U IZBEGLICKOM CENTRU U RTNJU ZAJEDNO ZIVE MUSLIMANSKE I SRPSKE IZBEGLICE

"Kada su nas dovozili, nisu nam rekli da su ovdje Muslimani", zali se nekolicina Krajisnika i objasnjava da im ne smetaju "to su nesrecnici, kao i mi". Neko se ponekad napije, "padne" samar, pa se onda kaje: "Sta cu, iznervirala me, psovala je Karadzica"

Safeta Bisevac

"Ma kakvo oruzje, ne mislimo vise na to" :Bosko Dokic, sa cerkom

U kolektivnom izbeglickom centru u Rtnju koji cine cetiri napustene rudarske barake, podno istoimene planine, smesteno je oko 160 izbeglica. Slika umnogome podseca na vec vidjene kolektivne centre, smestene daleko od ociju javnosti. Centar je udaljen, po recima njegovih zitelja, pet-sest kilometara od najblizeg sela, a 15-16 od boljevacke opstine. Najblizi komsiluk im, uz sumu, cine napusteni rudnik, ruinirane fabricke i radnicke zgrade. Vecinu cine bosanski Muslimani, a procenat Srba povecan je poslednjih dana dolaskom tridesetak Krajisnika, prebacenih iz kolektivnog centra iz okoline Vrnjacke Banje.

"Kada su nas dovozili ovdje nisu nam rekli gdje nas dovode. Pominjali su Nis i hotelski smjestaj na Rtnju gdje cemo imati zasebne namjestene sobe. A vidite kako nam je. Neki od nas ni krevete nisu dobili, a u nekim sobama smjestene su po dve porodice. Nisu nam rekli ni da su ovdje Muslimani", zali se nekolicina Krajisnika. Na pitanje da li to znaci da im smetaju muslimanske izbeglice, skoro u glas odgovaraju "Nikako, i to su nesrecnici kao i mi. Fino su nas docekali. Dobri su to ljudi". Izdvaja se starija Srpkinja koja kao da se ljuti na svoje sunarodnike. "Otkud vi znate da su dobri. Ma, kakvi dobri". Raspravu o dobrim i losim Muslimanima prekida Srpkinja iz Vojnica koja opominje da su u susednoj sobi muslimanske izbeglice.

Drugi ratuju

"Svakome je tesko. Svak je svoje ostavio", kaze Hasiba, koja ce, "ako Bog da, uskoro za Bosnu". Muslimanske izbeglice koje u Rtnju zive vec cetiri-pet godina nekako su se zblizile sa lokalnim stanovnistvom. Povremeno dobiju posao, uglavnom po obliznjim selima i, po recima Nermina Rizvanovica, zarade tek toliko da kupe neophodnu hranu i lekove.

Prema tvrdnji izbeglica, policijska kontrola u centru je redovna i rigorozna. Po dolasku Krajisnika usledila je i nocna racija kojom su mupovci, njih preko 20, hteli da provere eventualnu naoruzanost pridoslica i starosedelaca. "Kad smo ih upitali sta traze, jedan policajac nam je odgovorio - dosli smo da vidimo da niste doneli oruzje da prodajete ovim Muslimanima. Ma, kakvo oruzje, ne mislimo vise na to", prica Mirko Dakic iz Vojnica.

Harmonicne muslimansko-srpske odnose povremeno remete pripiti ljudi sa obe strane. "Neko se ponekad napije i dodje do prebacivanja na nacionalnoj osnovi", prica Srbin iz Prijedora, koji je, kako priznaje, osamario jednu Muslimanku u centru. "Sad mi je zao zbog toga, ali sta cu, iznervirala me. Napila se i psovala i Karadzica i mene i moju decu", dodaje on tvrdeci da su , s obzirom na okolnosti, medjunacionalne svadje ipak retke, a odnosi veoma korektni.

Ko se pobuni, prete Kosovom

"Za dorucak dobijemo po dva jajeta, za rucak obicne splacine, a za veceru juhu. Nikad u zivotu nisam cuo da neko jede samo juhu za veceru", prica Jovan pokazujuci nam uz veknu bajatog hleba koji treba da bracnom paru Pajic traje ceo dan, porciju kupusa u kome je bilo skoro nemoguce pronaci parce mesa.

Vojislav Dragic jos nosi maskirnu uniformu, ni posle godinu i po izbeglistva nije dobio nista od odece. "Sa polozaja sam dosao u istoj ovoj odeci. Znam da je dolazila silna roba kao pomoc izbeglicama, ali je ona preko noci nestajala iz skladista.

Novcanu pomoc smo dobili samo jednom i to po 30 maraka od svestenika u Vrnjackoj Banji. Radili smo razne poslove za sitne pare, ali nam niko nije placao. Nas 11 je kopalo pet dana za telefonsku centralu u Brezovici. Zaradili smo 850 maraka koje nikada videti necemo. Ali nas je zato policija saslusavala kada smo zbog toga sto smo ostali bez grejanja isekli 13 stabala", tvrdi Vojislav Dakic i dodaje: "Ako se neko pobuni, odmah mu prete Kosovom."