se od medija koji lazu morali stititi sami gradjani, tako sto ih nece trositi? Ali, otkud oni znaju sta je istina, ako ih i politicari i mediji lazu?

Ima nacina. Dovoljno je, na primer, da gradjani presude na izborima politicarima koji su ih uveravali da im je sve bolje, dok im je bilo sve gore. A da medijima, koji takve politicare bez ostatka podrzavaju i slave, presudjuju na kioscima ili u svojoj kuci, pritiskom na dugme. Gradjanima ce laknuti pored ostalog i zato sto ce i sudovi dobiti vise vremena da ih brane od lopova, ubica i sveg onog olosa koji im zivot zagorcava.

Ovim nisam hteo da kazem kako sirenje laznih vesti ne treba kaznjavati. Naprotiv, ali tek posto se dogovorimo da ne nagradjujemo njihovo proizvodjenje.