Crna rupa Evrope

Mirko Klarin

Od svih kritika i osuda koje su poslednjih godina iz Evrope izrecene na racun balkanskih nacionalistickih rezima, pre svega onih u Beogradu i Zagrebu, objektivno su najporaznije one koje pocetkom ove sedmice u Briselu nisu cak ni izgovorene, nego su precutno sadrzane u izostavljanju Srbije i Hrvatske iz sirokog kruga zemalja koje ce ciniti buducu Veliku Evropu, to jest Uniju 26 evropskih drzava.

Ma koliko zvucalo kriticki, sve sto je Savet ministara EU, baveci se krizom na Kosovu i nezadovljavajucim odnosom Hrvatske prema obavezama iz Dejtonskog i Erdutskog sporazuma, u utorak porucio Beogradu i Zagrebu, neuporedivo je bezazlenije od onog sto je tom prilikom precutao, ali se podrazumevalo: da za njih, takve kakve su, nema mesta u velikoj evropskoj porodici nacija. Vec sam spisak drzava Istocne i Centralne Evrope koje pristupaju toj porodici - ili se, kako je rekao Robin Kuk - "vracaju kuci" nakon nekoliko decenija prinudnog boravka iza tzv. gvozdene zavese, najupecatljiviji je dokaz razmera istorijskog poraza koji su svojim nacijama i drzavama naneli njihovi samoproglaseni spasioci i usrecitelji.

Jer, pre nego sto su poceli da ih spasavaju i usrecuju, te nacije i njihove drzave su vec uveliko bili u Evropi, daleko pre i mnogo vise od Ceha, Poljaka ili Madjara, a Bugare i Rumune da i ne pominjemo. Otvarajuci, u utorak, formalne pregovore najpre s Madjarskom, aktuelni predsedavajuci EU, Robin Kuk, takvu pocast je objasnio "tradicionalnim odnosima" te zemlje s EU, tj. cinjenicom da je Madjarska prva podnela prijavu za clanstvo u EU i prva - pre cak 10 godina - uspostavila diplomatske odnose s ondasnjom EZ. A "pre cak 10 godina", sto ce reci 1988, Srbija, Hrvatska i ostale republike bivse federacije su za sobom imale dve decenije izuzetno plodnih i uspesnih ekonomskih odnosa s Evropskom zajednicom, tzv. sui generis Sporazum o trgovini i saradnji, izdasne finansijske protokole i redovan politicki dijalog s tadasnjom "dvanaestoricom". Pa je, nekih godinu dana kasnije, EZ - upravo na inicijativu i po meri Jugoslavije - razradila koncept asocijacije, tj. pridruzenog clanstva, s ciljem da podrzi politicke i ekonomske reforme u bivsim komunistickim drzavama i podstakne njihovo priblizavanje i ukljucivanje u evropsku integraciju.

Za Jugoslaviju je, medjutim, vec bilo prekasno: spasioci i usrecitelji su svoje nacije i drzave vec poveli u bolju proslost, prepustajuci svetlu buducnost drugima. Izuzetak je, jedino, bila Slovenija, koja je uspela da uhvati evropski voz za buducnost. Spisak ostalih putnika koji su se pocetkom ove sedmice u Briselu ukrcali na taj voz je - uz ljudske zrtve i materijalna razaranja - najporaznija stavka desetogodisnjeg bilansa politike nacionalnih spasilaca i usrecitelja. Redom, da se ne zaboravi (kao sto se zaboravljaju Vukovar, Sarajevo, Mostar, Ahmici, Srebrenica...), u Evropu su krenuli ili se u nju vracaju: Madjarska, Ceska, Poljska, Bugarska, Rumunija, Slovacka, Estonija, Litvanija, Latvija...

Srbija, Hrvatska i njima pritesnjena, ili pridavljena Bosna ostaju, do daljeg, crna rupa na mapi velike Evrope.