SRBIJA I NJENO SELO

Ljubinko Kovacevic

Opsti privrednosistemski ambijent i posebno gruba ogranicenja koja se seljaku postavljaju od strane drzave i povlascenih monopolista, a koja vise valjda nemaju ideolosku vec samo eksploatatorsku pozadinu, doveli su u neveseli polozaj danasnje selo i seosku privredu. O tome ne postoje bogzna kako uredjene statistike, ali primeri loseg stanja se mogu sresti na svakom koraku.

Da apsurd bude veci, niko ne zavidi ni onima koji slove kao imucniji domacini. Nije mali broj i tih koji se mogu pohvaliti velikim tonazama prodate maline, krompira i drugih proizvoda, ali ne recimo i time da se mogu pristojnim putem i sopstvenim automobilom prevesti kako bi obavili neki svoj posao ili zadovoljili neku svoju zdravstvenu, kulturnu ili drugu zivotnu potrebu. A to da je podvig naci nevestu za seoskog momka, da su skole iz godine u godinu sve praznije, samo su posledice opsteg ekonomskog stanja i uslova zivota na selu.

Ekonomska sloboda seljaka valjda se ne odnosi samo na ono sto radi (proizvodi), vec i na to kako i sa kim radi, odnosno ko su mu partneri u poslu. Posebno partneri na koje bi se mogao cvrsce i trajnije osloniti u snabdevanju sa onim sto je njegovom domacinstvu potrebno (ukljucujuci i dodatni kapital), kao i plasmanu onoga sto on iznosi na trziste. Drzava koja seljaka sprecava u njegovom izboru bilo koje od pomenutih opcija, odnosno mogucnosti, cini ga u znatnoj meri invalidnim, a u krajnjem, jedan povelik deo privrede nepreduzetnim, pa time i manje efikasnim.

Stavise, drzava mu obecava da ce ga “postaviti u sami centar proizvodnje" (njive?), ubedjujuci ga da je njegovo da proizvodi, da ce mu se reci kome svoj proizvod da proda ili preda (ukoliko je taj zainteresovan da ga preuzme). A to ce reci da nije njegovo da se bavi ni cenama, jer ima neko pametniji od trzista koji ce odmeriti koja je to cena dovoljna za seljaka. Pogotovu da ulazi u to kuda i preko koga dalje ide njegova roba putem ka krajnjem kupcu - potrosacu, kolike su posrednicke provizije, koji ce sposobnjakovic ili srecnik dobiti od drzave dozvolu da njegov proizvod ponudi i proda stranom kupcu, da koristi i manipulise tako zaradjenim devizama, ili pak da se mesa u neku drugu visoku biznis-politiku. Ne samo da to nije njegovo vec bogme najcesce ni njegovog lokalnog otkupljivaca, niti neke njegove asocijacije (udruzenja, zadruge), koju on po pravilu nema - sto je takodje indikativno.

Ovo govori da su selo i seljaci zrtve delom pogresnih socijalistickih dogmi (verovanja), a delom sracunate podvale kreatora ekonomske politike. Jacanje svesti o tim pogresnim verovanjima i raskrinkavanje namernih podvala jeste vazan uslov jacanja pokretackih motiva seljaka za popravljanje svog zaista nezavidnog polozaja. Jer ostrica njihove borbe i do sada je najuspesnije otupljivana unosenjem konfuzije o tome sta je za njih bolje a sta gore.

Kopernikovski zaokret u misljenjima seljaka o tome sta je za njih bolje a sta gore, bio bi dovoljan uslov da oni toboznjoj sigurnosti koju im pruza drzava kazu hvala, a ujedno i neophodna pretpostavka za pocetak borbe za osvajanje ekonomske slobode i ravnopravnog polozaja u privredjivanju. Ali za uspeh u tome od nesumnjivog je znacaja samoorganizovanje seljaka-domacina, sa prvenstvenim ciljem da posle toliko decenija ponovo dodju do svoje zadruge. Ona bi im bila najbolja zastita od “losih" dobavljaca i kupaca - u svakom slucaju bolja od one koju dobijaju u samrtnom zagrljaju drzave i nametnutom partnerstvu sa njenim povlascenim monopolistima. Jer oni im se nude kao jedina opcija (resenje), dok je njihova zadruga tu da im pomogne da izmedju vise opcija odaberu onu koja najvise obecava, naravno, uz rizik koji prati svaki biznis. (Zakon o zadrugama zadovoljavajuceg kvaliteta postoji, ali privilegovani agromonopolisti evo vec drugu godinu izbegavaju njegovu primenu).

Pre privodjenja ovog svojevrsnog lamenta nad srpskom i posebno seoskom privredom nekom svom kraju, mozda treba bolje objasniti otkuda autoru ideja da ostri pero protiv zla zvanog monopolizacija i privilegizacija privrednog zivota na primeru jedne takve poludivlje vocke kao sto je malina. Prvo, rec je o koliko naizgled bezazlenom toliko indikativnom primeru - buduci da se radi o nimalo potrebnom, cak ekonomski veoma stetnom, a uz to nepozvanom mesanju drzave u ovaj relativno mali ali jako profitabilan agrobiznis. Drugo, malina bi se mogla okarakterisati i kao prava narodna poljoprivredna kultura, pristupacna i “sitnom seljaku", kao i mesovitim domacinstvima, odnosno brojnim osiromasenim gradskim porodicama.

Zbog toga i zbog trzisne i profitne atraktivnosti malina kao dobre “krave muzare" koja ne trazi mnogo kapitala ali trazi dosta nege i tezackog rada, vredi braniti tu vrstu suvereniteta malinarskog sela nad tim svojim dragocenim proizvodom.

Posle toga, u izboru posrednika u prometu maline prednost treba da imaju oni koji su se pokazali poslovnijim u ranijim otkupnim kampanjama, iza kojih stoji zdrav kapital i poslovni uspeh. Naravno i oni koji raspolazu sopstvenim obrtnim kapitalom za placanje maline, ili su u stanju da privuku takav kapital kroz avansiranje od strane inokupaca ili na drugi nacin.

U uslovima manje ili vise zatvorenih krugova povlascenih, armiji onih nepovlascenih sa trpeze zvane trziste mogu dospeti samo mrvice. Slicno se pise i lokalnim otkupljivacima poljoprivrednih proizvoda, bez obzira na rezim vlasnistva u kome posluju. O tome svedoce i reci njihovih predstavnika. Jedan od njih je, prema novinarskom zapisu, na prigovore na racun poznatog beogradskog monopoliste reagovao upozorenjem da je ta firma “njima obezbedila beskamatni kredit za dovrsetak hladnjace, pa samim tim narednih pet godina oni diktiraju cenu otkupa i izvoza maline, te ih ne treba prozivati".

Zakljucak na sve ovo nije nimalo optimisticki: Kada tako stvari stoje kod te “nezne jagodicaste vocke", kako je onda tek kod nekih drugih biznisa. Jesmo li stvarno na putu da uskoro “metropola" i njeni monopolisti sa “unutrasnjoscu" i preduzetnicima “drugoga reda" (a ne samo sa seljacima) opste iskljucivo ultimatumima u stilu: Ili se pokloni ili se ukloni (sa trzista)? Strasno je i pomisliti na posledice daljeg oklevanja u ozbiljnijem postavljanju i razresavanju ovde apostrofiranih pitanja (armiji ljudi na spiskovima zaposlenih-nezaposlenih u drustvenim preduzecima da i ne govorimo. Mnogo slavnije ne moze proci ni “mali milion" neprivilegovanih privatnih firmi, a to su u sustini i seoska domacinstva.

Sto se tice malinarskog biznisa u povelikom delu brdsko-planinskih podrucja gubitnistvo se da videti kao na dlanu. U takvim podrucjima privilegovani monopolisti poprilicno uspevaju (uz podrsku drzave) da proizvodjaca maline lise prava na slobodan promet - isplacujuci mu ili obecavajuci mu isplatu za nju one sume koju je i inace monopolista spreman da plati. A to znaci, u najboljem slucaju, u visini seljakove najamnine (nadnice) i napravljenih materijalnih troskova - tek toliko da previse njih ne napusti proizvodnju. Slicna je sudbina i lokalnih (“provincijskih") firmi koje se bave otkupom, transportom i skladistenjem. One sve vise gube svoj poslovni subjektivitet (samostalnost) i pretvaraju se u puki servis tih monopolista - koji ce ih isplacivati po istom arsinu po kome isplacuju seljaka.

Sve u svemu, reklo bi se da ima mesta dramaticnom apelu, prvo: za iskreniji, politicki hrabriji i ekonomski efikasniji projekat privatizacije sektora drustvenih preduzeca, kako on u sopstvenom propadanju ne bi dalje vukao u ponor sve - pa i poslovno vitalan sektor seoskih domacinstava; drugo: za trziste koje nece biti maceha seoske i ostalih neprivilegovanih delova privrede, a u krajnjem nasa zajednicka ekonomska grobnica; i trece: za ekonomsku slobodu i ravnopravan polozaj seljaka i njihovih domacinstava sa ostalima u pogledu rezima i uslova privredjivanja - pa i mogucnosti izbora kupaca, odnosno posrednika u prometu svojih proizvoda na konkurentskom i otvorenom trzistu.

Ocigledno je da se ne radi samo o pitanju da li ce selo i dalje ostati nuzno utociste za one koji svoju egzistenciju vezuju za njega, vec i o pitanju da li ce cela zemlja to isto biti za sve njene stanovnike koji ne mogu ili ne pristaju da svoju sansu i zivot dostojniji coveka potraze negde drugde.

(Autor je ekonomski konsultant iz Uzica i profesor Vise skole za menadzment u Krusevcu)