Povodom pravoslavnog Uskrsa zaNNB govori arhijerejski namesnik, staresina Saborne crkve u Smederevu dr Radomir Milosevic

Obicaji nisu bitan elemenat vere, pa neka su ne znam koliko stari. Poznato je pravilo: Stari obicaj a bez bogoslovske podloge, samo je stara zabluda. Danas se obicajima zamagljuje prava sustina vere, a svoditi veru na obicaje znaci - rusiti je.

Ejub Stitkovac

Pravoslavni tipik izvrsio je klasifikaciju praznika na velike, srednje i male. Dvanaest velikih praznika cine: sedam Gospodnjih (Bozic, Bogojavljenje, Preobrazenje, Cveti, Vaznesenje, Duhovi, Krstovdan) i sest Bogorodicnih praznika (Blagovesti, Mala i Velika Gospojina, Vavedenje i Sretenje). Praznik Vaskrsenje Hristovo dobio je posebno i pocasno mesto jer je tretiran kao "praznik nad praznicima", zato ga nema medju 12 Velikih praznika. Svoje posebno mesto dobio je zbog znacaja Hristovog vaskrsenja, jer apostol Pavle pise: "Ako Hristos nije ustao, onda je prazna propoved nasa, pa prazna i vera nasa" (1. Kor. 15, 14). Vaskrsenje je temelj Gospoda Hrista i jeste smrt smrti, umrtveljenje smrti, i zato radost nad radostima - sveradost za bespomocno roblje smrti - za rod ljudski. Silom svog vaskrsenja Gospod Hristos nam je kao Bogocovek osigurao pobedu nad smrcu. Bogosluzbene pesme Vasrksa slave dve stvari: pobedu nad smrcu, i kosmicki znacaj vaskrsenja, jer "Sve je ispunjeno svetloscu: nebo i zemlja i podzemlje. Zato cela tvorevina svetkuje Hristovo vaskrsenje" (tropar trece pesme Uskrsnjeg kanona). Da ne ostanem duzan citaocima, koji nemaju neko veliko bogoslovsko obrazovanje, objasnio bih da srednji i mali praznici obuhvataju uspomene svetitelja, kaze na pocetku razgovora za NNB arhijerejski namesnik i staresina Saborne crkve u Smederevu, gospodin Radomir Milosevic. Nas sagovornik spada u red vrlo obrazovanih crkvenih velikodostojnika. Pored teologije diplomirao je i istoriju na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Doktorsku disertaciju pod nazivom "Crkveno zaduzbinarstvo srpskih naroda" odbranio je na Bogoslovskom fakultetu.

Za ovaj "praznik nad praznicima" vezani su odredjeni obicaji. Koliko su ti obicaji naslijedjeni, a koliko su izvorno hriscanski?

- Obicaj je nesto pratece, ali sporedno. Pravi i jedini nacin proslavljanja praznika jeste da se ide u crkvu na bogosluzenje. Rec praznik nastala je otuda sto smo toga dana "prazni" od posla, tj. ne radimo uobicajene poslove, koje mozemo da uradimo dan pre ili dan posle praznika. Narod je iskitio mnoge praznike svojim obicajima, to je svojevrsna narodna nadgradnja, ali nije bitna. pogotovo sto se obicaji razlikuju od jednog do drugog kraja. Nesumnjivo da je ponesto i prehriscansko, ali je hristijanizirano i time je dobilo novo znacenje. Za Vaskrs nema mnogo obicaja, osim obojenih jaja ne znam za neke druge, dok ih je recimo, za Bozic mnogo vise. Simbolika je u sledecem: jaje izgleda mrtvo, ali se iz njega rodi novo bice. Tako i mi svoje pokojnike sahranjujemo (od starosrpske reci sohraniti tj. sacuvati) sa nadom da ozive u opstem vaskrsenju mrtvih. Ista je simbolika i kuvane psenice koja se sprema za podusja.

Obicaji nisu bitan elemenat vere, pa neka su ne znam koliko stari. Poznato je pravilo: Stari obicaj a bez bogoslovske podloge, samo je stara zabluda. Danas se obicajima zamagljuje prava sustina vere, a svoditi veru na obicaje znaci - rusiti je. Ja nisam zadovoljan sto je, recimo, dat veliki publicitet badnjaku. Mi smo tu naseli: popovi osvecuju badnjak, krope ga svetom vodom agijazmom, mazu medom i slicno. Nikada to nisu svestenici radili, nego je domacin odlazio u sumu, sekao badnjak, donosio u kucu i nalagao na ognjistte.

Sad je ispalo vaznije uneti badnjak u kucu nego otici u crkvu, jer si badnjakom oduzio dug i Bogu i Bozicu, a Svetu liturgiju, koja je sustina praznika - niko ne spominje.

Devedesetih godina, kada su pocele drustvene promjene na juznoslovenskim prostorima, ljudi su se masovno vracali Crkvi, odnosno vjeri. Ili se bar tako cinilo. Da li se taj broj povecava i danas?

- Da, bilo je tako, i nije bilo uzalud. Naime, mnogi su vaskrsli iz svog duhovnog mrtvila i vratili se Svetoj crkvi. Crkve su bile punije u donosu na prethodni period, ali je tu bilo nekog pomodarstva, bilo je i "partijske direktive", jer su se mnoge politicke partije izjasnile kao verujuce. Kod jednog dela tih ljudi nije vaskrsla vera i oni su brzo nestali iz Crkve. Ono sto na vatri brzo plane, brzo i sagori. Imam utisak da se srpski narod tih godina vise razbudio nacionalno nego verski, sto je razumljivo jer Srpska pravoslavna crkva nema svoju televiziju, radio, niti dnevne listove. Uz to, nas narod je za proteklih nekoliko decenija odvojen od svoje crkve pa je izgubio osecaj, potrebu i naviku da u crkvu dolazi.

Broj vernika je u stalnom i sigurnom porastu. To je rezultat nacionalne i duhovne razbudjenosti, otreznjenosti. Mnogi su se trgli i pitaju se kako je to moglo da im se dogodi.

Medju "povratnicima" bio je veliki broj bivsih komunista?

- Da, bilo je komunista tih godina u crkvi, i mi tu nismo videli nista ruzno, jer je veliki deo clanstva KPJ i SKJ, bio komunist samo na papiru a ne i po ubedjenju. Smatrali smo da covek moze da bude u zabludi, ali kad to shvati, on mora da se zablude oslobodi. Iscasen zglob mora da se vrati u prirodni polozaj. Dobar deo tih ljudi danas slavi, slavili su i pre, ali se slava vodila na zenu ili oca i slicno, sada su pak oni u slavskim spiskovima. Oni su iskreno prisli Crkvi. Bilo je i onih koji su pomislili "prodje nase, daj da se prestrojimo na vreme", ali kako je vreme odmicalo i stvari se razvijale, mnogi su dosli do ubedjenja "more, jos nije nase proslo", pa ih u crkvi nema. Istina, da je prethodnih pet decenija opustosilo srpsku dusu, pa mnogi i ne znaju ko su: da li vernici ili nevernici, niti su studeni niti vruci, nego mlak i sto je bogoslovski posmatrano najgore stanje za coveka (Otk 3, 15-16). Ja vidim pojedince: dodje u crkvu, ali je ne "osecaju", ne osecaju bogosluzenje, ne znaju gde da stanu, ne znaju sta ce sa sobom, sta sa rukama, ostali se vernici krste po nekoj unutrasnjoj potrebi a oni takvu potrebu ne osecaju. Oni su nasa posebna briga, i ko iskreno dolazi u crkvu brzo se oslobadja takve pocetne nesnalazljivosti. Ohrabruje da danas imamo u crkvi mnogo mladih i intelektualaca. Istina, baza Crkve su oduvek bili radnistvo i seljastvo, ali za neke vece domete potrebni su uceni ljudi.

Koliko je, po Vasem misljenju, ateizam neprirodan covjeku, ljudskoj dusi?

- Mi zaista smatramo da je bezverje jedno neprirodno stanje za ljudsku dusu. Bogoslovsko glediste je da se covek radja sa usmerenjem ka Bogu, koje dolazi od bogolike duse koju Bog daruje svakom pojedincu. Imam na umu i Hristove reci: "Podajte, dakle, cesarevo cesaru, i Bozije Bogu" (Mt 22, 21).

Kako, kao svestenik, gledate na aktuelne politicke dogadjaje u Srbiji?

- Ne mogu da kazem da sam odusevljen, ali nisam u prilici da na njih uticem. Ja ne razumem sadasnju politiku, kao sto nisam shvatio ni ovo sto se do sada dogodilo pred mojim ocima. Potrebna je odredjena vremenska distanca i nezainteresovanost da bi se dao objektivan istorijski sud.

Crkvi se zamjera, sa raznih strana, da se mijesa u politicka zbivanja. Da li biste napravili paralelu izmedju polozaja pravoslavnog svestenstva u srednjovjekovnoj srpskoj drzavi i danas. Ovo pitanje proistice iz naziva Vaseg diplomskog rada "Drustveni polozaj pravoslavnog svestenstva u srednjovekovnoj srpskoj drzavi..."?

- To je floskula koju su izbacili komunisti da bi iz javnog zivota eliminisali Crkvu i sprecili je da utice na dogadjaje. Slicno je i sa inteligencijom kojoj je takodje osporavano pravo da se mesa u politiku. Imam pri tom na umu prasinu koja se digla oko nekih istupanja akademika (clanova SANU). Svima poznati Stojan Novakovic bio je ministar, predsednik vlade i predsednik Akademije. Takodje i Ljuba Stojanovic i mnogi drugi. I svestenici su uvek bili sa narodom, pa je prirodno da ih interesuju savremena zbivanja. Jer, iako je Crkvi prvenstveni zadatak da ljude sprema za nebo, ona ne sme da bude nezainteresovana prema stanju i polozaju svojih clanova na zemlji. I crkveni propisi zabranjuju svesteniku da se bavi politikom, ali pri tom misli na angazovanje u korist jedne politicke partije, zabranjuje, dakle, bavljenje stranackom politikom, ali baviti se politikom u pozitivnom smislu dozvoljeno je. Politika je teznja da imamo bolji standard, bolje stambene uslove, zivot dostojan coveka, telefon i vodu u svakom stanu, i slicno. Nema tu niceg loseg.

Sto se tice drugog dela pitanja, naslov mog diplomskog rada odredio je profesor Sima Cirkovic, jer je znao da sam svestenik i diplomirani teolog. Imao je moj dragi profesor, verovatno, na umu i cinjenicu da se o tim pitanjima proteklih decenija pisalo samo sa stanovista marksisticke dijalektike, pa je hteo da cuje i drugu stranu. Inace, moze da se napravi paralela izmedju polozaja srednjovekovnog i savremenog svestenstva, ali se radi o dva bitno razlicita drustvena sistema. U feudalizmu je poreklo bilo najvaznije. Ukoliko je svestenik poticao iz nizih drustvenih slojeva, svestenicki cin mu nije donosio neku prednost, jer je za zemlju uzetu na koriscenje dugovao rabote gospodaru zemlje. Ukoliko je poticao iz gornjih slojeva on je zadrzavao sve svoje privilegije, jer za sopstvenu zemlju nije dugovao rabotu. U oba slucaja bio je oslobodjen nekih obaveza, napr. lova na zeceve i slicno, ali je dobijao posebne obaveze kod spravljanja piva. Ali je imao drustveni ugled i licni integritet. Dusanov zakonik uzimao je svestena lica u zastitu, makar blago. U komunizmu, svestenik je samo podnosen (trpljen) ali nepozeljan, Crkva je odvojena od drzave, ogradjena kineskim zidom. Crkvenim ljudima je oduzet drustveni ugled. Taj je ugled srozan koliko god se moglo. Ali to je bilo i sa prosvetom, nista bolje nisu prosli ni ucitelji i profesori. Komunizam je sve postavio naglavacke.

Diplomirali ste i na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Teologija i filozofija se cesto nalaze na suprotnim stranama u tumacenju smisla zivota. Postoje li dodirne, pomirljive tacke izmedju njih?

- Ja sam diplomirao na odeljenju istorije, a ne filosofije. Teologija i filosofija nisu, same po sebi da tako kazem, suprotstavljene jedna drugoj. To su ucinili ljudi, iako za to nije bilo objektivnih razloga. Filosofija je ponikla iz teologije, iako ne mora da bude "sluskinja" teologije kako se smatralo u vremenu sholastike. Kada se bavi kosmogonijom, teogonijom i slicnim pitanjima, pa i covekom filosofija je bliska teologiji u nekom opstem smislu a ne bas pravoslavnoj teologiji. Onda, kada filosofija siri jedan zivotni optimizam, kakav je sada prisutan u ovoj radosti Vaskrsenja Hristovog, smatram da su teologija i filosofija na istom poslu.

Pitanje medjucrkvenih odnosa uvijek je aktuelno. Cini se da su ga jos vise aktuelizovali tragicni dogadjaji na juznoslovenskim prostorima. Kako komentarisete nedavni susret mitropolita dabrobosanskog, Nikolaja, sa papom Jovanom Pavlom Drugim?

- Ne samo medjucrkvenih, nego uopste medjuljudskih odnosa. Politiku SPC kreira srpski patrijarh g. Pavle sa arhijerejima, a sprovodi sa Svetim sinodom. Izjave za SPC daju samo episkopi. Morace da prodje vreme, da se sagleda i ono sto sada izmice nasem opazanju, da se rane zalece. Za svadju su uvek potrebne dve strane, pa tako i za mir. U jednoj bogosluzbenoj pesmi na Vaskrs pevamo: "Dan je Vaskrsenja, svecanost neka nas prosveti i zagrlimo jedan drugoga. Recimo i onima koji nas mrze: braco, oprostimo sve praznujuci Vaskrsenje" (slavnik pashalnih stihira). Ali ponavljam, to mora biti dvostrano, a ne samo jednostrano. Za oprostaj ne treba samo Srbi da mole, nego i oni drugi i oni treci i oni... ko zna koliko ih je u to upleteno na direktan ili indirektan nacin.

Osnovali ste Skolu pravoslavlja u Smederevu. Da li je obrazovanje vjernika jedini nacin da se zastite od ucenja drugih religija, posebno od novih vjerskih pokreta, koji se u medijima cesto nazivaju sektama?

- Tu smo skolu namenili ucenicima osnovnih i srednjih skola i studentima, jer se nasa omladina nasla na jednoj vetrometini, na jednoj raskrsnici, gde bi mogla da zaluta. Medjutim, odrasli su nam se odmah javili da bi i sami voleli da krenu u tu skolu. Posle nekoliko meseci splasnuo je interes. Tesko je osloniti se samo na monolosku metodu, kada sadasnju nastavu prate savremena sredstva obrazovanja. Mi ih nismo imali da ucenike zainteresujemo i zadrzimo. Ipak nam je crkva dobila dvadesetak novih i revnosnih clanova, a stvorili smo hor od tridesetak clanova koji se jos uvek uvezbava, ali ce u maju doziveti svoju promociju.

U pravoslavlju se ne poklanja mnogo paznje ucenju vere, odnosno skolskom upoznavanju vere, vec ucescu u Svetoj liturgiji. Pravoslavlje se uci na bogosluzenju, to je prava katihizacija, a ne ucenje iz knjiga. Veronauka u skolskom programu resava stvar samo donekle, a bogosluzenje resava sve. Jedino ucesce u Liturgiji sigurno stiti od sekti.