Vuk Draskovic, predsednik Srpskog pokreta obnove i prvi kandidat za predsednika Srbije

Ako racunamo sa podrskom naroda onda sve male sujete, nerealne ambicije unutar koalicije moraju da zamru i da se striktno postuju potpisani sporazumi, da se striktno postuje sve ono sto smo obecavali gradjanima za vreme visemescnih protesta, kako bismo povratili prilicno poljuljano poverenje u ocima tih gradjana. Ja na to racunam i mislim da samo od nas zavisi koliko cemo biti snazni, a snagu nam ne moze dodati ni oduzeti ni SRS ni SPS niti bilo ko drugi

Milanka Saponja-Hadzic
Nikola Todorovic

Vuk Draskovic

Lider Srpskog pokreta obnove Vuk Draskovic procenjuje u razgovoru za "Nasu Borbu" da su njegove sanse na predstojecim republickim izborima "veoma ozbiljne i najozbiljnije"

- Ne vidim ko drugi na levici ili desnici ili bilo gde ima bilo kakve sanse. U Srbiji postoje samo dve politicke stranke koje u svakom selu, zaseoku, varosici, gradu imaju veoma jaku stranacku strukturu, organizaciju - SPS i SPO. Iza mene stoji SPO, najjaca stranka opozicije i koalicija "Zajedno", a verujem i svi oni koji su kolaciju podrzavali na izborima i za vreme protesta.

Da li se srpska opozicija dovoljno ukrupnila da bi se efikasno suprotstavila socijalistima?

- Ukrupnila se u isntitucionalnom koalicionom smislu najvise sto se moze. Koalicija "Zajedno" je taj realni maksimum a cini mi se i potreba.

Da li racunate na saradnju socijalista i radikala?

- Racunam na to da koalicija "Zajedno" krene u ofanzivu na svim frontovima prema rezimu da sto pre pritisnemo uza zid rezim u zahtevu za boljim demokratskim izbornim uslovima. Mislim da od tih uslova zavisi kuda cemo krenuti posle Vidovdana - u intenzivnu izbornu kampanju ili pozvati narod na ulice. Ako racunamo sa podrskom naroda (a mislim da ce na kraju ipak na ulici biti izboreni ti uslovi) onda sve male sujete, nerealne ambicije unutar koalicije moraju da zamru i da se striktno postuju potpisani sporazumi, da se striktno postuje sve ono sto smo obecavali gradjanima za vreme visemescnih protesta, kako bismo povratili prilicno poljuljano poverenje u ocima tih gradjana. Ja na to racunam i mislim da samo od nas zavisi koliko cemo biti snazni, a snagu nam ne moze dodati ni oduzeti ni SRS ni SPS niti bilo ko drugi.

Da li mislite da se u ovom periodu od prestanka demonstracija izneverili ili ispunili ocekivanja gradjana koji su vam dali podrsku?

- Pola veka se ova zemlja kotrlja u pogresnom istorijskom pravcu a poslednjih osam-devet godina ide i u pogrsnom pravcu i nizbrdo, strmoglavce. Ocekivati od koalicije da u opstinama i gradovima u kojima smo osvojili lokalnu vlast i nasledili pustos, opljackane fondove, kriminal, kompletnu komunisticku infrastrukturu koja nas bojkotuje i podmece noge, koja je obucena za diverzije i sabotaze protiv nove vlasti - ocekivati pod tim uslovima da cemo mi za stotinu dana da preokrenemo svet - iluzorno je. Nismo madjionicari nego realne politicke snage. Necu da kazem da u ponecemu nismo mogli da budemo ofanzivniji i brzi. Mi smo o tome razgovarali i na poslednjoj sednici Predsednickog saveta koalicije. Dovoljno nam je bilo ne vise od mesec, mesec i po dana da izvrsimo neke sitne, ali vazne promene u svakoj opstini i svakom gradu gde smo pobedili. Mogli smo, a verujem da cemo to svuda uskoro ostvariti, sa malim zakasnjenjem, da apsolutno sasecemo sve oblike cinovnicke nadmenosti i osionosti prema gradjanima. Mogli smo veoma brzo pokazati da je za nas gradjanin sve i da nova vlast sluzi gradjanima, a ne kao sto je bilo podeset godina da gradjanin sluzi vlasti i da strepi od njihove volje ili zlovolje. Osim toga, mislim da smo mogli hrabrije ici u realizaciju onog principa sa demonstracija - prvo kresi pa dresi.

Mozete li nesto vise da kazete o dogovoru o eventualnom prosirenju koalicije "Zajedno"

- Ako neka politicka partija koja nije u koaliciji "Zajedno" zeli da pristupi ona mora da potpise sve vec potpisane programske dokumente i sve sporazume. Vracanja na pocetak na neka nova dogovaranja ne moze biti, jer bi to bio kraj onoga sto je vec potpisano i kraj koalicije. Jer nijedna od tih stranaka nema ambicija da udje samo da bi podrzala koliciju iznutra nego svaka smesta trazi procente, poslanicka mesta, funkcije i drze sebi cenu do neba. Sve smo to preziveli, narocito SPO, pa sam ja na poslednjoj sednici Predsednickog saveta kako bih skinuo sa sebe i SPO jednu anatemu koja se pokusava siriti, narocito u beogradskom krugu dvojke, da sam protiv prosirenja koalicije, formulisao neke principe: moze, ali pod nekim uslovima. Prvo, da svako potpise ovo sto je vec potpisano, da pristupi i da nista ne moze promeniti. I drugo: da clanice koalicije nove politicke stranke primaju na teret svojih kvota u koaliciji. Tako bi GSS morao da preuzme, unutar svoje kvote koja se ne moze menjati stranku Zarka Koraca jer oni su iz istoga legla, SPO bi eventualno morao da primi SNS, jer mi smo krivi sto je ona stvorena, sto su se odvojili od SPO. Onda bi DS u okviru svojih 4l odsto morala da preuzme SLS, DC, DSS ovu novu DSS. Samo tako, jer sve te stranke su se odvojile od DS i u tom velikom cepanju nema neke krivice ili zasluge SPO.

Posle ovako formulisanoga stava ubrzo su koalicioni partneri jasno kazali da institucionalno prosirenje koalicije ne dolazi u obzir, nema ulaska ni trazenja poslanickih mandata, ali zasto da ne bude jedna asimetricna koalicija pa da u koaliciji saradjujemo sa strankama i pojedincima izvan koalicije.

A sada da ne pricam o zaista nerazumnim idejama da Crkva postane clanica koalicije. To ne dolazi u obzir. Pravoslavni Iran Srbija nece biti. Crkva neka podrzava koaliciju nase programe, ali unutar koalicije Crkva nema sta da trazi. U demokratskim zemljama Crkva je odvojena od drzave.

Ili sta to znaci da se pojedinci ukljuce u koaliciju. Mi time ponizavamo sebe kao politicke stranke, hocemo li da ganjamo ljude po ulicma i da ih uvlacimo u stranke i potpisu sporazum sa koalicijom.

Utisak je da je podrska Demokratske stranke Vasoj kandidaturi bila dosta neuverljiva. Da li su tu moguca neka iznenadjenja?

- Kome je tesno u koaliciji "Zajedno", ko hoce vise srecno mu bilo. SPO nijednim gestom nece biti uzrocnik evetualnog raskola u koaliciji "Zajedno".

Imate li u vidu da zagovaranje monarhije i rehabilitacija Draze Mihailovica moze da odbije dobar deo biraca od Vas, da oteza smenu aktuelne vlasti, ali i da dovede do ozbiljnijh podela i potresa u Srbiji?.

- Pa kada bih ja zagovarao to sto mi se pitanjem sugerise da zagovaram onda bismo mogli da o tome razgovaramo. Ali to naprosto nije tacno. Kada je rec o djeneralu Miahailovicu, o bivsim partizanima i Ravnogorcima moja pozicija je od pocetka kristalno jasna. Mora se obaviti cin pomirenja i mrtvih i zivih koji su ucestvovali u tom besmislenom srpsko-srpskom ratu. Taj rat mora da prestane u nasim svestima, emocijama, da i partizane i cetnike, i Tita i Drazu, treba lepo pomirene otpraviti u muzej, u proslost. Neka se njima bave pisci, istoricari, psiholozi, sociolozi, a da se Srbija - pomirena, nepodeljena i nezavadjena okrene buducnosti i vrednostima ovoga vremena i ove civilizacije. Ne znam da ima ikoga u Srbiji ko tako neumorno ponavlja jedno te isto, a da mu se stalno prebacuje nesto sto nikada nije izgovorio.

Kada je rec o monarhiji, takodje mi se podmece ono sto naprosto nije istina. Moj cilj je da koalicija pobedi na izborima i formira vladu na cijem celu bi bio gospodin Djindjic, da gospodja Pesic bude predsednik Skupstine, da mozemo da krenemo u temeljne reforme ekonomskog sistema. Ako ne promenimo neke odredbe sadasnjega jednopartijskog Ustava, koji su doneli socijalisti, i koji je tako zavezan da ga je apsolutno nemoguce promeniti osim raspisivanjem izbora za ustavotvornu skupstinu - nema ekonomskih reformi. Nema Srbije ako nema zastave, grba, svoju nacionalnu himnu. Dakle, neizbezni su izbori za Ustavotvornu skupstinu. A onda treba ponuditi i izjasnjavanje za dva koncepta uredjenja zemlje: da Srbija bude demokratska republika sa simbolicnim ovlascenjima sefa drzave i punom vlascu parlamenta i vlade ili da Srbija bude demokratska ustavna parlamentarna monarhija sa simbolicnim ovlascenjima monarha, a sa punom vlascu parlamenta i vlade. Znaci, razlika bi bila samo u tome ko predstavlja drzavu - predsednik ili kralj.

Da li je to u redosledu poteza primarno?

- Pa da je u redosledu poteza primarno, ne bih se kandidovao za predsednika, nego za kralja. Znaci, prvo moramo da osvojimo vecinu u parlamentu, da povucemo radikalne poteze da bismo skinuli s vrata jedan teski kamen, koji se zove sadasnji Ustav, koji predstavlja volju jednog istorijski porazenog koncepta ljudske srece i uredjenja...

Oblik drzavnog uredjenja u Srbiji je i demokratsko, a i moralno pitanje. Mislim da nesto sto je zlocin u zacetku ne moze protekom vremena da prestane da bude zlocin. To je temeljni princip prava u svakoj pravnoj drzavi. Mi smo posle Drugog svetskg rata imali takvu situaciju da je pobednik povukao mac i na jedan antiustavan nacin ukinuo i monarhiju, tu porodicu lisio drzavljanstva, oduzeo joj imovinu i uspostavio takozvanu Republiku, a zapravo to je bila jednopartijska ideoloska drzava. Izmedju Republike i te jednopartijske drzave stoji znak jednakosti. Ja necu da kazem da niceg dobrog nije bilo u njoj - izgradnja, obnova, besplatno zdravstveno osiguranje, besplatno skolovanje, stotine hiljada ljudi doslo je u poziciju da se obrazuje i iskoraci u neki drukciji urbani zivot da dodje do zaposlenja...

Medjutim, bilo je mnogo i zla, mnogo toga je poruseno. Drzava se srusila, drzava je unistena. Ponavljam drzava, a za Srbe drzava je veoma skupa rec. I ovu drzavu mi kao drzavotvorni narod nismo nasli na nekom buvljaku, niti nam je neko poklonio za zelenim stolom, onako urucio kao poklon velikih sila, nego smo je krvavo platili od Karadjordja na ovamo. To je bio ideal Srba da upravo neki Juzni Sloveni, istoga porekla, srodnoga jezika - da se nadju pod zajednickim krovom i da se na taj nacin, pre svega resi i srpsko nacionalno pitanje. Sve je sada poruseno. I sve prekriveno sramom, porazom i nacija mora u preporod. Nacija mora u obnovu. A da bi krenula u preporod, obnovu, onda moramo da nadjemo nekakvu stajnu tacku oslonca, neku odskocnu tacku, neko vreme neko tle u kojemu nismo bili porazeni u kojemu niko nije zarobljavao srpske zastave, u kojemu se srpska drzava nije smanjivala nego se sirila, u kojem nismo bili prezreni od sveta, nego bas naprotiv - bili ugledni u svetu. Koje je to vreme? Ono pre 194l. godine. Od 194l. na ovamo nema niceg sto moze da veze, zanese coveka i kaze - ovde je izvor moje buduce vere i moje buduce nade. Sta, partizansko-cetnicki rat? - bas me briga ko je pobedio, ko je izgubio. Izgubili su i jedni i drugi, i svi mi skupa. Ovaj period od 45,. sa svim sto je sada osramoceno i poruseno, ne moze da bude inspiracija nikome sem ideoloskim fanaticima, koji su strasno, i nerazumni i sebicni. Nerazumni jer nece da razmisljaju, sebicni zato sto im je sopstvena mladost preca od mladosti i buducnosti njihove rodjene dece ili unucadi.

Pre nekoliko godina ste rekli ste da ste Vi predsednik Srbije da bi u sastavu Jugoslavija bila Krajina, Srbija i Crna Gora, Vardarska Makedonija, Bosna (bez zapadne Hercegovine)... Mislite li tako i sada?

- Bio sam predsednicki kandidat 1990. godine i znam dobro sta sam govorio i znam dobro da se Jugoslavija ne bi raspala, da sam pobedio na tim izborima. Posle toga predsednicki kandidat nisam bio sem nekoliko dana nominovan 92. pre nego sto sam ustupio kandidaturu drugome. Naravno da ja 1992. nisam mogao da se borim za Jugoslaviju iz 1990. jer su Slovenija i Hrvatska vec bile medjunarodno priznate. Ali milim da je te, 1992. jos postojala velika sansa da makar Makedonija, Srbija i Crna Gora i Bosna i Hercegovina sa Srpkom Krajinom cine jednu federaciju, da je ovde bilo pameti koje nije bilo za vreme ovog rata. Sada, 1997. pitati me da li i dalje hocu ono sto sam hteo 1992. besmisleno je. Jer, to sto sam tad hteo onda se i moglo, a danas ne moze, na zalost. Sada, nesto drugo mislim da se moze i mora. Prvo, stvoriti demokratsku federaciju Srbije i Crne Gore i postaviti temelje brzoga ekonomskoga, demokratskog, duhovnog, kulturnog i svekolikog preporoda u ovoj nasoj kuci, u ovome sto nam je od nekadasnje kuce ostalo. Posle toga odlucno i mudro krenuti u bitku i na domacem i na medjunarodnom terenu za povratak naseg prognanog naroda tamo odakle je prognan. Srbi su pre ziveli u Kninu, nego u Beogradu. Dejtonski sporazum to hoce i to omogucava. Ali samo jedna moderna bogata i u svetu sve uglednija Srbija i Crna Gora to mogu da pretvore u realnost. Da ponovo ide dim iz srpskih kuca i u Kninu, i u Obrovcu, i u Glamocu, i u Drvaru, i u Mostaru, i u Sarajevu. Naravno, to automatski znaci pravo i Hrvata i Muslimana da se vrate svuda tamo odakle su prognani. Ta Srbija i takva Srbija i Crna Gora ce sigurno - ne za dva meseca, ne za dve godine - ali mnogo brze nego sto mnogi misle - postati stozer novih okupljanja. Ponovo cemo sjedinjavati oko takve Srbije i Crne Gore razjedinjeno i ponovo zidati poruseno. Ja imam politicku viziju da se u periodu, ne duzem od pet-sest godina, u nekoj vrsti mozda i politicke konfederacije sa ovom Srbijom i Crnom Gorom nadju i Makedonija i da se nadje ne samo Republika Srpska nego i ostatak Bosne i Hercegovine, sav osim zapadne Hercegovine. U to verujem.

Zasto ne i Zapadna Hercegovina?

- Zapadna Hercegovina ce prirodno teziti ekonomskom i politickom sjedinjavanju sa Hrvatskom. Jednom pametnom politikom srpsko- muslimanskog pomirenja, sasvim je izvesno da bi bosanski Muslimani imali mnogo veci interes za takvim povezivanjem sa Srbijom i sa Republikom Srpskom, naravno.

Cesto ste govorili o moralnom posrnucu, kako se suociti s njim?

- Na nemoralu i na zlocinu se ne moze zidati nista moralno i nista srecno. I to je moje i ljudsko i politicko uverenje. Prema tome pronadjimo uzrok bolesti i onda ubijajmo taj uzrocnik da bi nacija, i da bi drzava ozdravili. Mnogo toga nam se desilo sto se vise nikad ne sme ponoviti. Dok smo bili ozbiljan narod i ozbiljna drzava, u skladu sa tim smo se i ponasali. Nemojmo sad da lazemo, ni sebe ni druge, da u proslom veku nismo mastali o Kninu. Jesmo. I o Bosni. Jesmo. I o zapadnoj Slavoniji. Jesmo. Ali na koji nacin se to cinilo. "Nacertanije" je bilo gotovo jos polovinom proslog veka, ali je bilo kod kralja u kasi, iza devet brava. S vremena na vreme kralj (i jos po neko ko je to po duznosti trebalo da zna) zavirio bi u kasu, podsetio se na ono sto tamo pise i onda je drzava delala u skladu sa time, ali ne na vasarima, ne na promocijama politickih partija, nego naprotiv - cesto se jedno govorilo, drugo mislilo trece radilo.

Mi smo se sokirali saznanjem da se testament Petra Velikog pojavio u javnosti tek pre petnaestak godina. Sve carske vlade posle Petra Velikog su imale taj dokument i nikad nikom nije palo na pamet da ga iznese u javnost. To nije ucinio ni Lenjin, ni Staljin. A oni su gledali i citali i, pokazuje se, imali neke ambicije u saglasju sa testamentom Petra Velikog. Otkud Jugoslavija - pa otuda sto je u "Nacertaniju" zacrtana.

Mozda bi Ilija Garasanin sa sadasnjim iskustvom zacrtao Veliku Srbiju, ali u ono vreme je kod velikog broja Hrvata i Slovenaca postojalo opredeljenje za Jugoslaviju. On je predvidjao da ce dogadjaji dovesti do rusenja Austrougarske monarhije, i da ce na njenim razvalinama biti stvorena osnova za stvaranje jedne nove drzave koju smo mi negde, ajde budimo posteni, u srcu prihvatali kao veliku Srbiju, ali ona to nije bila, a istovremeno je i bila. Sad smo sve porusili.

Drugim recima, Vi smatrate da je ideja u redu, ali ne nacin.

- Boze sacuvaj. Potomstvo koje pocne da rusi ono sto su pradedovi i dedovi stvorili, ono zapravo rusi i svoju buducnost. Nismo mi imali ni jednoga razloga ni prava da rusimo Jugoslaviju. Bili smo duzni da je na sve nacine, po cenu najvecih ustupaka sacuvamo i odbranimo, jer u njenim zidinama svaka cigla bila je zamalterisana bar litrom srpske krvi. I mi smo morali to postovati. Konacno, mi smo razbili zemlju u kojoj su Slovenci pod Triglavom i Makedonci dole na krajnjem jugu govorili srpskim jezikom. Mi smo razbili zemlju, ajde da pogledam to sada sa zaista cisto srpskog nacionalnog stanovista, u kojoj su bioloske srpske akcije iznosile oko 56 odsto, u kojoj su pravoslavne akcije (ako je Jugoslavija bila neko deonicarsko preduzece) iznosile preko 65 odsto i u kojoj su duhovne i kulturne akcije srpskog jezika iznosile preko 95 odsto. I sad treba da budem nerazuman, pa da kazem: to preduzece bas mi Srbi trebali smo da rusimo. Zasto, sta smo to dobili?. Evo srece koju smo dobili.

Kako se suociti sa posledicama i odgovornostima?

- Ne lagati narod, ne bacati mu vise pesak u oci, nego kazati: jedna naopaka politka, jedna suluda pamet ljudi nedoraslih, ne ovom vremenu nego svojim precima, ucinili su sto su ucinili. Ali buducnost bi trebalo da je beskrajna, prema tome sada je najpreci zadatak pronaci uzrocnike nasega postradanja i poraza i sramote, i krenuti novim putem. Nasu drzavnu i narodnu kucu, temelje njene ukopati u cvrsto, gde su bili ukopani do 1945. godine. Nema ni jednoga dokaza da su ono bili klimavi temelji. Apsolutno nema, ucinimo i ovo da ovaj poraz i sve sto nam se desilo pretvorimo u jedan otreznjujuci zalac u nasem nacionalnom telu. Nacionalno pitanje na kraju dvadesetog i na pocetku dvadeset prvog veka, teritorijalno je pitanje samo onoliko koliko je i demokratsko, ekonomsko, moralno, duhovno, pitanje standarda, lepote zivota... Hajde da na ovim temeljima uzvisimo Srbiju, na ovim vrednostima, pa da vidite kako ce ta Srbija poput usisivaca da okupi oko sebe, bez rata mnogo toga sto je u ovom trenutku polomljeno i sto je razdvojeno. Nemacka nam je zivi dokaz. Da su krenuli da se ujedinjuju oruzjem nikad se ne bi ujedinili, a onako krenuli su jednim drugim putem i uspelo je, to mora biti i nas put.

Kako skinuti hipoteku zlocina sa naroda koji je u njegovo ime pocinjen?

- Tako sto ce svi zlocinci da se sudare sa pravdom i pred moralnim sudom nacije, sa njihovim pojedinacnim zlocinom. Svaki zlocin, pa i ratni, jeste zlocin pojedinacni, pa i odgovornost mora biti pojedinacna. Nema kolektivnoga zlocina. Imamo mi dosta patriota Srba koji su se itekako udebljali i utovili na ovome ratu. Prosto je neverovatno da nijedan od njih ono sto je napljackao ne deli sa kolektivom, nego to drzi za sebe, ali ako ga taknete za neki pocinjeni ratni zlocin odmah se poziva na naciju. I kaze, izvinite kako ja da budem kriv, pa to je krivica cele nacije. Ne gospodine, taj zlocin je tvoja krivica. I bas zato da bi tvoj zlocin bio tvoja krivica - nema krivice na narodu.

Kakav je vas odnos prema haskom Tribunalu?

- Saradnja sa Tribunalom, bez obzira sto je taj sud, prilikom formiranja, pogazio neke cak i elementarne sudske principe. Ne moze tuzilac biti deo suda. Ja verujem da ce neki drugi sud biti formiran, ja verujem da ovakav Tribunal ne moze da bude respektovan. I kada kazem saradnja sa haskim Tribunalom, mislim da ce to biti saradnja sa jednim stalnim medjunarodnim sudom, koji ce biti ustrojen po svim pravnim nacelima, i koji ce biti generalni sud za sve ratne zlocine, bilo gde da se oni dese, a ne samo da bude sud za Srbe, Hrvate i Muslimane.

Sta mislite o ulozi Srpske pravoslavne crkve i njenih arhijereja u ovom ratu?

- Znam mnogo svestenika, mnoge vladike koji su se prema ovome ratu ponasali kako bi se, cini mi se, i Hristos ponasao. Apelovali su da zlo prestane, molili se za pomirenje, za oprostaj za pokajanje. To je isto cinio i Patrijarh i moze nam sluziti na cast sto je u ovom zlom vremenu takav covek bio na celu SPC. Nekoliko puta, u toku rata, gospodin Pavle je ponavljao jednu istu misao - izmedju mogucnosti da ponovo budemo poklani u Jasenovcu i mogucnosti da i budemo dzelati ili nekom drugom logoru i zlostavljamo, morali bismo kao Srbi i kao hriscani, bez premisljanja, prihvatiti ovo prvo. Takve reci prilice samo apostolu, i ja sam srecan sto iz usta nasega patrijarha nisu iskakali ratni poklici, dobosi i trube koji su iskakali iz usta nekih drugih svestenika, manjine - ali prilicno bucne, ili su iskakli iz usta muslimanskog i hrvatskog klera.

Sta cemo sa nosenjem mostiju, kopanjem jama po Bosni uoci rata?

- Te mucenike je, naravno, trebalo izvaditi iz jama, i naravno opojati, i sahraniti ih po hriscanskom obredu, ali se nije smelo dozvoliti politickim slepcima da sve to zloupotrebe i pretvore u kic i poziv na osvetu.