POLITICKI FELJTON: IZ KNJIGE ALEKSANDRA NENADOVICA "MIRKO TEPAVAC - SECANJA I KOMENTARI" (1)

Titov obracun sa delom srpskog rukovodstva '72. konacno je pokazao da su izgledi za demokratizaciju, posle konacnog obracuna sa hrvatskim maspokom, daleko manje nego sto je to verovao partijski vrh Srbije. Sirom Srbije je, potom, sa svih polozaja uklonjeno 60.000 Nikezicevih istomisljenika

Porazeni: Marko Nikezic i Latinka Perovic

Titov "razgovor" s politickim aktivom Srbije (pocetkom oktobra 1972), pripremljen radi konacnog obracuna s "liberalistickim" vodjstvom, poceo je, prema zapisima Latinke Perovic, posle Tvog povratka sa zasedanje Generalne skupstine OUN u Njujorku a Ti nisi bio pozvan. Znaci li to da si namerno bio izostavljen da bi Nikezicev tabor bio oslabljen?

Ne znam da li bi bio oslabljen, ali nema sumnje da sam namerno bio izostavljen. vratio sam se iz Njujorka dan uoci tog sastanka, saznao da nisam na spisku i video da bih morao da budem s obzirom na kriterije po kojima su drugi pozvani. Kada je Nikola Ljubicic (clan Saezne vlade, sekretar za odbranu) na tom spisku, zasto mene nema?3

Marko i Latinka su mi rekli da to treba sam da razjasnim. resio sam da to i ucinim. Neko bi, mislio sam, mogao da kaze da sam skratio obaveze na zasedanju OUN samo da bih "pojacao" Markovu stranu ("zavera"!) a neko, opet, da sam izbegao da se izjasnim, iako sam vec bio u Beogradu.

U CK SKJ su mi rekli da je spisak zakljucen i da samo Tito, koji ga je odobrio, moze da ga menja. Iz Predsednickog kabineta, od Marka Vrhunca (sefa Titovog kabineta) dobio sam odgovor da nisam na spisku zato sto nisu znali kada cu se vratiti iz Njujorka a da predsednika sada ne mogu da uznemiravaju.

Zatrazio sam da ga, uz moje izvinjenje, ipak uznemire. Nesto kasnije Vrhunec me je obavestio da je Tito odlucio da spisak ostane nepromenjen.

Sada je i to bilo jasno.

Kako je Nikezic reagovao na Tvoju dilemu da mozda nije trebalo da pristane na Titov zahtev da ne obavestava clanstvo CK SKS o zatvorenoj sednici na kojoj su mu "odsekli obe ruke a ostavili glavu", kako je rekao Titu, na rastanku?

Mislio je da otvorena konfrontacija ne bi dovela do zeljenog ishoda, nego samo radikalizovala sankcije na koje se Tito ocigledno vec odlucio i pre nego sto je sazvao taj sastanak. Doslo bi, procenio je Marko, do mucnih opredeljivanja sto bi, zatim, skupo stajalo veliki broj ljudi koji su s njim saradjivali. (I bez toga je, kasnije, sirom Srbije, stradalo oko 6.000 Nikezicevih istomisljenika).

Pobednici: Dragoslav Markovic i Petar Stambolic

Posto je znao da je po sredi bitka koja se ne moze dobiti, mislio je da bi takvo suprotstavljanje moglo da deluje kao njegov pokusaj da za sobom povuce sto vise drugih. Dopustao je, doduse, da bi, u tom slucaju, ponesto zacelo bilo jasnije.

Nije li se takav stav mogao tumaciti i kao defetisticki pristanak na poraz?

Sumnjam da je tako mislio iko ko je Marka bolje znao. Za procenu njegove licnosti, pa i uloge u srpskoj politickoj drami potkraj 1972, nije manje vazno to sto on nikad nije verovao u vrednost prekih puteva i "ostrih" poteza. On je vise od bilo koga, pa cak i od Koce, imao pouzdanu orijentaciju u politickom trenutku i istorijskom prostoru.

Obracun 1972. godine konacno ga je uverio da su izgledi demokratizacije u Partiji i drzavi, posle prethodnog obracuna s hrvatskim Maspokom, mnogo skromniji nego sto se on nadao. Procenio je da se reforme ne mogu "izboksovati" ostrinom i snagom. Primio je k znanju da su stvar uzeli u ruke jaci. A znao je i da bi borbenost bila zlobno prikazana, kao zelja da se sacuva vlast a ne da se odbrane nacela.

Nalazis li da su mu tadasnja i potonja dogadjanja u Srbiji i Jugoslaviji dala za pravo?

Danas sam sve manje uveren u svoje ondasnje stanoviste. Mislim, takodje, da je Marko sebi vise prebacivao sto je uopste pocinjao, nego sto nije uspeo...

Da li se, po Tvome saznanju, ijednog trenutka kolebao pre nego sto je podneo ostavku?

Svaki covek lici na svoju sudbinu. Samo retki umeju da svoju sudbinu prime kao svoj slobodni izbor. Marko, dabome, nije bio sretan sto su dogadjaji otisli tim pravcem. Ali ni tada ni kasnije nije mislio da je morao, ili mogao, da postupi bitno drugacije.

Znao je bolje nego mi drugi da dobra volja i smisljena akcija nisu dovoljne da se menja ukorenjeno stanje stvari, kada realno politicko i drustveno tle nije spremno da primi promene. Jedino to mu je, valjda, bilo jos jasnije posle odlaska, nego pre toga...

Pobednicka struja, sa Dragoslavom Markovicem i Petrom Stambolicem na celu, oslonjena na Titovu podrsku, uz "tesnu i licnu vezu" s njim, bila je, dugorocnije gledajuci, takodje politicki mrtva. Kazna je dosla u liku Slobodana Milosevica, sto nije bila samo njihova "kadrovska greska" nego, pre svega, krajnja konsekvenca "sloma liberala" 1972. godine.

Od tog raskola proslo je cetvrt veka. Da li su kasnija desavanja u Srbiji, i oko nje, ucinila jasnijim uzroke i posledice nasilnog gusenja Nikezicevog pokreta?

Put koji je Srbija prosla od tada (od zaludne odbrane dogmatskog poretka u ime "samoupravnog socijalizma", preko populisticke demagogije i nacionalisticke euforije, do rata za teritorije) trebalo bi da ucini i jasnijim i razumljivim politicko raskrsce na kojem je ona bila krajem 60-tih i pocetkom 70-tih godina. Bar onima koji ne misle da istorija pocinje i zavrsava se s njima.

Marko Nikezic nije, razume se, gajio iluzije da se moze korenito promeniti priroda jednopartijskog socijalizma. Ali on je mislio da treba ispuniti sav prostor koji je u to vreme oslobadjala, donekle, ipak, promenjena realnost. Znao je da ne postoje veliki izgledi da se bitka protiv monopola kompartije, zasticenog Titom, moze brzo i lako dobiti. Ali je isto tako znao da se ta bitka, ipak, mora voditi.

Pod Markovim rukovodstvom, i uz Latinkino neumorno zauzimanje, grupa mladih istomisljenika pokrenula je Srbiju ka modernizaciji i vecem stepenu politicke kulture, emancipaciji ka evropskim demokratskim uzorima. To im je, uistinu, bila i najveca zasluga i najveci "greh".

Usledila su sumnjicenja, pa i optuzbe, o prozapadnom usmerenju liberalnog vodjstva Srbije...

Da, upravo zbog tog demokratskog potencijala. Danas, valjda, ne treba ni dokazivati da je jugoslovenski partijski vrh, pa i sam Tito, srpskom rukovodstvu, a pre svega Nikezicu licno, prigovarao prozapadnjastvo i truli demokratizam. U isto vreme, svaki cas su im gurali batinu u ruke s providnom namerom da ih izoluju od intelektualne sredine na koju su mogli racunati...

Posto si, kao drzavni sekretar za spoljne poslove, u to vreme bio i clan partijskog Predsednistva Jugoslavije, imao si, pretpostavljam, prilike da pritisak na Nikezicevu Srbiju neposrednije osetis. Imas li neki primer?

Pa, evo samo jedan, svakako recit. Bio sam u jednoj prilici, na Brionima, negde sredinom 1972, prisutan vrlo indikativnom, kratkom ali zustrom dijalogu izmedju Nikezica i Tita.

Iznerviran nekom Djilasovom izjavom, Tito je ljutito zahtevao od Nikezica:

- Uhapsite ga odmah!

Marko je odgovorio mirno, ali odlucno:

- Naredite to nekom drugom. Ne vidim zasto to vezujete za Srbiju.

Kako je Tito reagovao?

Uzvratio je srdito: "I hocu!" Ipak, tada nije uhapsio Djilasa.

(Sutra: Ko je kriv za Kosovo)