Mogu li se produktivnost i efikasnost ponovo dovesti u zizu javnog interesovanja umesto puke raspodele preostale neproduktivne imovine

Ekonomski reformatori nude samo jos vece siromastvo, odricanje i takozvane realne cene komunalnih i zdravstvenih usluga. Kvalitet zivota moze da raste samo ukoliko se uvecava kvalitet rada - produktivnost i efikasnost. Model reforme: uspesna resenja iz Jugoslavije sezdesetih godina i Kine danas

Pise: Aleksandar Kovacevic

Nedavno je u londonskom casopisu "The Economist" objavljen poseban izvestaj o ekonomskim kretanjima u Kini. Izvsetaj prikazuje rezultate i probleme tamosnjeg privrednog razvoja. Lako se uocava da su stope privrednog rasta ostvarene u toj zemlji u poslednjih nekoliko godina neobicno velike. Mada privredna nerazvijenost jos uvek dominira, ostvareni rezultati moraju da pobude strucno interesovanje. Ovaj privredni rast je postignut uz veoma malo uticaja iz Medjunarodnog monetarnog fonda i Svetske banke. Priliv inostranog i vracanje ranije iznetog domaceg kapitala u Kinu su znacajni, mada su relativno manji nego u nekim drugim zemljama. U svakom slucaju, poboljsanje zivota vecine stanovnika Kine je merljivo. Ovo se istice i u nizu tekstova objavljenih u povodu smrti Deng Hsiaopinga.

Kako je to postignuto? Izgleda da je najvaznija mera bila deregulacija i liberalizacija poslovanja i odnosa u kineskoj poljoprivredi. Raspolaganje zemljom od strane samih poljoprivrednika dalo je ocigledne rezultate: poljoprivreda je postala sposobna da hrani rastuce stanovnistvo. Pored toga, uvecava se produktivnost i efikasnost poljoprivrede uz znacajan priliv stanovnistva u gradove. Urbanizacija je postala znacajan opsti trend.

Kina je povecala svoje ucesce u svetskoj trgovini. Novootvorena preduzeca, najcesce uz ucesce stranog kapitala, postizu znacajne izvozne rezultate. Neki regioni zemlje se ubrzano razvijaju. Stvoreni su novi industrijski parkovi i novi gradovi.

Prisutni su mnogi problemi: regionalne napetosti oko raspodele investicija i ucesca u naplati posrednih poreza rastu; slaba difuzija tehnologije u industriji; demografski problemi; zastarelost opreme u velikim drzavnim preduzecima i tako dalje.

Ovakav sticaj okolnosti ce se verovatno uciniti poznatim starijim citaocima. Slicne okolnosti nastale su u privredi tadasnje Jugoslavije u periodu od 1954. do 1966. godine. Visoke stope rasta nacionalnog proizvoda, uvecanje produktivnosti, uspesna spoljna trgovina, rast efikasnosti preduzeca, povecanje efikasnosti poljoprivrede, ubrzana urbanizacija i poboljsanje zivota vecine stanovnistva su u to vreme, odlikovali jugoslovensku privredu. Ucesce inostranih kredita je bilo znatno ispod godisnjeg proseka iz ostalih, manje uspesnih, godina. Pojavila su se i prva inostrana ulaganja i mnoga nova preduzeca.

Svrsishodna upotreba imovine

Doslo je do bitnog i osetnog poboljsanja kvaliteta zivota stanovnistva. Zabelezen je i prvi rast privatnih investicija dok su potrosacki krediti stanovnistva prevazisli njegovu stednju. Radna nedelja je skracena sa 48 na 42 sata uz izuzetni rast produktivnosti rada. Iz toga je proizislo uvecano zaposljavanje, urbanizacija uz povoljnu distribuciju efekata privrednog uspeha medju stanovnistvom.

Mnoga preduzeca su sve do pocetka devedesetih godina zadrzala organizaciju proizvodnje koja je postavljena pocetkom sezdesetih. Tadasnji uspeh mnogih preduzeca se i danas vezuje uz ime njihovih tadasnjih direktora: lidera, kreatora i upravljaca. Pamtimo i brzi razvoj i primenu nauke o upravljanju, racunovodstva i informacionih sistema.

Sve to desava se u okvirima drzavnog odnosno drustvenog vlasnistva "nad sredstvima za proizvodnju". U to vreme se nije govorilo o preduzecima u drzavnom odnosno drustvenom vlasnistvu: sredstva su bila drzavna odnosno drustvena; preduzeca su koristila ovu imovinu i bila relativno samostalne institucije. "Nije vazno da li je macka crna ili bela", kazu danas Kinezi, "vazno je da hvata miseve".

U svom nedavnom intervjuu "Nedeljnoj Nasoj Borbi" sociolog dr Vladimir Ilic skrece paznju da danasnji politicki i ekonomski programi radnicima nude daleke, nejasne, nedokazane i maglovite koristi od "privatizacije". Zanemaruje se osnovna zainteresovanost ljudi da rade i da za svoj rad budu placeni, da budu sigurni u svoju radnu sposobnost, da veruju da ce, ukoliko izgube posao danas, lako naci drugi posao sutra i da se bez straha moze investirati u obrazovanje i razvoj porodice. Pre nego sto se zapitamo "da li je macka crna ili bela", da li preduzece pripada ovome ili onome potrebno je da to preduzece stvara novu vrednost. On skrece paznju na nerazvijenost, ukorenjeni nerad, nedostatak industrijske kulture i smanjeni kvalitet raspolozive radne snage. To su odlike siromasne i nerazvijene zemlje cija infrastruktura nije prilagodjena novonastalim geografskim i politickim realnostima.

Nova, dodata, vrednost je osnov svakog privrednog uspeha. Potrebno je postici da postoji jasna, ocigledna i direktna veza izmedju stvaranja nove vrednosti i zarade. Samo onaj koji stice svojim radom ima sigurnost i moze da gleda u buducnost bez straha. Kao da je zaboravljeno da ljudi pre svega kreiraju novu vrednost svojim radom i znanjem i da tek tako imovina postaje upotrebljivi kapital. Kao da se zaboravlja da je kapital samo ono vlasnistvo koje stvara novu vrednost. Imovina je impotentna bez mogucnosti da stvara novu imovinu isto kao sto je impotentna i bez svog vlasnika zainteresovanog za tu novu vrednost. U privredi gde nove vrednosti nema pa cak ni u onoj gde stvorena nova vrednost nije dovoljna da zadovolji interese radnika, vlasnici nemaju ulogu: nema kapitala kojim bi se moglo upravljati.

Dokazana sposobnost stvaranja nove vrednosti, ukoliko postoji, je glavna odlika svake imovine i svakog privrednog sistema. Kada imamo privredni sistem koji, dokazano, nije sposoban da omoguci stvaranje nove vrednosti, tj. svrsishodnu upotrebu imovine - kapitala u tom privrednom sistemu nema niti ce ga biti dokle god se pomenuta sposobnost ne vaspostavi.

Ekonomska nauka i nauka o upravljanju nam veoma mnogo govore o tome kako se mogu uposliti resursi i kako ostvariti novu vrednost. Navedeni primeri o tome jasno govore.

Kakve pouke proizilaze iz jugoslovenskog privrednog cuda s pocetka sezdesetih godina? Kako su ti rezultati uopste postignuti?

Pre svega, drzava je uklonjena iz svakodnevnog upravljanja preduzecima i bankama i to tako da je ucesce poreza na promet minimizirano. Kao sto je poznato, porezi na promet i bilateralno pogadjanje izmedju preduzeca i poreske uprave cini sustinu "mekog budzetskog ogranicenja" o kome govore ekonomski analiticari socijalistickih privreda. U poreskom sistemu s pocetka sezdesetih godina dominira takozvana "kamata na poslovni fond" tj. vrsta direktnog poreza na imovinu. Ovo je bio kljucni mehanizam kojim je obezbedjena operativna samostalnost preduzeca i efikasnost upotrebe angazovanih sredstava. Preduzeca su pocela da prodaju sredstva koja se manje upotrebljavaju i da pribavljaju efektivnija sredstva. Primena nauke i nove tehnologije kao i rast produktivnosti rada su bile logicne posledice. Nijedan program tranzicije u bivsim socijalistickim zemljama poslednjih godina nema ove karakteristike.

U investicionoj aktivnosti su dominirali centralni investicioni fondovi odnosno investiciona banka pod drzavnom kontrolom. Imajuci u vidu da je danasnja Jugoslavija novokoncipirana drzava u kojoj mnogi strateski interesi nisu realizovani na terenu, drzava se, ni danas, ne sme lisiti znacajnog ucesca u upravljanju investicijama.

Kardeljeva restauracija socijalistickog upravljanja zapoceta 1966. godine uklanjanjem drzavne kontrole iz spoljne trgovine, nastavljena je progonom "srpskih tehnomenadzera" i uvodjenjem drzavnog upravljanja u privredu putem poreza na promet i zloupotrebe platnog prometa. Setimo se Kardeljevih "Priloga"..." To je uvecalo medjurepublicke napetosti i, uz druge okolnosti, vodilo raspadu drzave.

Rezultat toga je bilo usporavanje privrednog razvoja, usporavanje i nestanak rasta produktivnosti rada i zastarevanje opreme. Spoljna trgovina postala je ponor za preostalu novostvorenu vrednost jugoslovenske privrede. Cak ni visestruko uvecano zaduzivanje u inostranstvu nije moglo da promeni ove trendove propadanja. Nije se to moglo ni pomocu eskalacije samoupravljanja, a ni uvecanjem licnih prihoda stanovnistva preko granica ostvarene nove vrednosti.

Kao sto pokazuju nedostaci danasnjeg kineskog privrednog razvoja: sto god je vece ucesce posrednih poreza u poreskom sistemu, veci su i privredni problemi.

Razvoj je moguc

Zanemarena je osnova ekonomskog zivota: svrsishodni rad i cena toga rada moraju biti trzisno uskladjeni, a kvalitet zivota moze da raste samo ukoliko se uvecava kvalitet toga rada: produktivnost i efikasnost. U modernoj privredi, efikasnost upotrebe opreme i energije opredeljuju efikasnost privrede pa je zato potrebna cena angazovanih sredstava koja ce naterati korisnika da sredstva ili koristi, ili proda drugome. Slozena igra prinude, nuzde i nagrade mora biti primenjena da bi se doslo do stvarnih rezultata. Sustinski uslov za to je primena direktnih poreza na imovinu preduzeca i cvrstog budzetskog ogranicenja koje iz toga i samo iz toga, proizilazi.

Ljudi pristaju da ucestvuju u drustvenim promenama samo ukoliko je rezultat tih promena ocigledno poboljsanje njihovog kvaliteta zivota. "Cena reforme" u vidu pada kvaliteta zivota za rad nekog buduceg poboljsanja, o kojoj govore neki danasnji teoreticari, nije poznata u praksi uspesnog privrednog razvoja. Ljudi su spremni da ulazu veci rad samo pod uslovom da on odmah stvara osetne rezultate. Zrtvovanje radi buducnosti poznato je samo u nekim religijama i ideologijama. U stvarnom zivotu potrebna su stvarna poboljsanja.

Koja drustvena grupa moze biti nosilac kvalitetnih promena? Da li se privatizacijom mogu stvoriti vlasnici kapitala mada taj "kapital" ne stvara novu vrednost? Da li se kod mladih generacija moze ni iz cega pojaviti zelja za efikasnim stvaranjem nove vrednosti? Gde je tu dokazana sposobnost rada i produktivnosti? Jesu li preduzeca i radnici sposobni da ponove privredni uspeh iz sezdesetih godina? Mogu li se produktivnosti i efikasnost ponovo dovesti u zizu javnog interesovanja umesto puke raspodele preostale neproduktivne imovine?

Ono sto bi, iz navedenih iskustava trebalo da bude jasno je da se resursi i raspoloziva imovina mogu upotrebiti i da je razvoj moguc. Upravljanje privredom je od odlucujuceg znacaja u tom procesu.

Ukratko receno: svima bi trebalo da bude ocigledno i poznato da zamena posrednih poreza direktnim, pazljiva liberalizacija i deregulacija uz rad na povecanju produktivnosti i efikasnosti vode poboljsanju zivota. To je nacin da se omoguci svrsishodno koriscenje imovine. Primeri Jugoslavije s pocetka sezdesetih godina i sadasnjeg kineskog razvoja to jasno pokazuju. Dakle, zamena posrednih poreza neposrednim i jednostavnim porezima uz plansku deregulaciju i liberalizaciju su prvi a privatizacija delatnosti, resursa ili/i preduzeca poslednji koraci u procesu zeljenog razvoja. Samostalnost preduzeca i efikasnost upotrebe resursa se mogu postici poznatim zanatskim zahvatima kao sto i privatizacija mora biti splet racunovodstveno korektnih trgovackih poslova. Potrebno je primeniti uspesna resenja iz Jugoslavije sezdesetih godina i Kine danas.

Primeri ostalih centralno i istocnoevropskih zemalja su suprotni od ovoga. Kada se iz ostvarenih malih stopa privrednog rasta u ovim zemljama, iskljuce efekti ogromnih spoljnotrgovinskih deficita i obnavljanja trgovine sa Rusijom ostaje ocigledna zalosna stvarnost: privrednog rasta nema, a vecina stanovnistva zivi losije nego pre deset godina. Odnosi razmene ovih zemalja su sve slabiji, nezaposlenost raste, skracuje se ocekivani zivotni vek stanovnistva, uvecava smrtnost dece, zivotni standard penzionera dramaticno opada, spoljna trgovina je usmerena na mali broj partnera i predstavlja izrazito rizican izvor rasta. Inflacije nema ali je to mala uteha za osiromaseno stanovnistvo i varljiva razmena jedne vrste rizika drugom. Drzave o kojima je rec su razlicite po svojoj velicini, geografskom polozaju, prirodnim resursima, broju stanovnika i gustini naseljenosti. Ono sto im je zajednicko je privredni sistem i izabrani nacin tranzicije.

Pouke su ocigledne. Navedene okolnosti su obradjene u relevantnoj strucnoj literaturi i dokazane u stvarnom zivotu. Postoji sasvim dovoljno putokaza kako da se ponovo izgrade razorene drustvene institucije, pokrene i vodi privredni razvoj. Usled neverovatnog drustvenog zaborava, treba ponovo da prodjemo put kojim smo vec jednom prosli sto bi, ovoga puta, moglo da bude od koristi. (Autor je ekonomski konsultant iz Beograda)