Stvari s demokratijom u Srbiji stoje kao s fudbalom u Americi. Tamo je, kazu, fudbal sport buducnosti. I to ce ostati

Opozicione stranke mogu biti zajedno i odvojeno, mogu se udruzivati simetricno i asimetricno, ali svoja opredeljenja moraju uciniti transparentnim i postojanim

Pise: Branislav Milosevic

Ovih dana smo iz koalicije "Zajedno" suoceni s aktuelnom replikom na pomalo vec zaboravljenu epizodu iz nase nedavne i neslavne proslosti. Rec je o tzv. Karingtonovom planu, po kojem je sve bivse YU-republike trebalo da se udruze u labavu asocijaciju. Toj asocijaciji bio bi ponudjen "meni" sastavljen od jugoslovenskih institucija i funkcija, a svaka bi republika konzumirala ono sto joj odgovara i sto smatra potrebnim i korisnim. Stari lord je svoj plan nazvao: Jugoslavija a la carte.

Jedan od vodja Koalicije predlozio je da Koalicija bude asimetricna, sto, doduse, protivreci politickoj semantici pojma ZA-JEDNO, ali obezbedjuje, mozda, biracima iluziju da medju koalicionim partnerima postoji ono sto su socijalisti nekad zvali "akcionim jedinstvom". Dakle, izmedju opasnosti da, iznutra podeljeni i posvadjani, ostanu sami i izgube na izborima i mogucnosti da, udruzeni sa svim demokratskim snagama, institucijama i pojedincima, ipak, pobede, koalicioni vodja opredeljuje se za drugu varijantu. Ali, svojim koalicionim partnerima ne brani da ostanu pri prvoj. Da izgube, ali tako da Koalicija zbog toga ne trpi. To se zove koalicija a la carte.

Ovu politicku mistiku tesko je razumeti, a pogotovo slediti, ali je relativno lako objasniti potrebu za njom. Mistifikacijom osnovnih pretpostavki i krajnjih ciljeva delovanja Koalicije, pa cak i opozicije u celini, pokusava se pokriti zjapeci razdor izmedju partnera koje je ujedinio sticaj okolnosti, a ne autenticna politicka volja da zajednicki ostvare i podele iste ciljeve. Pokazuje se da je za odrzanje Koalicije "Zajedno" najvaznija bila odlucnost gradjana da se suprotstave izbornoj kradji vlasti. Cim je taj spoljasnji pritisak nestao, u Koaliciji su prevladale liderske sujete i sasvim banalni interesi, opipljiviji od politickih: tu se, svojima, dele zvanja i funkcije, citav jedan grad, Novi Sad, podeljen je, kazu, na "interesne zone" koalicionih partnera, tu se neprestano nesto odlucuje iza zatvorenih vrata, pa se o buducnosti demokratije u Srbiji izdaju saopstenja koja se, gotovo istog casa, delima demantuju, tu se prave neprincipijelni ustupci i nagodbe koje obican svet navode spontano na zakljucak da je Kurtu na grbaci gradjana smenio Murta.

A na sve to se jos prekorevaju novinari i mediji jer obavestavaju javnost i politicke protivnike o prljavom vesu koji sami lideri opozicije iznose na videlo. Ili se, putem samozvanih komesara tzv. opozicione carsije, izdaju uverenja o demokratskoj (ne)podobnosti onih koji odobravaju ovakvu politicku praksu, odnosno usudjuju se da je kriticki razmatraju i ocene.

Hoce li Koalicija "Zajedno" i demokratska opozicija u celini preboleti politicke boljke koje vise nisu decje, tj. bezazlene, gotovo da i ne zavisi od njenih vodja i aktivista, nego od vremena koje je preostalo do izbora. Kako danas stvari stoje, socijalistima bi moralo odgovarati da se izbori odrze sto pre, u junu, na primer, dok su opozicione rasprave jos u toku, a prilike u drustvu bolje nego sto ce biti nekoliko meseci kasnije. Socijalisti za ove izbore nemaju sta da ponude biracima osim konfuzne i, prema prvim iskustvima, na vlast oblaporne opozicije. To je, uostalom, onomad javno priznao jedan od visokih funkcionera vladajuce stranke, mozda bas u casu kad je saznao da to vise nece biti.

Jedini odgovor opozicije na "brze" izbore moze biti odustajanje od njih. Uporiste za bojkot sadrzano je u zakljuccima Gonzalesove komisije, od kojih je ostvaren samo onaj sto se odnosi na prosle, lokalne, izbore. Apstinencija opozicije imala bi veliku medjunarodnu tezinu jer bi se socijalisti nasli u prilici da pitanje vlasti rese izmedju sebe i svoje radikalske frakcije. Takvo resenje ne bi prihvatili ni gradjani, ni svet, zemlja bi se, ocas, ponovo nasla u haosu, ali i u jos dubljoj medjunarodnoj izolaciji. Put ka "albanizaciji" bio bi otvoren.

Zbog toga je ocekivati da ce socijalisti biti oprezniji u odredjivanju izbornog termina, lukaviji u izigravanju zahteva medjunarodne zajednice i jos zesce angazovani na ubrzavanju i produbljivanju raskolnickih procesa unutar opozicije. Bogomdana prilika da sve to postignu je gotovo komicna opsednutost opozicije predsednickim izborima. U opoziciji, izgleda, veruju da onaj ko ne ume da dobije parlamentarne izbore, moze, ipak, dobiti predsednicke. Otuda se, valjda, javilo vec desetak kandidata, a da policija jos nije isterala na scenu svoja predsednicka grla. Izbor na predsednicku funkciju smatra se, izgleda, najvisim odlicjem koje moze steci politicka i licna sujeta pojedinih opozicionih vodja i oni su spremni da i svoje stranke podrede, pa i zrtvuju, sticanju tog odlicja.

Sudeci po najnovijim kadrovskim manevrima socijalista, njihov ce vodja, ipak, otici da nastavi tamo gde je drug Tito stao. To znaci da ce se u Srbiji relativno lako dolaziti do predsednicke funkcije, ali veoma tesko do vlasti koju ima aktuelni nosilac te funkcije. Sva je prilika, naime, da ce on, pre odlaska preurediti u tom smislu Ustav Srbije i da ce slicnu ustavnu redakturu traziti i od Crnogoraca. Tek kad bude mogao da vlada sam i bez ikakvih ogranicenja, novi ce Tito biti u stanju da se posveti izgradnji nove Jugoslavije.

Upravo zbog ovakvih kalkulacija i spekulacija, neophodno je zaustaviti razlivanje licne diktature pobedom demokratskih snaga na parlamentarnim izborima. Ta pobeda je temelj svake buduce demokratske emancipacije i nema politickog cilja koji joj moze konkurisati.

Da bi se do tog cilja doslo, od demokratskih snaga se ne zahteva nikakvo zaverenicko jedinstvo, vec puna verodostojnost. Opozicione stranke mogu, dakle, biti zajedno i odvojeno, mogu se udruzivati simetricno i asimetricno, ali svoja opredeljenja moraju uciniti transparentnim i postojanim. Ne mogu, recimo, po Evropi glumiti postmoderne demokrate, a kod kuce piti rujno vino s ratnim zlocincima ili neprestano smisljati povode za pretvaranje redovne politicke borbe u permanentno zasedanje nekakve narodne skupstine po ulicama.

Sa raznovrsnog menija politickih sredstava demokratska opozicija se moze sluziti svakim koje unapredjuje proces demokratizacije, ali tesko moze od svojih pristalica traziti da se u njih ubroje i prazne retoricke deklaracije koje samo pokrivaju istrajavanje na istoj, istrosenoj, matrici vlasti.

Kad sve to covek ima pred ocima, ucini mu se, u jedan mah, da stvari s demokratijom u Srbiji stoje kao s fudbalom u Americi. Tamo je, kazu, fudbal sport buducnosti. I to ce ostati.