Policijski kombi, pun transparenata

Kordon nad Beogradom: "Terazije", februar '97.

Izvlacimo zene i decu

Oko pola cetiri nalazio sam se na pocetku Kolarceve ulice, kod palate Albanija. Bio sam sa kolegom iz "Nezavisnosti". Policijski kordon se nalazio kod Kulturnog centra, licem okrenut prema Trgu republike. Kordon se polako povlacio unazad prema Terazijama, u obliku potkovice. Nas dvojica smo stajali u blizini sedista Demokratske stranke.

Kad je kordon poceo da nosi masu, culo se vikanje i vriska zena. Dogovorimo se Ivan i ja da udjemo u guzvu i da izvlacimo zene i decu. U tome nam je pomagalo 3-4 pripadnika obezbedjenja Demokratske stranke. U jednom momentu kordon nas je dogurao do palate Albanija. Ovaj kordon uspeo je da potisne demonstrante i sa leve i sa desne strane.

Rekli smo svima da sednu na zemlju, sto su oni i uradili. Medjutim, kako je bilo hladno i mokro, poceli su svi da se dizu. Digli smo se i mi kojismo bili uz same policijske stitove. Kad sam ustao, osetio sam jak udarac pendreka po nosu. Pao sam i na trenutak sam izgubio svest. Jedna zena je pocela da vristi. Kada je videla krv na mom licu pocela je da me vuce, htela je da me skloni sa ulice. Osetio sam jos nekoliko udaraca nogom u rebra i u glavu.

Moj drug Ivan me je izneo iz mase i odveo do Doma omladine, gde su u jednim sanitetskim kolima pokusali da mi ukazu prvu pomoc. Rekli su mi da moram u Urgentni centar. Odbio sam da idem, jer sam mislio da ce tamo da me uhapse. Rekao sam Ivanu da me vodi u Dom zdravlja u Siminu. Tada jos nisam znao da mi je polomljen nos. Primio me je hirurg koji mi je usio nos i odmah me poslao na rentgen. Kad su veli da mi je polomljen nos, odveli su me na otorinolaringolosko odeljenje, gde mi je doktor vratio nos u prvobitno stanje, jer je kost bila dislocirana.

Dva dana sam krvario, ali nisam hteo u Urgentni centar. Citava glava mi je ufaclovana. Ostavili su mi otovre samo za oci i usta. Deset dana sam nosio zavoje na glavi. Kad su mi namestali dislociranu nosnu kost, nisu mi dali anesteziju, jer je nisu imali. Za dva sata dok sam bio u Siminoj doslo je trinaestak povredjenih demonstranata.

Nacelnik SUP Pec

U pola dva nalazio dam se na Slaviji, gde sam primetio kombi marke "folksvagen", plave boje, registarski broj PE-549-84, parkiran na samoj sredini Trga, na povrsini gde se nalazi spomenik Dimitriju Tucovicu. Vozilo je bilo oblepljeno slikama Slobodana Milosevica i propagandnim plakatima SPS-a. Skrenuo sam paznju na to prisutnom saobracajcu, trazeci od njega da intervenise. Milicionar sa znackom broj 101271 poslusao me je i uputio se ka nepropisno parkiranom vozilu.

Zatim se saobracajac vratio do mene, rekavsi mi da ne moze nista da ucini, jer lica u kombiju poseduju sluzbene legitimacije MUP-a Srbije, a jedan od njih je cak nacelnik peckog SUP-a. Ubrzo nakon toga, iz istog kombija izasla su sestorica u civilu, vadeci postere i transparente SPS. Pored njih je prosao jedan decko, nema vise od 14 godina, i u prolazu im oteo, a potom pocepao, transparent sa slikom Slobodana Milosevica. Tada je nacelnik peckog SUP-a udario decaka pesnicom, a zatim nogom u glavu. Prisao sam u nameri da zastitim decaka, medjutim i mene je nacelnik pesnicom udario u glavu, a potom me je oborio na zemlju i sutirao. Zatrazio sam lekarsku pomoc i posedujem lekarsko uverenje o zadobijenim povredama. Prisutni saobracajac me je uputio da podnesem krivicnu prijavu SUP- u Vracar. Sva lica iz navedenog kombija bila su naoruzana.

Rana ce zarasti, kosa ce porasti

Imam 23 godine, zivim u Beogradu i student sam Beogradskog univerziteta. Ono sto mi se desilo 24. decembra ne bih volela da se desi nikome od vas. Posle Studentskog protesta ostala sam na mitingu koalicije "Zajedno". Oko pet sati popodne krenula sam kuci Kolarcevom ulicom. Vratila sam se nazad videvsi da je tamo guzva. Medjutim, nisam mogla da prodjem drugim putem, recimo pored MekDonaldsa, jer je tamo bio bacen suzavac. Vratila sam se nazad i ono cega se secam je plavetnilo ispred mene. Toliko ih je bilo, toliko sam bila iznenadjena da nisam znala sta se desava. Svi smo se samo okrenuli, potrcali i cula sam samo zvuk kao kad kisa pada, letnji pljusak ili kad neko dobuje po bubnjevima. U tom trenutku neke devojke su pale ispred mene tako da ja nisam mogla da pobegnem. Nasla sam se na samom udaru policijskog kordona i dobila sam prvi udarac u glavu. Zaista, videla sam sve zvezde. Drugi udarac u glavu, ponovo u potiljak, a zatim i treci udarac koji sam zaustavila na neki nacin rukom i zbog toga mi je prst malo naprsnuo. Uleteli smo svi u ulaz u Kolarcevoj 9. Jedan covek otvorio nam je vrata ulaza i zatvorio za nama da ne udju unutra. Naslonila sam se na zid, polusvesna, ne znajuci sta se desava oko mene, skinula sam svoj kacket koji sam tada imala na glavi i videla sam je sav krvav, kao i moja ruka. Krv je polako pocela da mi se sliva niz vrat i ja sam zaista bila uspanicena. Na srecu bilo je puno dobrih ljudi, tu pored mene, koji su me uveli u stan gospodina, zajedno sa cetrnaestogodisnjim Milanom, koliko se secam. Tu je bio D. P., ukazao mi je prvu pomoc i pozvao hitnu pomoc. Na izlasku iz Kolarceve 9, u Kolarcevoj ulici, odnosno, na Terazijskom platou, bilo je toliko policije da me je uhvatio takav strah, kakav nikad nisam dozivela u zivotu. Cetiri-pet kola hitne pomoci su dosla i bila su prepuna. Mozda, tek peta ili sesta kola su mogla da me prime. Pokazacu vam kako moja kosa izgleda, posle skoro mesec dana, znaci od 24. decembra. Ona ja narasla i ja kazem sebi rana ce zarasti, kosa ce porasti, a uspomena ce ostati, zaista.