IZ KNJIGE ALEKSANDRA NENADOVICA “MIRKO TEPAVAC - SECANJA I KOMENTARI" (2)

U nevolji je sedamdesetih godina, kao i kasnije, vise bio albanski nego srpski narod na Kosovu. I tada i kasnije, bilo je neuporedivo teze biti Albanac u Srbiji, nego Srbin na Kosovu. Pre nego sto i za Kosovo i za Srbiju ne bude sve tragicno prekasno, sve opcije na sto i - bez predrasuda, otezanja i uslovljavanja - odmah poceti ozbiljne pregovore da bi se prihvatilo ono sto ce vec sutra morati da se prihvati pod tudjom silom

Rezignacija: Dobrica Cosic

Marko Nikezic i njegovi istomisljenici bili su uvereni da osvajanje prostora slobode i demokratije, u granicama tadasnjih realnosti, podrazumeva takticki kompromis: evolutivnu postupnost a ne kontraproduktivni radikalizam. U krugovima opozicione inteligencije (posebno u onom koji su zasnovali i predvodili knjizevnik Dobrica Cosic i njegovi istomisljenici) prevagu je sticalo suprotno glediste: sve dok jednopartijska vlast, u ime odbrane “tekovina revolucije", ogranicava slobodu kritike, iskljucena je svaka mogucnost demokratske evolucije. Iz te polazne odbojnosti izveden je tvrd ideoloski zakljucak da se i “liberalisticki" reformski projekt, pod okriljem partije koja drzi vlast, svodi na oportunizam koji “objektivno ucvrscuje titoisticki totalitarizam".

Da li je takva, bespostedna kritika liberala lisenih manevarskog prostora bila politicki razlozna? Nije li njena iskljucivost isla naruku konzervativcima u SKJ, potkopavala srpski reformski pokret i ubrzavala njegov “slom"?

- Tesko je sada utvrditi sta kriticari (ili sta ko, od njih) tada nisu zbilja razumeli a sta su osporavali - bas zato sto su dobro razumeli o cemu se radi!

U sustini je, ipak, bilo najpresudnije to sto nisu bili bliski idejama evropske modernizacije, kao zamene za istroseni realsocijalizam. Apsurdno je, ali istinito, da su tadasnji liberali vec bili reformisti a tadasnji disidenti, u vecini, jos uvek revolucionari! U nestrpljenju da sto pre sruse “lazni socijalizam" - sto nije bilo moguce - nisu hteli da primete i prepoznaju nastojanja da se on reformise (modernizuje), i tako prosire mogucnosti za postepene kvalitetnije promene - sto je, medjutim, bilo i realno i moguce... (“Titoisti, svi ste isti")!

Reformske mogucnosti nisu tada bile neizmerne, ali su ipak postojale. Tamo gde su koriscene (Poljska, Ceska, Madjarska, pa i Rusija) olaksale su kasnije demokratske preokrete. Komunizam nigde nije pao pod pritiskom antikomunizma nego, bez kapi krvi, pod pritiskom sopstvenih unutrasnjih kontradikcija i promenjenog vremena. Koliko je ostrasceni antikomunizam kratkovid videlo se kad je poceo da predlaze sta treba da se dogodi posle pada komunizma. Otisao je, velikim delom, u goli revansizam, populizam, a najcesce, kod nas najtragicnije - i u tvrdi nacionalizam!

Dabome da je i tada bilo lakse onima koji su bili na vlasti, nego onima koji su stradali u borbi protiv nje, ali je taj netrpeljiv odnos prema liberalima ostao nepromenjen i kada su i oni vec bili pokopani. Prigovaralo im se sto nisu pali “slavno". Za antikomunisticke disidente, liberali su, kao i Djilas, pre njih, ostali samo komunisti, da ne upotrebim odvratnu rec “komunjare". Na kraju su ih osudjivali koliko i, da ne kazem, kao i -vladajuca partija. Zato je i ona sto puta ponovljena anatema “Nikad nije bilo vise zabrana i progona, nego za vreme liberala!" - koliko neistinita, toliko i nepostena.

Mnogi protagonisti “Pokreta 1968" danas se ne secaju da su se tada zalagali i za “pravi, marksisticki" socijalizam jer su ga se, u velikom broju, u medjuvremenu odrekli u ime nacionalnih prioriteta. (“Prvo srpsko pitanje, pa onda demokratija".) A bas su oni najglasnije okrivljivali liberale da su pomagali Titu da ucvrsti represivni socijalizam...

Pre cetiri godine, u clanku koji je objavila “Republika", pod naslovom “Patriotski zanos antikomunizma", konstatovao si da je “kljucno pitanje - u ime cega se rusi komunizam", i zakljucio si da je “i od komunizma i od antikomunizma gori jos samo militantni nacionalizam". Da li si, u medjuvremenu, osetio potrebu da taj zakljucak na bilo koji nacin korigujes?

- Niposto. Nacin i brzina kojom su socijalisti presli u nacionaliste i komunisti u antikomuniste - ne govori samo o licnostima nego i o dubinskoj utemeljenosti populistickog nacionalizma. Zato im je, valjda, bilo potrebno toliko vremena da u srpskom idolu Milosevicu prepoznaju osionog autokratu i da savesno izmere stete koje je on, uz svesrdnu asistenciju mnogih od njih, naneo Srbiji i demokratiji.

Nasa beda i beznadje rezultat su nerazumnog rusenja Jugoslavije i “spasavanja" srpskog naroda agresivnim, populistickim, sovinistickim metodama “antibirokratske revolucije", koju je inspirisala poznata Osma sednica. Tome je aktivno pomogla nacionalisticka inteligencija, tezom da ne treba insistirati na demokratiji dok se ne resi srpsko nacionalno pitanje, a deo opozicije stavom da “srpskom rezimu ne treba smetati dok vodi rat za nacionalne ciljeve". Tako se srpski rezim nonsalantno otresao i od komunizma jer ga je “nasledio", i od nacionalizma, jer brani svugde ugrozeni nacionalni interes...

Sustinska negacija komunizma nije goli antikomunizam, nego promena stanja stvari na bazi civilizacijskog, drustvenog i kulturnog preobrazaja u pravcu demokratije, evropske integracije, vladavine prava, nacionalne tolerancije i, razume se, materijalnog progresa. A, iznad svega - okoncanje nasilja. I komunistickog i antikomunistickog...

... Dobrica Cosic je u raspravi na 14. Plenumu CK SK Srbije izdvojio “birokratski nacionalizam" kao glavnu opasnost. Konstatujuci da su “rezignacija, osecanje povredjenog nacionalnog i istorijskog dostojanstva, i nekakav sveopsti gnev, obuzeli siroke slojeve srpskog naroda", srdito je upozorio:

- Ne mozemo vise da ne znamo koliko se u Srbiji rasirilo uverenje o zaostravanju odnosa izmedju Siptara i Srba, o osecanju ugrozenosti kod Srba i Crnogoraca, o pritiscima za iseljavanje, o sistematskom potiskivanju s rukovodecih mesta Srba i Crnogoraca..."

Da li je polozaj Srba i Crnogoraca bio uistinu toliko tezak na Kosovu ili je takve (ne samo Cosiceve) procene motivisala i teznja ka onoj dramatizaciji “neresenog srpskog pitanja" koja ce tokom potonje dve decenije poloziti osnovu za Milosevicevu “antibirokratsku revoluciju"?

- U nevolji je, i tada, kao i kasnije, vise bio albanski nego srpski narod na Kosovu. I tada i kasnije, bilo je neuporedivo teze biti Albanac u Srbiji, nego Srbin na Kosovu. Pogotovu ako se zanemari da, u uslovima ideoloske, jednopartijske demokratije, nije bilo lako ni jedno ni drugo.

Oni koji vole da odu u proslost po svoje argumente, obicno u daleku, lako zaborave sta je bilo juce. Svi smo vec zaboravili - sem Albanaca, razume se - nasilnu mobilizaciju za Sremski front 1944; masovno streljanje i gusenje, u zatvorenoj barutani, nekoliko stotina albanskih mladica zbog pobune nekolicine od njih (sto je Aleksandar Rankovic osudio na Osnivackom kongresu KP Srbije, 1945); racije za oduzimanje oruzja (samo od Albanaca); zabranu nosenja zara i feredze... pa i cinjenicu da je tek dve decenije posle rata, prvi put - posle niza Srba i Crnogoraca - jedan Albanac dospeo na celo Autonomne Pokrajine (pre toga, godinama samo “Oblasti") Kosovo.

Sada kad su, posle Osme sednice, stvar uzeli u ruke “pravi" zastitnici nacionalnog interesa, sve je postalo jos gore i za Srbe i za Albance...

Danasnji prividan mir na Kosovu zaklanja cinjenicu da je do bezizlaza doveden ovaj najurgentniji srpski nacionalni i drzavni problem... Resavace se, ocigledno, pod sve tezim uslovima, sa sve manjim izgledima za podnosljivu soluciju, kako za Albance tako i za Srbe, i to ne samo na Kosovu. Inercija vodi u dramaticniji sukob. Produzena inercija - u oruzani. Nece li i ovog puta redosled biti fatalan - prvo sukob, pa onda bilo kakvo resenje? Kosovo se ne moze oduzeti Albancima. Sada je samo jos moguce da bude nepovratno oduzeto Srbima.

Pocetkom ove (1988) godine Dobrica Cosic je izjavio da Srbi u Hrvatskoj “po svim principima s kojima nastupaju Evropska unija i Ujedinjene nacije prema manjinskim nacionalnostima na teritoriji negdasnje Jugoslavije, moraju dobiti autonomiju visokog stepena, onakvu kakvu smo mi Srbi duzni Albancima. To je pravo i pravda. A to je neophodan uslov egzistencije ostatka srpskog naroda. Autonomija Srba nije povreda suvereniteta hrvatske drzave, ako ona zeli da bude demokratska drzava"...

- Tako je, najzad se slazemo. Koliko bi bilo bolje da je svojevremeno ovako govorio drzavnik Cosic nego sto sada govori Cosic, privatna licnost. U vreme dok je on bio drzavnik, Kosovo je bilo i bez autonomije i bez njegovog glasa u prilog tog “prava i pravde".

Ovih poslednjih godina jugoslovenske tragedije imali smo sta da naucimo: Srbi u Krajinama su upotrebljeni za pubunu protiv Hrvata, a Srbi na Kosovu za onemogucavanje pobune Albanaca. Nece li krajnji rezultat po Srbe biti u oba slucaja isti? “Kosovo, najskuplja srpska rec" (nije Cosic!). Koliko li je tek skupa za dva miliona Albanaca...

Zato, pre nego sto i za Kosovo i za Srbiju ne bude sve tragicno prekasno, sve opcije na sto i - bez predrasuda, otezanja i uslovljavanja - odmah poceti ozbiljne pregovore. I jos danas, dobrom voljom (sopstvenom) prihvatiti ono sto ce vec sutra mozda morati da se prihvati silom (tudjom)...

(Sutra: S Brantom bez protokola)

Ispravka