Hoce li najavljene svojinske promene omoguciti da kapital stigne do preduzeca

Kada se posle insajderske privatizacije oslobodi sadasnje nezahvalne uloge garanta za propala i izraubovana drustvena preduzeca, drzava ce dopustiti masovne stecajeve. Novopeceni akcionari iz redova zaposlenih koji su sa poklonjenim akcijama preuzeli i sve rizike i nevidljive gubitke koji se godinama taloze u preduzecima, lako mogu ostati bez icega kada se prethodno podmire poverioci

Bojana Jager

Juna 1994, kada je izgledalo da je sa Avramovicevim programom dosao i ozbiljan reformski duh na ove prostore, imali smo 44 odsto podrzavljene privrede, 42 procenta kapitala koji je bio privatizovan uglavnom kroz radnicko deonicarstvo i 14 odsto nedirnutog sektora drustvene privrede. Onda je sve krenulo nizbrdo, nesretnom revalorizacijom ponistena je ova "pilot" privatizacija u Srbiji (sada je svega oko 4 odsto drustvenog kapitala ostalo privatizovano), a ono sto je drzava potpuno besplatno uzela pod svoje, tada ni malo ne mareci za ustavne odredbe po kojima se drustveni kapital ne moze otudjivati mimo trzisne cene, i dalje je njen kolac i adut u privatizaciji.

Tvorci novog republickog zakona o privatizaciji smislili su da je sada doslo vreme za popravni ispit, odnosno da se stvari ponovo vrate barem tamo gde su bile sredinom 1994. Grubo receno, malim i srednjim preduzecima, koja imaju iskustva i finansijsku snagu - jer su to ranije po pravilu bila dobra preduzeca - zakon bi omogucio da preferiranjem insajderske privatizacije (podelom akcija na poklon i uz popust zaposlenima) relativno brzo privatizuju 70 odsto drustvenog kapitala. Cak se veruje da bi u najboljim preduzecima vec posle par meseci, u prvom krugu (dakle, sa iskljucivanjem spoljnih ulagaca) bio zavrsen posao, odnosno da bi relativno brzo oko cetiri miliona ljudi postali novi akcionari. Neprodate akcije bile bi prenete na Akcijski fond Srbije, a ako i on ne uspe u predvidjenom roku i proceduri da im nadje kupca, zavrsile bi na berzi.

Kada se sve razgoliti ispada da je drzava potpuno svesna da je jos prokazena od medjunarodne zajednice, da ne moze da racuna na njenu finansijsku pomoc i da u takvim uslovima ni strani privatni kapital nece doci, pa je morala da smisli model "oslonca na sopstvene snage", ili prevashodno na one koji jesu ili su bili zaposleni u drustvenom sektoru privrede. Politicki, njima je ponudjena privatizaciona formula koja lici na socijalisticki slogan "fabrike radnicima" i posto drzava jos nije spremna da propise obaveznost privatizacije, nada se da ce upravo ona privuci zaposlene u drustvenim preduzecima da udju u ovaj proces - po principu da se poklonjenom konju zubi ne zagledaju.

Sa druge strane, kada vreme i politicke prilike pojedu "spoljnji zid" sankcija svi pregovori o reprogramu spoljnjeg duga i o dobijanju novih kredita zapocece i zavrsice se pitanjem koje se postavlja jos od Avramovicevih pokusaja da uspostavi kontakte sa svetom: sta je sa privatizacijom u Jugoslaviji? Moci ce da se odgovori - evo je, zapoceli smo, sada su nam samo za ozbiljniju transformaciju privrede potrebne vase pare, pomoc i strana ulaganja.

Zakonu je u javnoj raspravi prigovoreno svasta, od toga da nije socijalno pravedan jer iskljucuje znacajne drustvene grupe iz privatizacije, da je model komplikovan i nema institucionalne strukture na koje moze da se osloni, do toga da ce privatizacija (kada se iscrpu pokloni) biti spora i haoticna. Dorada predlozenog nacrta, koja se ocekuje ovih dana, verovatno ce uvaziti neke od primedbi, ali se sam koncept sustinski nece menjati i to je jasno receno.

Zato pre svega treba videti koliko ovakva privatizacija moze da postigne od onoga sto bi morao da bude njen osnovni cilj - da dodjemo do efikasne, trzisne i otvorene privrede, da se brzo uspostavi finansijsko trziste koje ce odredjivati ko je najefikasniji vlasnik (umesto sto se to pokusava propisati zakonom) i najzad, da se afirmise preduzetnicki pristup, ideja i nova struktura, kao osnov poverenja da ljudi ulazu u vlasnicki transformisana preduzeca.

Za sva ta tri pitanja, na zalost, postoje ozbiljne sumnje. Po recima dr Bozidara Djelica, strucnjaka koji je ucestvovao u procesima privatizacije u Poljskoj i Rusiji i ima bogata iskustva, na svakom koraku, odnosno u svakom clanu zakona, oseca se nedovoljno poverenje vlasti u trziste. Dr Stojan Babic istice da upravo insajderska privatizacija umanjuje potrebu za trzistem kapitala, formiranjem institucionalnih investitora i trzisnih institucija. Dr Milan Kovacevic, konsultant za strana ulaganja, preferirajuci takodje znacaj trzista, podseca da smo pre par godina na Beogradskoj berzi imali visok promet akcija, ali je posle toga onemogucena svaka trgovina njima, a ni novi zakon je nece brzo uspostaviti. Suprotno tome, danas je Varsavska berza izrasla u najekspanzivnije trziste kapitala u Evropi.

Sta ce se dogoditi u preduzecu koje je na nacin kako to novi zakon predvidja promenilo vlasnicku strukturu (cak i ako se to dogodi preko noci, promovisanjem bivsih samoupravljaca u akcionare), a i dalje nema prebijenog dinara da organizuje proizvodnju, niti da ulaze u sopstveni razvoj? Prema zavrsnim racunima za proslu godinu jugoslovenskoj privredi nedostaje ni manje ni vise nego 41 milijarda dinara obrtnog kapitala. Radnici, kao pretezni vlasnici preduzeca, nemaju odakle ni sta da uloze u njegovu dokapitalizaciju, a kada (prema prvom predlogu zakona posle dve godine) budu konacno stekli pravo da prodaju svoje akcije, eventualnog kupca, onog koji bi bio zaista spreman da ozbiljno ulaze, logicno interesuje kupovina veceg dela akcijskog paketa, a ne pabircenje pojedinacnih akcija. Vec po tome tehnika mora biti spora, a dodatne pare u firme nece priteci skoro.

U toj situaciji moze se dogoditi ono sto bi se desilo i bez privatizacije - upozorava dr Jovan Rankovic - da brojna preduzeca u medjuvremenu otklize u stecaj, jer nemaju obrtnih sredstava, pojela su dobar deo kapitala i guse se u gubicima. Uz to, podseca on, po Zakonu o stecaju vlasnici akcija (dakle i radnici kojima su ti papiri sumnjivo procenjene vrednosti sirokogrudo podeljeni) poslednji su u nizu ucesnika u likvidacionoj masi. Kad se naplate poverioci (pre svega banke, drzava i dobavljaci) ostace im malo ili nista, a akcionari ce se naci na ulici.

Posto svi rizici i nevidljivi gubici koji se godinama taloze u drustvenim preduzecima, logicno, padaju na teret novih vlasnika, moze se dogoditi da ce drzava, upravo nakon favorizovane insajderske privatizacije, konacno posegnuti za zastitom nacela poverilaca i dopustiti masovne stecajeve. U tom slucaju, privatizacija malih i srednjih preduzeca (jer ce velika i atraktivna imati poseban tretman drzave i tu ce vec zbog visine kapitala ionako mali deo pripasti radnicima) moze se pokazati kao poprilicna prevara, napominje dr Rankovic, dodajuci da ce za godinu dana mnoga preduzeca u celini izgubiti svoj kapital. No, za to sada nece vise ni posredno biti kriva drzava, vec novi vlasnici iz redova zaposlenih, upozorava ovaj ekonomista.

Zato je, po njegovom misljenju, ali i prema shvatanju brojnih strucnjaka, vaucerski sistem bio superiorniji, jer bi omogucavao pravo ucesca u kupovini preduzeca svim gradjanima (vaucerima ili gotovinom), uz istovremenu mogucnost da u to odmah udju oni koji raspolazu dodatnim kapitalom da kupe veci deo ili preduzeca u celini i koji imaju interesa da uloze u njihovo pokretanje iz sadasnjeg mrtvila. Na pocetku privatizacije u Poljskoj jedan je tamosnji ministar posteno objasnio: "Mi treba nesto sto ne pripada nikome, po nepoznatoj ceni da podelimo ljudima bez novca".

Gledano iz tog ugla, bas je dirljiva i lukava briga rezima koji ne dozvoljava da zaposleni poklonjene akcije prodaju, da ih ne bi sada, dok se preduzeca ne oporave, prodali budzasto i da drustvena imovina (po popularnom sindikalnom sloganu nastala na radnickom znoju) ne bi jeftino dosla u ruke pojedinaca koji imaju ko zna kako stecene pare. A neke sumnjalice opet upravo ovo drugo vide kao krajnji cilj, da poznati socijalisticki drugovi-menadzeri dodju do preteznog vlasnistva i uticaja u "svojim" firmama. "Zar mislite da ce Mirko Marjanovic dati nekome drugome da mu udje u njegov 'Progres'?" - zapitao je jedan laik ni malo laicki...