STA (DA) SE RADI

Pise: Branislav Milosevic

Kaze se da se nije dogodilo ono o cemu novine nisu pisale, sto ne znaci da novine ne pisu i o onome sto se nije dogodilo. “Der Spiegel", na primer, pise kako je mladi poslanik opozicione partije Zelenih u nemackom Bundestagu, inace poreklom Turcin, po imenu Cem Ezdemir, bio clan zajednicke nemacko-francuske delegacije koja je, u pratnji ministara Kinkela i Vedrina, nedavno posetila Beograd.

Dok je delegacija kolima isla na razgovore s predsednikom SRJ, mladi zeleni najavio je svojim francuskim kolegama da ce predsednika Milosevica pozdraviti tako sto ce pred njim odmotati tansparent, koji je bio obmotao oko tela, a na platnu ce pisati: “Dobrodosli u Hag". Kad su njegove francuske kolege zapretile da nece s njim ici u Beli dvor, Zeleni im je priznao da se samo salio. Predsednik SRJ, koji, verovatno, nije znao sta mu je Cem spremao - ali ko zna: OZNA sve dozna - bio je, kazu, posebno ljubazan prema Cemu i cak mu je, na odlasku, pozeleo da na predstojecim izborima u Nemackoj pobedi opozicija.

Ovih dana saznajemo da predsednik SRJ nema simpatije samo za nemacku opoziciju. Kazu da je premijera Dodika pritisnuo da u svoju vladu ukljuci i predstavnike tamosnje Radikalne stranke, a i ponekog od srpskih demokrata s Pala. Koliko da corba bude gusca.

Ako je vest tacna, ona ne znaci samo da sef SRJ misli da njegovi stari-novi politicki prijatelji zasluzuju bolji tretman u svim “srpskim zemljama", nego i da se, prema procenama levo-desne koalicije u Beogradu, premijer Republike Srpske odvec osamostalio. Hajde sto se zblizio s medjunarodnom zajednicom, nego je poceo da suruje i s Crnom Gorom. Tu nema boljeg leka od vlade nacionalnog jedinstva.

Proizvodnja nacionalnog jedinstva skretanjem udesno mozda i moze da ojaca front patriotskih snaga u Srbiji, uoci sankcija, ali Dodik je bio namerio da ide drugim putem. On se spremao za bratstvo-jedinstvo s medjunarodnom zajednicom i za urednu naplatu ove svoje politike na kasama razvijenog sveta. Patriotske snage u Republici Srpskoj prigovaraju mu, doduse, da nista jos od tih obecanja nisu videli, ali Dodik je, svakako, svestan da s patriotima u Vladi tek nista od tih para videti nece. Ali, zna i da mu se uvek moze razboleti neki poslanik i ne doci na sednicu Skupstine kad se bude glasalo o poverenju njegovoj vladi.

Strategija Belog dvora je prilicno jasna: posto Zapad, a narocito Amerika, cene samo onog ko je u stanju da pomogne ili odmogne oko sprovodjenja Dejtonskog sporazuma, beogradski potpisnik istog pokusava da stavi do znanja da je on jos uvek “kljucna licnost" u ovom poslu. Kako je pomogao da Dodik dodje na vlast, tako moze pripomoci i da ode. Uostalom, Milosevic se onomad pozalio svom gostu, poljskom ministru, da je mnogo ucinio da Dejton uspe, a zauzvrat gotovo nista nije dobio.

Obozavaoci politicke mudrosti i vestine predsednika SRJ jos jednom su u prilici da mu se zadive: destabilizujuci Dodikovu “dejtonsku vladu", Milosevic preduzima korake da ucvrsti svoje dejtonske pozicije. Ako u tome uspe, pritisak oko Kosova ce se sniziti, a manevarski tesnac, u kojem se trenutno nalazi, osetno prosiriti.

Kao i obicno, izmedju vise mogucnosti da resi jedan problem, Milosevic bira onu koja najvise obecava da stvori novi problem. Umesto da, po savetu evropskih ministara, sam prihvati Gonsalesa i s njim provede nekoliko sledecih meseci u prijateljskom caskanju, a Markovica i drugove nauci kako da to rade s Albancima, Milosevic se vraca u Bosnu. U pratnji vernih radikala i paljanskih demokrata, Milosevic pokusava da proda braci s one strane Drine dostojanstvenu sirotinju, koja se smesi i nama, s ove strane Drine, upakovanu u - nacionalno jedinstvo.

Za sve nas je vazno da shvatimo kako nam sirotinja ne gine, bilo da dodje kao kazna zbog kvarenja Dejtona ili zbog neobaziranja na London i Bon. Kad, medjutim, pomislimo na neka africka plemena, na primer, koja su, bedna kao mi, ali nisu nacije, a kamoli jedinstvene, samo izdajnici medju nama nece osetiti ono sto se zove nacionalni ponos.