EKSKLUZIVNO INTERVJU: MIRKO TEPAVAC O TITOVOM OBRACUNU SA SRPSKIM LIBERALIMA ’72, OSMOJ SEDNICI, KOSOVU I RASPADU JUGOSLAVIJE

Dobrica Cosic je video dubinu i razmere problema Kosova, ali sa pledoajeom sa kojim se duboko nisam slagao. Mozete li da zamislite Kocu Popovica kao ministra spoljnih poslova Slobodana Milosevica. Ako je za sve sto se dogadjalo poslednjih godina kriv komunizam, onda nacionalizam nije ni za sta kriv

Vesna Vujic

Mirko Tepavac

Knjiga “Mirko Tepavac - secanja i komentari", u izdanju Radija B92, uskoro izlazi iz stampe. U razgovoru sa novinarom Aleksandrom Nenadovicem Mirko Tepavac prvi put iznosi svoje vidjenje znacajnih pojava, licnosti i dogadjaja, od antifasistickog rata 41. do “razbijanja Jugoslavije u ratu za teritorije".

Skicirajuci politicki portret svog sagovornika, Nenadovic navodi da je Tepavac, dok je bio na celu jednog od najvaznijih resora - Ministarstva spoljnih poslova, bio istinski lojalan Titu, kao njegov bliski saradnik. Ali, za razliku od drugih, istice autor, nije se ustrucavao da mu u lice kaze “ne samo da drugacije misli nego i da ne pristaje da mu pokorno sluzi samo da bi ostao u sluzbi. Zato je, potkraj 1972, morao da napusti sluzbu posto je prethodno dva puta podnosio ostavku. Otisao je kada je procenio da bi ostajenjem morao da pristane na ponizavanje. Posle toga je s Kocom Popovicem, Markom Nikezicem, Latinkom Perovic, Mirkom Canadanovicem i drugim ’liberalistickim‘ jereticima bio godinama izlozen svakojakim maltretiranjima - od javnog politickog blacenja do tajnog, policijskog uhodjenja".

Posle podnosenja ostavke Mirko Tepavac je na sopstveni zahtev penzionisan. Izbegavao je bilo kakvu politicku aktivnost ali ne i aktivnu solidarnost sa gradjanskim otporom nacional-sovinizmu, tvrdi Nenadovic. Od 1994. do 1996. Tepavac je bio predsednik Evropskog pokreta u Srbiji, a danas je clan Foruma za medjunarodne odnose.

Prema recima Aleksandra Nenadovica, Tepavac je posle dugog suzdrzavanja prihvatio razgovor iz osecanja duga prema Marku Nikezicu. Zbog toga je ova knjiga u velikoj meri i prica o Marku Nikezicu, o silom ugusenom pokretu za reformu kojem je on, nedogmatskim misljenjem, otvorio demokratsku politicku viziju a srpskom drustvu civilizacijsku opciju, o Srbiji koju je Nikezicev pokusaj suvise zaduzio “slomom liberala" krajem 1972, da bi ona mogla da mu uzvrati samo svojim porazom, i zaboravom, cetvrt veka kasnije.

Objavljivanje “secanja i komentara" Mirka Tepavca sigurno ce delovati provokativno za neke savremenike a svakako i na aktuelne politicke stavove, pogotovo o Kosovu. To je i povod za ovaj kraci razgovor sa Mirkom Tepavcem. (“Nasa Borba" ce narednih dana u nekoliko nastavaka objaviti izvode iz ove publikacije.)

Dugo ste odbijali da govorite o vremenu u kome ste bili znacajan akter i svedok. Osim komentara o aktuelnim politickim dogadjajima, koje ste objavljivali u “Republici", o svemu drugom ste cutali?

- Nisam bas sasvim cutao. Poslednjih godina sam ponesto i govorio. Nisam nikad mislio da ce proslost ostati neobjasnjena ako i ja nesto ne “dopisem". Dokumenti, kada zatrebaju, ubedljivije govore o proteklom vremenu, nego sto mogu njegovi akteri, po nepouzdanom secanju i uvek neizbeznoj “naknadnoj pameti". Da razgovaram, “za knjigu", sa mojim prijateljem Aleksandrom Nenadovicem, priklonilo me je i zajednicko osecanje duga prema Marku Nikezicu, sa kojim sam u ratu i posle rata bio povezan dogadjajima, uverenjima i slicnom politickom sudbinom.

Prvi ljudi tadasnje liberalne opcije, pre vise od dvadeset pet godina, napustili su zauvek aktivnu politiku. Da li ste nekada pomislili da ste, mozda, pogresili?

- Nije se uopste radilo o pogresci. Nisu uostalom “pogresili" ni oni koji su nas oterali, jer liberali nisu ni hteli ni mogli da saradjuju na “pobednickoj" orijentaciji jacanja drzavne privrede i partijskog monopola, za sta je i sam Tito zalegao svom svojom tezinom. Pokusaj je onemogucen ali je, mislim, vredan pouka. Pamcenja svakako.

Vi ste jedan od kriticara Dobrice Cosica na 14. sednici CK SKS kada je on otvorio pitanje Kosova, koje je danas stiglo na dnevni red kao kljucno politicko pitanje Srbije. Kako sada gledate na taj dogadjaj i problem koji je otvoren?

- Dobrica Cosic je video razmere i dubinu problema, pre i bolje nego tadasnji CK Srbije. Pokrenuo je prava pitanja ali sa pledoajeom sa kojim se duboko nisam slagao. Bio sam tada na celu Vojvodjanskog komiteta pa je vec i njegova osuda “segregacionalizma vojvodjanskih Madjara" - inace sasvim neosnovana - bila dovoljan razlog da ne cutim ako ne zelim da mu se pridruzim.

Neslaganje, obelezeno tada, ostalo je i svih kasnijih godina: Cosic je branio “srpstvo", a vecina njegovih kriticara - multietnicko drustvo, na Kosovu i u Vojvodini. Resenje je, na zalost, licilo na politicke odnose u tom vremenu. Umesto da se preispita jedna politika, diskvalifikovani su njeni kriticari. Ne poricem ni svoj udeo u toj diskvalifikaciji ali jos manje imam razloga da opozivam svoja tadasnja zalaganja.

Posle cuvene Osme sednice 1987, na Kosovu se sprovodila politika koju je 1968. ponudio Cosic, a nesto kasnije i sa njim na celu savezne drzave. Problem je, medjutim, sada neuporedivo tezi a izlaz potpuno nesaglediv. Kosovo je nedavno oduzeto Albancima, sada moze jos jedino da bude oduzeto i Srbima.

U knjizi kazete da je Tito tvorac hvale vrednih medjunacionalnih odnosa, ali istovremeno i konzervator autoritarnih sistema. Zar ne mislite da to jedno drugo iskljucuje? Kako je moguce objasniti da dobri nacionalni odnosi preko noci prerastu u nacionalnu iskljucivost koja je na kraju dovela i do rata i do raspada drzave!

- U tom “preko noci" se nalazi i veliki deo odgovora. Brojni Titovi naslednici - svako u svojoj republici - poceli su spasavati istanjeni legitimitet svoje vlasti i “preko noci" razbuktali maniju nacionalizma i ksenofobije. Skoro bez izuzetka, proglasavali su Jugoslaviju za unesrecitelja i tamnicara “svoga" naroda i nudili sebe za nacionalne spasitelje.

Avnojevska formula federativnog uredjenja i nacionalne ravnopravnosti, nije svakako bila savrsena, ali je bila presudna za obnovu Jugoslavije kao multinacionalne zajednice, posle bratoubilackog klanja u Drugom svetskom ratu.

Da je bila demokratska a ne autoritarna, Jugoslavija bi evoluirala i trajala - ili bi se makar uljudno razdruzila.

Smatrate da ni Tito ne bi sacuvao Jugoslaviju. Zasto?

- Tito nije bio u stanju da zamisli Jugoslaviju kao decentralizovanu, visestranacku, demokratsku drzavu a ona ne bi vise mogla, bez bura i konflikata, da opstane nepromenjena. Da je duze ziveo i nastavio da to silom sprecava, doziveo bi nesto slicno ovom sto smo doziveli bez njega.

Vi ste medju onima koji smatraju da je za krvavi raspad SFRJ odgovorna i medjunarodna zajednica. Da li je svet zaista mogao da spreci ono sto je dolazilo i na koji nacin?

Tudji gresi ne mogu umanjiti odgovornost domacih bogova rata i nacionalnog velikodrzavlja. Rat je bio samo neizbezno sredstvo da se to postigne, ili makar samo pokusa! To su morali znati - i znali su - projektanti takvog pothvata. Svet je, na zalost, kasno utvrdio da se ovde ne bori samo demokratija protiv komunizma, nego i vlastoljubive naciokratije protiv proevropskih reformi.

Neki kriticari su komunizam u kome smo ziveli videli kao uzrok svih potonjih zala. Tito je okarakterisan kao jedan od najvecih diktatora. Sta Vi o tome mislite?

- Okriviti komunizam za sva zla ovoga vremena, najlaksi je posao na svetu. Mozda su ga se tako rado latili danasnji ostrasceni antikomunisti, medju kojima su mnogi ranije bili i agilni kompartiski aktivisti. Odusevljavali su se, ovde Milosevicem a tamo Tudjmanom, oprastali im komunizam, dok su dizali nacionalne barjake i etnicki preuredjivali zakrvavljenu Jugoslaviju, delili Bosnu i Hercegovinu prema nacrtima njihovih uvelicanih nacionalnih drzava, progonili i raseljavali ljude i narode.

Ali za razmah vulgarnog ovdasnjeg antikomunizma - grlatijeg nego u drugim postkomunistickim drzavama - ima jos jedan dodatni razlog: ako je i za sve sto se dogadjalo ovih poslednjih godina kriv komunizam, onda nacionalizam nije ni za sta kriv! Istorija ovde, na srecu, ipak zna i za drugu istinu, koja se ne moze poreci: fasizam je i pre pedesetak godina podstakao bratoubilacko klanje, koje su komunisti “bratstva i jedinstva" zaustavili i obnovili Jugoslaviju, koja je zatim vise decenija trajala kao drzava civilizovane nacionalne tolerancije.

Evropski komunizam sustinski su demantovali standardi zivota i rada razvijene Zapadne Evrope a ne goli antikomunizam.

Mnogi su na pocetku poverovali da je Milosevic novi Tito. Culi su se i komentari da je on njegov najbolji ucenik. Sta Vi mislite o tome, ima li slicnosti medju ovim vodjama?

- Svi apsolutni vladari imaju nesto medjusobno slicno, kao i njihove vladavine, ali sa time u datom slucaju prestaju i sve slicnosti. Tito je imao sve vladarske mane ali i kvalitete koje cine neumesnim svako uporedjivanje. U Titovom vremenu Jugoslavija je, uz sve promasaje, nacinila i neke vazne korake u modernizaciji, bila otvorena i povezana sa celim svetom. U dugom vremenu ljudi su ovde - za razliku od svih drugih socijalistickih zemalja - ziveli ipak bolje nego ranije. A valjda i bolje nego sada.

Koca Popovic, Marko Nikezic i Vi bili ste tokom dvadeset godina na celu jugoslovenske diplomatije, koja je u svetu uzivala veliki ugled. Mozete li da poredite noviju srpsku diplomatiju sa tim periodom?

- Uz poredjenje licnosti, neizbezno je i poredjenje vremena. Nekadasnja Jugoslavija je bila jedna od najotvorenijih a sadasnja je jedna od najizolovanijih zemalja u svetu. Jednostavno - kakva politika takva diplomatija. Mozete li, na primer, da zamislite Kocu Popovica kao ministra spoljnih poslova Slobodana Milosevica.

Poceli ste da sumnjate u sistem vlasti za vreme studentskih demonstracija 1968, kako kazete u knjizi. Ono sto je bilo pre toga: otkup, Goli otok nije vas nagnalo na sumnju. Koji su se razlozi pojavili 1968?

- Studentska pobuna 1968. povecala je moje sumnje da nismo vise sposobni za prave odgovore. Energicna osuda sovjetske intervencije u Cehoslovackoj te iste godine i najava korenitijih reformi u drustvu, koja je uskoro usledila, otvorile su tada, na zalost samo nakratko, neke nove nade.

Dramaticne 1948. nisam imao nikakve politicke nedoumice. Staljinova pretnja je bila brutalna i stvarna a one koji su je u Jugoslaviji podrzali, Sovjeti su pozivali na aktivnu pobunu. Osuda, izolacija i nadzor nad njima bili su neizbezni. Pa ipak sve to ne moze da opravda masovno hapsenje i sadisticko zlostavljanje vise hiljada boraca, invalida, najcesce indoktriniranih upravo prethodnim ideoloskim radikalizmom istog tog partijskog vodjstva.

Ne znam zaista kako bih se osecao i ponasao da sam i tada znao sta se sve sa njima dogadja, jer sam samo nekoliko godina ranije i sam prosao kroz teska zatvorska zlostavljanja. O tome sam ponesto ispricao i u knjizi koja je povod za ovaj nas razgovor.

Da li ste promenili politicko uverenje?

- Lakse bi mi bilo da kazem kod kojih sam uverenja ostao. Ako se politicka uverenja ne menjaju “kako vetar duva" i ako se ne bezi od odgovornosti za posledice koje iz njih proizilaze, niko ih se ne mora stideti.

(Sutra: Zasto su oterani srpski liberali)