Slabost i dilema

Problem je, dakle, u tome sto je Crna Gora postala demokratska pre nego sto je postala bas prava drzava. Tu se krije njena slabost, a i njena osnovna dilema. Da li da ide ka tome da sama postane vise drzava, ili da postojecu zajednicku drzavu ucini vise demokratskom?

Pise: Stojan Cerovic

Skupstina Crne Gore usvojila je Rezoluciju koja kaze da se u Podgorici u januaru dogodio “pokusaj drzavnog udara" za koji su odgovorni Momir Bulatovic i njegovi ljudi, zatim federalne vlasti, predsednik SRJ Slobodan Milosevic, kao i vlasti u Srbiji i njihovi mediji. To nije sudska presuda, nego politicka ocena, ali svi znamo da je to istina i da su svi pobrojani zaista krivi.

Sad je pitanje kako dalje s ovim. Pokusaj drzavnog udara je po definiciji poslednje sredstvo za kojim neko moze posegnuti u pokusaju da osvoji vlast. Ne verujem da je negde zabelezen slucaj da neuspeli pucisti, posle pola godine mirno izadju na izbore protiv onih koje su pokusali da obore. Posle neuspelog puca, oni koji uopste prezive, ili pobegnu van zemlje ili budu uhapseni. Bulatovic, medjutim, hoce na izbore, a sto je jos neobicnije, vlasti u Crnoj Gori nece ga u tome sprecavati.

Sto se tice federalnih vlasti i predsednika Milosevica, oni su na rusenju Djukanovica radili pod parolom borbe protiv separatizma. Ali, Crna Gora ni posle toga ne vuce poteze u pravcu osamostaljivanja, sto takodje izgleda nelogicno i mazohisticki, a time se Crnogorci ne odlikuju.

Makar samo radi zastite autoriteta zakona, bilo bi normalno da su svi pucisti stavljeni pod istragu i da im je zabranjeno ucesce u politickom zivotu. Bilo bi nista manje logicno i da Djukanovic i ostali razmisle o svom mestu u drzavi ciji najvisi organi rade o glavi legitimnim vlastima u Podgorici. Ali, Crna Gora nista od toga nije uradila i to iz dva razloga: sto ne moze i sto nece. Pitanje je, naravno, sta bi sve htela kad bi mogla, ali odgovor za sada nikome ne treba i nicemu ne bi sluzio.

Medjutim, ako posle onakve Rezolucije ne sledi nista, ako je ona doneta samo za potrebe izborne kampanje, onda je, mozda, nije trebalo ni doneti. Ispada, naime, da Crna Gora javno priznaje da nije u stanju da normalno stiti ustavni poredak, niti da Milosevicu odgovori onako kako je zasluzio. Ali, alternativa bi bila da se onaj pokusaj drzavnog udara sasvim precuti, sto je, ipak, bilo nemoguce. Crna Gora je, naime, dovoljno otvorena i demokratska da se stvari nazivaju pravim imenima i nista krupno ne moze se prikriti.

Problem je, dakle, u tome sto je Crna Gora postala demokratska pre nego sto je postala bas prava drzava. Tu se krije njena slabost, a i njena osnovna dilema. Da li da ide ka tome da sama postane vise drzava, ili da postojecu zajednicku drzavu ucini vise demokratskom? Ali, to je dilema samo za sadasnju, Djukanovicevu vlast. Bulatovic ne bi oko toga lupao glavu, nego bi se lepo okrenuo i s te raskrsnice vratio natrag Milosevicu. Zbog toga ce Milosevic neminovno biti jedina izborna tema u Crnoj Gori.