PORUKE, ZAMKE I ZABLUDE SAOPSTENJA SA GO SOCIJALISTICKE PARTIJE SRBIJE

Projekcija istrosenog filma

Novim narastajima je recnik vrha SPS nepoznat i pomalo komican, a starije neodoljivo podseca na anahroni, CK-ovski, komesarski i politbiroovski stil opstenja sa javnoscu. To je isprazno propagandno-ideolosko obmanjivanje van vremena i prostora, komuniciranje koje odudara od sumorne i katastrofalne srpske stvarnosti

Ivan Torov

To mogu samo socijalisti. Da su se 24. aprila sa dugo ocekivane sednice Glavnog odbora SPS pojavili samo sa informacijom o novom - starom kadrovskom rasporedu u vrhu partije, sigurno je da bi njihovi politicki suparnici bili kudikamo zabrinutiji. Na muci da odgonetnu sta se to u socijalistickoj vladajucoj kuhinji sprema. Spekulacje bi se namnozile, sto bi samo islo u prilog Milosevicu i njegovoj urodjenoj sklonosti da stvara konfuziju i nered. Desilo se suprotno. Saopstenje, distribuirano javnosti samo preko podobnih drzavno-partijskih medija, otklonilo je mnoge stvarne i pretpostavljene dileme. Ucinilo je da jos odranije pothranjivana prica o nekakvom velikom preokretu vladajuceg establismenta dobije mnogo bizarnije i prizemnije elemente, nego sto se ocekivalo. Pokazalo se da je kriza Socijalisticke partije Srbije veoma duboka. Da je politicka poruka Glavnog odbora samo prepoznatljiv i toliko puta dozivljen i vidjen pokusaj da se velikim parolama i frazama, sminkanjem stvarnog stanja u drustvu i partiji, i glorifikacijom njene "istorijske" uloge, prikrije sustina: da je partijski vladajuci vrh, odnosno Slobodan Milosevic, u velikom skipcu, da je voda dosla do nosa kada je davljenje veoma tesko spreciti. U stvari, ono kao i da se ne zeli izbeci, vec nastoji da to tonjenje povuce za sobom i citavo drustvo.

Tragikomicni poklic

Saopstenje je pisano recnikom koji je novim narastajima nepoznat i pomalo komican, a starije neodoljivo podseca na anahroni, CK-ovski, komesarski politbiroovski stil opstenja sa javnoscu od pre vise decenija. Ono se moze shvatiti jedino kao isprazno propagandno-ideolosko obmanjivanje van vremena i prostora, komuniciranje koje potpuno odudara od sumorne i katastrofalne srpske situacije. Mobilizatorski poklic stranke na vlasti na jednoj vec poodavno kompromitovanoj, ali, kako vidimo, jos vazecoj ideolosko-vlastodrzackoj matrici, mozda je nekada, krajem 80-ih i pocetkom 90-ih, imao izleda da bude shvacen ozbiljno (posledice upravo trpimo). Danas kada je mnogo toga jasnije, kada zablude i obmane iz vremena mobilizacije i homogenizacije postaju predmet ozbiljnog preispitivanja, kada se dosje o promasajima i gresima ovog rezima sve vise otvara, partijski poziv na jedinstvo svih "levih, demokratskih i patriotskih" snaga deluje kao tragikomicno i ocajnicko vracanje istorije. Nazalost, sa relativno realnim izgledima da postigne svoj cilj (opstanak ove vlasti) ne toliko zbog toga sto narod jos veruje da je sa ovom vlascu moguce zaustaviti agoniju, koliko zbog nepromenjenog mehanizma i tehnologije drzavnog i politickog ustrojstva koji rezimu daju maltene odresene ruke. U tome nije bitno sta narod stvarno misli i oseca vec ko drzi poluge vlasti: vojsku, policiju, drzavnu organizaciju, finansije, kontrolu nad opozicijom, medije...

Citajuci poruke rukovodstva SPS kao da prisustvujemo projekciji jednog starog, istrosenog i izandjalog filma. Ponovo se redjaju slike i prizori "velike svetske antisrpske zavere", "scenarija razbijanja Jugoslavije i prekrajanja politicke mape Balkana", obnavlja se stereotip o "odbrambenom ratu delova srpskog naroda" (u kome Srbija i, pogotovo, JNA nisu ucestvovali), o "nesebicnoj podrsci i velikom zrtvovanju gradjana Srbije da pomognu pravednu i herojsku borbu srpskog naroda", o "ratu koji se poveo da bi se, tako, doslo do pravednog mira".

Reafirmisu se prevazidjene teze o "genocidnim sankcijama" i "velicanstvenoj pobedi" (brzo su zaboravljene hiljade i hiljade zrtava, razoreni gradovi, masovni egzodus Srba iz Hrvatske i Bosne, etnicka ciscenja). Reprizira se svojevremeno predizborno geslo "Srbija se saginjati nece", koje je do asurda kompromitovano i anulirano izgubljenim ratom i teritorijama, primernom kooperativnoscu Slobodana Milosevica prema zahtevima medjunarodne zajednice (Dejton i posle njega).

Okupljanje "ratnih drugova"

Politicka platforma - koja je u vreme ratnog angazmana bila za rezim i te kako profitabilna, a u fazi vojnog kraha kontraproduktivna i porazavajuca, pa je, zato, brze-bolje zamenjena agresivnim propagandnim naturanjima miroljubive politike i obracunom sa kadrovima i snagama rata i nacionalizma - sada se obnavlja u bitno drugacijim okolnostima. Rezim - koji je novi mirotvorni kurs shvatio iskljucivo kao sredstvo za ocuvanje svoje vlasti i sprecavanje postavljanja pitanja odgovornosti za ratni kosmar, kao alibi za porazavajuci bilans vladavine, neuspeli pokusaj da svetu za sebe izdejstvuje povoljniju poziciju, koji na domacem terenu krade izbore, veliki deo naroda proglasava "fasistima" i "petom kolonom", ignorise cinjenicu da ne moze biti vecita i jedina politicka alternativa - izlaz trazi reciklazom tzv. nacionalne i patriotske politike. Pusta u opticaj potrosene kadrove - "nacionalne heroje", obnavlja stari boljsevicki vokabular, inscenira novu podelu na patriote i one druge, zagovara, na pragu 21. veka, nekakvu novu "levicarsku" internacionalu, Kominternu, simulira reformisticki duh na zastarelim dogmatskim formulama i opcijama.

Krajnji cilj je, u stvari, sasvim jednostavan. Mobilizatorskim angazmanom, poput onog iz vremena "Pisma druga Tita i Izvrsnog biroa", amortizovati sadasnje politicke, ekonomske i socijalne napetosti i skrenuti paznju javnosti sa realnih problema. Stvoriti privid kako drzavu i narod mogu sacuvati i odbraniti od "svetske i domace reakcije" samo "udruzene patriotske snage" "leve" orijentacije. Oznaciti politicke neistomisljenike "izdajnickom petom kolonom" i tako stvoriti pretpostavke za jos jedan izborni mandat. Pa makar on bio placen jos skupljom cenom - nastavkom i produbljivanjem izolacije od sveta i produzavanjem agonije ove zemlje. A da bi se to postiglo, potrebno je zaustaviti ocigledan raspad vladajuce partije, obnoviti njenu (ruko)vodecu ulogu i partijski kolektivisticki duh bukvalno presaditi na sve socijalne i drustvene slojeve.

Reaktiviranje starih "ratnih partijskih i ideoloskih drugova" - iako samo po sebi oznacava da je SPS zapao u duboku kadrovsku krizu, a "kadrovi su, zna se, sve" - trebalo bi da poveze pokidane niti sa onim snagama koje je Milosevic cestim promenama kursa i raspolozenja udaljio od sebe, a sada su mu preko potrebne. I da, istovremeno, pokusa da poremeti i relativizira izglede za opipljivije demokratsko opoziciono predizborno okupljanje, cime bi osujetio uspostavljanje bilo kakvog dijaloga sa politickim oponentima, menjanje predizbornog i izbornog ambijenta koji mu garantuje opstanak na vlasti, nezavisno od prave volje i raspolozenja gradjana i biraca.

Posaljite nam vas komentar! Izbor vasih reagovanja i misljenja objavljujemo.
© 1997 Yurope & ,,Nasa Borba" / Sva prava zadrzana /