STA (DA) SE RADI

Pise: Branislav Milosevic

Vreme istice, sankcije se primicu. Jedan funkcioner SPS sa Kosova, koji je ovih dana video sefa svoje partije uzivo, a ipak zeli da ostane anoniman (cuj ti njega!), tvrdi da mu je On rekao kako pregovora o nezavisnosti Kosova ili o Kosovu-republici nece biti “ni po cenu sankcija”. O nezavisnosti Kosova, medjutim, ne govore ni oni koji prete sankcijama. Sta li je, onda, ovaj anonimni portparol hteo da kaze? Da ce sankcije opet biti nepravedne i nicim izazvane?

Iz Brisela stizu vesti iz kojih bi se moglo zakljuciti kako evropski ministri ne razmisljaju da li ce morati da uvedu sankcije, nego kako da od njih postede Crnu Goru. Bivsi predsednik Crne Gore misli da bi ta privilegija znacila kraj ove Jugoslavije. A aktuelni premijer Crne Gore veli da sankcije i treba da snose biraci onoga zbog koga se uvode. Reklo bi se da od zajednicke drzave, ni bez sankcija, mnogo nije ostalo. Mozda tek njen predsednik, kojeg, zasad, priznaje ceo svet i po pola Srbije i Crne Gore.

Sve nekako izlazi da glavni problem Srbije nije Kosovo, nego Crna Gora. Svet, izgleda, nema nista protiv da Kosovo ostane Srbiji, ali joj ne bi dali i Crnu Goru. S druge strane, ako Srbija ostane sama, pod sankcijama, kako ce sacuvati Kosovo? Moglo bi se desiti da najbolji medju nama ostanu i bez oka u glavi, ali i bez kolevke.

Novog predsednika Crne Gore njegovi politicki protivnici optuzuju za iste politicke grehe za koje on optuzuje predsednika Jugoslavije. Srpska opozicija tvrdi, takodje, da naspram sebe ima autoritarnu vlast tzv. levice, ojacanu, odskora, ekstremnom desnicom. Albanska opozicija na Kosovu spocitava svom nacionalnom lideru da je sklon autoritarnoj vladavini, cemu u prilog govori i odvec ubedljiva izborna pobeda, koju je nedavno postigao. Reklo bi se da buducnost Jugoslavije zavisi od sporazuma tri autoritarizma koji se, po prirodi stvari, ne mogu sporazumeti, a da ostanu to sto jesu. Tu valja sacuvati glavu, pusti, sad, Kosovo.

Pa ipak, sve mi se nesto cini da se Kosovo, govoreci jezikom pateticnih nacionalnih propagandista, brani u Crnoj Gori. Sta to znaci kad se batale tamosnje gusle i rusle? Da nema ni Jugoslavije, ni mira u njoj, bez demokratskih promena i bez saradnje sa svetom, o cemu se danas, bez zazora i bez suvisnih preduslova, govori jedino medju djeticima. U prevodu na dedinjski, to moze zvucati kao poziv na nacionalnu izdaju, ali na tom jeziku nacionalno dostojanstvo mnogima zvuci kao pretnja, a Jugoslavija kao bozja kazna.

Iz Crne Gore stize najava ‘novog pocetka’. U pitanju je, koliko sam razumeo, program reanimacije drzave na izdisaju, neka vrsta povratka u zivot metodom ‘usta-na-usta’. O ovom programu se ne zna mnogo, sem da se dopao Gelbardu, sto vodja crnogorskih narodnih socijalista smatra glavnim nedostatkom ‘novog pocetka’. Hoce, valjda, da kaze kako bi bolje bilo poceti na Dedinju, a zavrsiti na Kapitol hilu, nego obratno. Ako, dakle, od ‘novog pocetka’ ne bude nista, onda sledi poznati, stari kraj: svako na svoju stranu, kom’ obojci, kom’ opanci. Vojnicke cizme nece, valjda, uci u stecajnu masu.

Tragajuci za resenjem kako da Kosovo ostane u Srbiji, a da se u to ne umesa bas citav svet, stigli smo pred vrata Jugoslavije. Ne vidim, naime, kako bi Albanci na Kosovu mogli poverovati da mozemo s njima, ako ne umemo ni sa svojom takoreci bracom. Ali, dok govorimo o Jugoslaviji, mislimo li, zaista, na neki oblik demokratske drzavne zajednice Srbije i Crne Gore ili na rasprostiranje i ucvrscenje licne, porodicne ili partijske vlasti nad teritorijama ove dve drzave?

“Novi pocetak”, koji predlaze novo crnogorsko rukovodstvo, cini se kao dobar predlog za razmisljanje unutar skucenog manevarskog prostora koji je preostao ovdasnjim trosadzijama vlasti. Nasuprot ideologiji statusa quo, koja se objavljuje cas u komesarskim cizmama kriptoboljsevika, cas u narodnoj nosnji, s krstom na grudima ili nozem u zubima, “novi pocetak” racuna, valjda, s onima koji su se umorili od lose politike, ali ne i od zivota. Ako takvi nisu u vecini, cemu politika?