Velika svojinska zabava

Vladajuca superstruktura umesto socijalnog programa, redovnih plata i penzija, svojoj glavnoj "izbornoj bazi", sada sve nezadovoljnijim radnicima i penzionerima, nema sta drugo da podeli osim akcija na (navodno) oko 70 milijardi maraka drustvene svojine, koja je preostala posle skoro decenije opsteg svojinskog rasula i ratnog haosa. Drugi je osnovni razlog u tome sto su predstojeci izbori neizvesniji nego ikad, pa vladajuca koalicija SPS-JUL mora da pozuri da privatizaciju sprovede u skladu sa interesom sopstvene elite i tako u boljim materijalnim uslovima doceka moguci izborni poraz. Ako izgube politicku vlast, da ne izgube imanje.

Dimitrije Boarov

Pritesnjeni nesavladivom ekonomskom krizom i krupnim politickim problemima (koje su zimus dramatizovali gradjanski protesti) srpski socijalisti i levicari odlucili su se na naizgled neverovatan poduhvat. Da sa privatizacijom kao politickom platformom krenu u predizbornu kampanju. Ako su prosle, vanredne republicke izbore 1993. godine dobili stampajuci hiperinflacionu "novcanu iluziju", sada ce sa stampanjem "akcionarskih knjizica" kod biraca pokusati da rasire "svojinsku iluziju". Jos kada je za novogodisnje praznike Slobodan Milosevic najavio "godinu reforme", bilo je jasno da govori o "presudnoj izbornoj godini" i da ce odigrati poslednju - "svojinsku kartu". Drugo mu nista i nije preostalo. Privatizacija se vise nije mogla odlagati, kako zbog spoljnih, tako i zbog neodloznih unutrasnjopolitickih razloga. U ovaj temeljni proces krece se pre, a ne kako je normalno, posle izbora - iz dva osnovna razloga. Vladajuca superstruktura umesto socijalnog programa, redovnih plata i penzija, svojoj glavnoj "izbornoj bazi", sada sve nezadovoljnijim radnicima i penzionerima, nema sta drugo da podeli osim akcija na (navodno) oko 70 milijardi maraka drustvene svojine, koja je preostala posle skoro decenije opsteg svojinskog rasula i ratnog haosa. Drugi je osnovni razlog u tome sto su predstojeci izbori neizvesniji nego ikad, pa vladajuca koalicija SPS-JUL mora da pozuri da privatizaciju sporovede u skladu sa interesom sopstvene elite i tako u boljim materijalnim uslovima doceka moguci izborni poraz. Ako izgube politicku vlast, da ne izgube imanje.

"Raspisivanje privatizacije" i u Srbiji bilo je pretpostavka i stvaranja predizborne strategije i njoj prilagodjene ekipe s kojom ce se izaci na republicke predsednicke i parlamentarne izbore. Privatizacija i u Srbiji bila je, naime, osnovna pretpostavka za eventualnu seobu Slobodana Milosevica na savezni vrh, jer je to bio neophodan uslov za pokretanje kampanje protiv snaznog politickog centra koji se u Podgorici formirao oko premijera Mila Djukanovica, navodno kao "sampiona tranzicije" i "coveka po volji liberalnog Zapada". Otuda nije bas slucajno da je Radna verzija srpskog zakona o svojinskoj transformaciji promovisana 24. marta ujutro, a vec uvece, istog dana, poceo je Bulatovicev definitivni napad na Djukanovica na sednici Glavnog odbora DPS. Potreba za "unitarizacijom tranzicije" u Jugoslaviji sigurno je bila od znacaja i pri iziboru modela privatizacije, jer odabran je onaj veoma slican crnogorskom. No, vaznije od toga je sto je izabran model koji bitno ne menja postojeci raspored moci i sto je rec o modelu koji naizgled odgovara sirokom sloju ljudi i "samoupravnom kontinuitetu".

Kad se bolje pogleda ovaj model privatizacije, vidi se da za prioritet ima zadovoljenje vecine takozvanih "masivniih" socijalnih interesa, a pre svega interese vec zaposlenih. Neko bi dosao do svojine, neko do garancije prihoda (penzioneri), a neko bi se sa akcijom u dzepu sigurnije osecao na radnom mestu. Taj cilj - smirivanje socijalnih napetosti putem privatizacije - nisu krili ni visoki drzavni funkcioneri Srbije prilikom promocije Radne verzije zakona o svojinskoj transformaciji. Tako je Mirko Marjanovic, predsednik Vlade Srbije, tom prilikom rekao da je usvajanje predlozenog projekta privatizacije "pretpostavka uspostavljanja trajne ekonomske i socijalne stabilnosti", te da je "svojinska transformacija u interesu svih sada zaposlenih" itd. Takav smer akcije on je obrazlozio tezom da "prioritet u svojinskoj transformaciji moraju imati oni koji su tu drustvenu svojinu i stvorili, ali i svi zaposleni, sadasnji i bivsi, koji su kroz razvoj drustvenih delatnosti i aktivnosti drzave doprinosili normalnom funkcionisianju privrede i drustva". I svi drugi visoki politicki funkcioneri iz Srbije, poput novog potpredsednika savezne vlade mr Danka Djunica, pozitivno govore o "jakoj socijalnoj komponenti" predlozenog modela privatizacije.

Ta naglasena socijalna dimenzija jednog ekonomskog procesa, koji u normalnim okolnostima ima za posledicu pritisak na najsire slojeve, sto je upravo suprotno od onoga sto je pred svake izbore za vlast pozeljno, ogleda se u dva pravca. Prvo je sto se upravo samo zaposlenima (bivsim zaposlenima i njihovim naslednicima) rezervise paket besplatnih deonica, po glavi do 14.000 nemackih "svojinskih maraka" i, drugo, sto se samo njima pruza mogucnost "upisa deonica sa popustom". Treci osigurac protiv nezeljenih predizbornih posledica privatizacije ogleda se u tome sto se deonice sa popustom transferisu upisnicima tek kroz godinu i po dana - sto ce reci da se prakticno gasi esencija svojinske tranzicije - promptno pokretanje prometa kapitala i realnih vlasnickih promena.

Predizborni karakter ovog modela privatizacije najbolje se vidi po tome - kako ce Srbija biti podeljena na gradjane sa popustom i gradjane bez popusta. Iz privatizacije su po ovom osnovu iskljuceni Albanci sa Kosova, seljaci i Srbi izbeglice, koji su se nekako dokopali drzavljanstva SRJ.

Dugo godina je kljucni razlog koji je "patriotski blok" na vlasti "podzemno" isticao protiv modela besplatne vaucerske privatizacije svim gradjanima Srbije bio da bi na taj nacin petina srpskog kapitala dopala u ruke Albancima. Izabrani model favorizacije zaposlenih cini se najbolje obezbedjuje "svojinsku segregaciju", jer na Kosovu je uvek bila, a i sada je najveca nezaposlenost, a i oni Albanci koji su bili ili su jos zaposleni, radili su ili rade u institucijama drzavne infrastrukture i u podrzavljenim firmama, gde ce privatizaciju odobravati Vlada Srbije po specijalnom postupku. Argument da su Albanci u Srbiji i najmanje doprineli stvaranju drustvenog kapitala - ima tezinu, ali pri tome ne bi trebalo zaboraviti svu istorijsku i politicku slozenost te okolnosti. Ukoliko oni sada budu izbaceni iz privatizacije, ostaju nam nove, teske politicke posledice njihove nove degradacije. To je i novi razlog da bojkotoju srpske izbore, sto Milosevicu odgovara.

I seljaci su ponovo bez popusta - kao i uvek u proteklih pola veka soocijalisticke vladavine u Srbiji. Besmisleno je dokazivati da oni navodno nisu stvarali drustvenu svojinu smestenu u srpsku privredu. Tu je vec rec o elementarnoj logici i zdravom razumu. Nije li akademik Kosta Mihailovic jos pre trideset godina dokazao da je u FNRJ samo u razdoblju izmedju 1952. i 1966. godine preko "dispariteta cena" iz poljoprivrede u industriju preliveno 5 milijardi dolara, a prema gruboj proceni - u Srbiji najmanje 3 milijarde dolara. Niko ko proceni da je najmanje pola drustvenog kapitala u Srbiji "skinuto" sa ledja seljaka, jednostavno ne moze pogresiti. No, rec je o drustvenom sloju koga se socijalisti najmanje plase, koji najmanje ucestvuje u politickom odlucivanju i koji najredje glasa za opoziciju.

Srbi izbeglice iz Bosne i Hrvatske, koji su dobili drzavljanstvo SRJ predstavljaju socijalni korpus sa "najradikalnijim nacionalnim osecanjima" i na izborima nikad ne glasaju za Milosevica i levicare, zbog toga sto je bio prinudjen da napusti politiku nacionalne ekspanzije. Njihovi glasovi za socijaliste vec su izgubljeni, pa im se ne mora nista davati sa trupla drustvene svojine. Uostalom, narod u Srbiji vec ih dozivljava kao "remetilacki faktor" ovdasnjeg standarda i mira po ulicama.

To su neki od unutrasnjopolitickih razloga srpske privatizacije po objavljenom modelu. Spoljni razlozi su jasni. Socijalisti su napokon shvatili da se bez privatne privrede ne mogu vratiti u svetske ekonomske institucije i ne mogu ukloniti spoljni zid sankcija. Model koji su izabrali, koji u prvoj fazi automatski svodi pristup stranaca na domace trziste kapitala na 30 odsto, nece biti atraktivan stranim investitorima. Ali oni ni ne ucestvuju na srpskim izborima - kako je to svojevremeno rekao i sam Slobodan Milosevic.

Sve sto smo ovde spomenuli, naravno, samo je deo velike "svojinske zabave" koja do izbora treba da odvuce paznju naroda sa tekucih problema. Valja na kraju podsetiti da su ciljevi jedno, a ono sto se moze ostvariti je nesto drugo. Model privatizacije koji je izabran moze se vrlo brzo ipak nasiroko pokazati kao model privatizacije u korist socijalistickih vrhuski po preduzecima, pa se naklonost "radnicke klase" moze izgubiti. Moze se, takodje, dogoditi da se "stamparija akcionarskih knjizica" zapetlja u nepremostive tehnicke teskoce, da se procene vrednosti 1500 preduzeca (koja u to nisu ni krenula) ne zavrse, da se sve napokon slomi i pre pocetka o balkansku aljkaveriju i masovni prizemni lopovluk. Ostace da deluju deklaracije i televizija. To je i svrha ove privatizacije.