DESET GODINA OD DOLASKA SLOBODANA MILOSEVICA NA KOSOVO I POCETKA UKIDANJA AUTONOMIJE POKRAJINEKACUSA JASARI PRVI PUT O SVOM PREDSEDNIKOVANJU, SMENJIVANJU, MILOSEVICEVOJ POLITICI

Dolaskom aktivista iz Srbije ucestala su jednonacionalna okupljanja, ekscesi. Trcali smo da gasimo pozare sa onima koji su ih potpaljivali

Bahri Cani

Ostale republike nisu videle opasnost: Kacusa Jasari

Posle Azema Vlasija, na celo kosovskih komunista dosla je Kacusa Jasari, prva i poslednja zena koja se nasla na toj funkciji. Kacusa Jasari, medjutim, nije "prezivela" ceo mandat - smenjena je nakon pet meseci vladavine, novembra 1988. godine.

Govoreci o svom predsednikovanju i vremenu kada je Milosevic cesce boravio u Kosovu Polju, aprila 1987. godine, Kacusa Jasari kaze da je to bio period kada su ocene pokrajinskih organa, po hijerarhiji, morale da se verifikuju u najvisim organima Jugoslavije. Kosovo je tada bilo u centru paznje cele jugoslovenske javnosti, zbog optuzbi rukovodstva Srbije da se stanje na Kosovu "pogorsava usled delovanja albanskog nacionalizma koje za posledicu ima iseljavanje Srba i Crnogoraca". "To je, u stvari, bio pocetak delovanja agresivne velikosrpske politike i razdora bivse Jugoslavije", kaze Jasari.

Dezurni krivci

Dolaskom aktivista iz Srbije, postala su ucestala okupljanja, kao i napadi na rukovodstvo Kosova, pogotovo preko sredstava javnog informisanja. Kao na traci smenjivali su se organizovana okupljanja, dogadjaji, ekscesi... "Trcali smo da gasimo pozar sa onima koji su ga potpaljivali, a dolazak Milosevica na skup Srba i Crnogoraca u Kosovu Polju i izjava "niko ne sme da vas bije", znacilo je javno ignorisanje pokrajinskih organa i njenog rukovodstva", tvrdi Kacusa Jasari.

Da li je tadasnje rukovodstvo Kosova bilo sposobno da resi probleme kosovskih Srba, odnosno njihovo otvoreno nezadovoljstvo?

- Nije se radilo o nezadovoljstvu, vec o strategiji koja se od 1981. godine sprovodila prema Kosovu da bi se stvorili uslovi za oduzimanje autonomije Pokrajine. CK SKJ usvojio je Platformu o Kosovu, cije se ostvarivanje redovno razmatralo i zbog njenog neostvarivanja. Prema oceni CK SKJ vrsena je diferencijacija, istaknuti albanski kadrovi pozivani su na odgovornost i eliminsani s politicke scene. Svaki nas nastup, zastita, odbrana, ili neslaganje, ocenjivan je kao nacionalisticki i seperatisticki.

Cenili smo da imamo dovoljno sposobne kadrove da se nosimo sa nastalim problemima. Rukovodstvo Srbije je, medjutim, ignorisalo legalno izabrane organe, namerno ih zaobilazilo i preko svojih ljudi van institucija sistema blokiralo normalan rad Pokrajine.

"Budjenje" naroda

- Sigurno. Nakon mog dolaska na celo Pokrajinskog komiteta, maja 1988, jednom prilikom trazila sam da se na Predsednistvu CK SKJ ocene nastupi i stavovi pojedinaca koji su ispred organa Srbije dolazili na Kosovo. Razlog je bila ocena da se i pored 170 aktivista iz Srbije stanje pogorsavalo, a nezadovoljstvo raslo. Znaci, bez njih situacija je bila bolja. Govorilo se, recimo, da je doslo do "budjenja srpskog naroda". Pitala sam da li to znaci da je do sada bio u snu?

Na mitinzima su se pojavljivale i parole koje su bile protiv zajednickog zivota, vredjale albansku inteligenciju, trazeno je ukidanje dvojezicnosti, Univerziteta, odvajanje dece u skolama...

Da li je u to vreme srpski narod bio diskriminisan?

- Nije, sto se moze videti i ako se uzmu i uporede statisticki podaci o tome koliko je Srba bilo zaposleno u odnosu na ukupan broj srpskog stavnovnistva, a koliko Albanaca. Recimo, koliko stanova je dodeljeno, onda broj rukovodecih kadrova, nastava se na srpskom normalno odvijala, cak i za jednog ucenika... Nas stav je bio da svaki Srbin koji zeli da se vrati, moze da se zaposli bez konkursa, na isto mesto na kojem je radio pre, iako smo bili svesni da je to nepravedno prema pripadnicima drugih nacija. U pokrajinskim organima bili su zastupljeni proporcionalno njihovom broju, ucestvovali su u donosenju odluka, koje nisu nikada donete na njihovu stetu, naprotiv. Odmah smo reagovali cim smo uocili pojedinacne nacionalisticke izgrede. Generalni stav je bio da prema manjinskom stavnovnistvu treba imati obzira i da su za stanje na Kosovu odgovorni sami Albanci.

Da li je, nakon vaseg dolaska na mesto prvog komuniste na Kosovu, bilo pritisaka na Vas i kako se to manifestovalo?

- Tu funkciju sam prihvatila iz cisto moralne obaveze i zelje da doprinesem stabilizaciji stanja. Nacionalizam, bilo koji, za mene je bio i ostao stran. Kasnije sam saznala da su oni koji su me predlozili imali odredjene ciljeve i namere. Svesna sam bila tezine i odgovornosti koju ta funkcija ima, ali zelja da sa ostalim drugovima doprinesem sprecavanju nacionalistickih tendencija bila je jaca. Pritisak smo svi osecali, pre svega zbog insistiranja da se o Kosovu, bez dubljih analiza o uzrocima stanja, raspravlja na svim nivoima, kao i zbog nametanja ocena koje su sluzile za pokretanje orgovornosti. Cenili su da kosovsko rukovodstvo treba ojacati sposobnijim kadrovima, a radilo se zapravo, o "kadrovskoj obnovi" prihvatljivoj za njih.

Srpsko rukovodstvo, "procisceno" posle Osme sednice, trazilo je sebi ravne i na Kosovu i prema Federaciji. Ko se nije uklapao u nove kriterijume, sredstva informisanja su ga kampanjom diskvalifikovala. Sledio je pritisak za podnosenje ostavke. Pet meseci nakon izbora, usledila je ocena da i ja treba da dam ostavku. Stipe Suvar me je obavestio da na inicijativu Milosevica republicko rukovodstvo trazi moju ostavku. Iako sam smatrala da bi to bilo neodgovorno, ipak sam te funkcije "oslobodjena" na pauzi sednice PK SKK 17. novembra 1988. godine. Dakle, pre glasanja, pod pritiskom grupe Predsednistva CK SKJ, na cijem je celu bio Radisa Gacic.

Ostvaren cilj

- To je Pirova pobeda i kao takva nema zdravu osnovu. Srpska politika je Albance na Kosovu izbacila iz koloseka normalnog zivota otpustanjem s posla, izbacivanjem iz skolskih ustanova i ostalih objekata koje su sami gradili, a njih je na Kosovu preko 90 odsto stanovnistva. Sada zive svojim zivotima, stvorili su svoje institucije sistema, skolstvo, organizovani su u svojim partijama i - jedinstvenom frontu za svoju nezavisnost.

Svojom agresivnom i nasilnom politikom, Milosevic je stvorio samo administrativno jedinstvenu Srbiju. Niko, medjutim, nije bolje od Milosevica uspeo da ubedi Albance da se autonomija moze oduzeti i da je nezavisnost jedina garancija za normalan zivot i razvoj.

Da li je cilj predsednika Milosevica bio samo jedinstvena Srbija?

- Da mu je samo to bio cilj, zasto bi onda izbio rat u Hrvatskoj i Bosni. Kakva ironija, u ime odbrane Jugoslavije, agresija za njenu srbizaciju. Bivsa Jugoslavija, bez obzira da li je bila vestacka tvorevina ili ne, imala je smisla samo kao ravnopravna zajednica svih naroda koji su u njoj ziveli. Kada je ravnopravnost ugrozena, uzdrmani su njeni temelji. Prvi na udaru smo bili mi na Kosovu. Sva nasa neslaganja i ukazivanja na nivou Federacije ostala su bez podrske od strane drugih jugoslovenskih republika.

Skupstina Kosova je sama usvojila ustavne promene, a danas mnogi tvrde da za njih nije glasala vecina delegata Skupstine.

- Srpsko rukovodstvo od pocetka je zelelo da vruc krompir ubaci u tudje ruke, da se sami ne opeku - od ustavnih promena na Kosovu do rata u Bosni. Koliko je i ko glasao, najbolje se vidi iz televizijskih i drugih snimaka. Treba reci da su kasnije promene u Ustavu Srbije mnogo radikalnije od usvojenih u kosovskoj Skupstini. I posle toliko godina tvrdim da je u to vreme bilo dosta tesko odupreti se pritiscima. Nemam argumenata, ali i u slucaju neusvajanja promena, srpsko rukovodstvo bi ostvarilo nameru.

Kako?

- To je bio pocetak ostvarivanja ideje o "Velikoj Srbiji". Zar bi ta politika na samom pocetku dozvolila svoj krah? U to vreme, kada je nesto zacrtano da se ostvari, to se i realizovalo. Rekla sam, smenjena sam u pauzi, iako je na PK SKK meni data podrska. Glasanje je bilo statutarna obaveza, cin, da se namera ozakoni, da ima pokrice.