Gde su uporista ojacane Seseljeve pozicije

Seselj je danas potreban socijalistima. Ukoliko Milosevic, ipak, krene u osvajanje savezne drzave, on nece imati vecinu u saveznom parlamentu, ni sa crnogorskim socijalistima, pa su mu radikali jedina alternativa. S druge strane, socijalistima je zbog republickih izbora potreban "patriotski" imidz radikala, tj. njihov doprinos suzbijanju bilo kakve demokratske alternative

Ivan Torov

Moze li se dogoditi da na celu Srbije u naredne cetiri godine bude dr Vojislav Seselj, a njegova stranka, ako ne vladajuca, svakako jedna od vodecih politickih snaga u parlamentu? Samo postavljanje ovog pitanja nije toliko plod raznih predizbornih politickih i carsijskih spekulacija koliko odraz stanja duha u Srbiji i sadasnje realne pozicije lidera Srpske radikalne stranke. Najnoviji prodor ove ekstremno-nacionalisticke politicke grupacije, u svakom slucaju, pobudjuje sve vecu pozornost analiticara srpskih politickih prilika.

Mnogi od njih su, bez ikakve rezerve, spremni da obnavljanje fenomena "crvenog vojvode" protumace kao sticaj raznih okolnosti koje ovom politicaru idu na ruku. Iako u tome ima dosta istine, ipak se smatra da se srpski politicki ambijent, stvoren nacionalistickom homogenizacijom, psihozom raspada zajednicke drzave i rata na ovdasnjim prostorima, nije u medjuvremenu promenio u meri koja bi omogucila prednost mirnodopskim, umerenim politickim snagama gradjanske demokratske usmerenosti.

Majstor haosa

Zasto bi Vojislav Seselj mogao da pobedi? Odgovor je, pre svega, u cinjenici da je on, takav kakav je, potreban Milosevicevim socijalistima. Ako im je 1993. godine posluzio kao glasnogovornik i egzekutor rezimske ratne ili nacionalisticke politike, danas su njihove preokupacije nesto drugacije, mada je sustina ostala ista - zadrzati vlast, makar i u savezu sa crnim djavolom. Iako ima na raspolaganju sve, vojsku, policiju, drzavni i partijski mehanizam, finansije i vodece medije, vlast u Srbiji se nikad dosad nije osecala toliko nesigurnom i ugrozenom kao danas. I javne i interne sondaze raspolozenja izbornog tela socijalistima ne daju velike sanse, naprosto im namecu potragu za politickim saveznicima koji ce biti pokrice za ponovno, predizborno prestrojavanje na "nacionalni" i "patriotski" kolosek. A u stvari, prica je mnogo prizemnija i bizarnija. Ukoliko Slobodan Milosevic ipak krene u osvajanje savezne drzave (sto je u ovom casu zbog sukoba sa Crnom Gorom neizvesnije nego juce), njemu je za eventualne ustavne promene u saveznom parlamentu potrebna dvotrecinska vecina. Ni sa crnogorskim socijalistima, na koje i dalje racuna, on je nema, pa mu radikali postaju jedina realna alternativa.

Izmedju dve teske bolesti

Koliko je Seselj potreban Milosevicu kao precutni saveznik, toliko ce mu posluziti i kao alibi da prvi socijalista popravi svoj uzdrmani renome u svetu. Ako bi lider radikala zaista izboksovao mesto predsednika Srbije, Milosevicu bi se pruzila prilika da medjunarodnoj zajednici posalje nedvosmislenu poruku: "Nisam vam bio dovoljno dobar, evo vam oprobanog ekstremnog nacionaliste pa trljajte glavu s njim". U izboru izmedju dve teske bolesti, svet bi se, naravno, opredelio za manje malignu varijantu - Milosevica. I to mu nece pasti toliko tesko, s obzirom da vec ima bogato iskustvo s njegovom kooperativnoscu.

Ako vlast i svesno koketira sa radikalima, racunajuci na njihovu interesnu kolaboraciju, najvece iznenadjenje je potcenjivacki odnos i naivnost demokratske opozicije, posebno koalicije "Zajedno", prema Seseljevoj politickoj i predizbornoj ofanzivi. Cak i ako se odbace kao neozbiljna povremena sumnjicenja da pojedinci iz "Zajedno" suruju sa radikalima zbog hronicnih unutrasnjih sukoba i svadja, frapantna je njihova teza kako je po zavrsetku rata i nacionalistickog razdoblja Vojislav Seselj izgubio na znacaju koji je imao i pogodno tle u javnosti. Prenebregavaju se neke ocigledne cinjenice: nacionalizam ni posle Dejtona nije - bar koliko se ocekivalo - iscezao sa ovih prostora. On se, kako vidimo, obnavlja i reprodukuje i u aktuelnim raspravama oko buducnosti Kosova i u sukobu srpskog rezima sa delom crnogorske drzavne i politicke vlasti, i u obnovljenoj kooperaciji sa glavnim akterima rata u Republici Srpskoj. S druge strane, Vojislav Seselj vesto je, i brze nego drugi opozicioni lideri, promenio svoj osnovni vokabular. Zadrzava ekstremni nacionalizam, ali ga previse ne istice, prednost daje socijalnoj stvarnosti. Dok se koalicija "Zajedno" upinje da pridobije Crkvu, studente, intelektualce, glumce, advokate, lider radikala se obraca osiromasenom, neobrazovanom ili polupismenom narodu, pogotovu radniku, dodvorava se seljacima, izbeglicama i to demagogijom koja njegovim politickim protivnicima i konkurentima moze biti smesna i anahrona, ali ona nalazi uporiste tamo gde treba, gde se osvaja vlast.

Ciscenje terena

Zato iznenadjuje inertnost opozicionog bloka pred upozorenjima da je jedini lek protiv radikala i koalicije SPS-JUL okupljanje oko jednog kandidata za predsednika Srbije i stvaranje sireg koalicionog demokratskog opozicionog fronta za osvajanje republicke vlasti. Greska u proceni se vec sada skupo placa. Seselj maksimalno koristi prostor koji mu se svakodnevno daje na medijima, agresivan je, drzak, svaku ozbiljniju raspravu pretvara u cirkus za razveseljavanje naroda, tako da niko i ne obraca paznju na sustinu onoga sto govori. Vesto koristeci obnovljenu naklonost rezima i konfuziju u koaliciji "Zajedno", lider radikala, tako, dolazi u poziciju da u pogodnom trenutku i jednima i drugima pomrsi konce i racunice. A kada se to dogodi, bice kasno i bespredmetno razglabati zbog cega je u Srbiji pobedila jos rigidnija i krajnje primitivna politicka logika.