TRIVO INDJIC, NAUCNI SARADNIK INSTITUTA ZA EVROPSKE STUDIJE, O LEVICI, DESNICI, OPOZICIJI, MONARHIJI I MISTIFIKACIJI POLITICKOG ZIVOTA U SRBIJI

U opozicionim strukturama nema dovoljno dijaloga, autoritarne su. Ogromna je samovolja lidera, sujeta i umisljenost u vrhu, ali opozicija, ipak, sazreva Tatjana Kovacevic

Zapadnoevropska levica i desnica u svom razvoju, a narocito u poslednjih cetrdeset godina, nikada nisu bezale od suocavanja sa problemima "u svojim redovima" i, sto je jos vaznije, nikada levica ili desnica u Zapadnoj Evropi nisu sebe smatrale jedinim politicki relevantnim drustvenim silama. Danas izmedju levih i desnih partija u Evropi postoje nacelne razlike, ali se njihovi programi dodiruju i dopunjavaju u okviru jednog cilja - drzave blagostanja za njihove gradjane. Na pozadini ovih ideja sa Trivom Indjicem razgovaramo o srpskoj levici i desnici i mogucim putevima za demistifikaciju politickog zivota u Srbiji

Kakva je Vasa ocena srpske levice danas ?

U Srbiji je postojala tradicija od skoro pedeset godina autoritarnog, drzavnog ili staljinistickog socijalizma koji nije zeleo da zna za socijalizam koji prihvata demokratska pravila igre, tj. stranacki pluralizam. Sadasnja vlast je po inerciji ostala ista kao i ova iz prethodnog perioda, dakle ona je autoritarna. To su uglavnom bivsi komunisti koji su postali socijalisti ili demokrate, ali su po svom mentalitetu, po mehanizmu vladanja, po nacelima organizacije prema kojima je sacinjena njihova stranka, pa cak i po svojoj ideologiji ostali jos uvek zarobljenici proslosti.

U tom smislu vlast kod nas nije zainteresovana da postoji opozocija i ona se ovde dozivljava kao neprijatelj, kao strano telo. To je dokaz koliko je kod nas jak taj boljsevicki sindrom, posebno u vrhovima vladajuce Socijalisticke partije Srbije, kao i kod njenog koalicionog partnera Jugoslovenske levice.

Kod nas je jednopartijski kadar uspeo da prezivi pad Berlinskog zida i da se nametne kao faktor oblikovanja visepartijskog sistema. U tom smislu je kod nas privid levice, jer se nikada ne bi moglo reci da su SPS i JUL stranke levice. To su autoritarne i staljinisticke stranke koje nemaju nikakve veze sa komunistickom ideologijom u njenom izvornom znacenju kao ideologijom jednakosti i slobode. To su stranke koje okupljaju najbogatije ljude, i ljude vezane za vlast, za korupciju, za mehanizme drzave, narocito kada je rec o privrednicima.

Kakav bi, po Vasem misljenju, bio "portret" srpske opozicije?

Nase opozicione stranke u mnogo cemu su autoritarne stranke. To su stranke istaknutih pojedinaca, ili politickih familija, pa cak u nekim slucajevima i bracnih parova. One se ne odlikuju demokratskom strukturom, tj. demokratijom u vlastitim redovima. U okviru samih opozicionih stranaka ne postoji dovoljno dijaloga, postoji jako izrazena hijerarhija, odlucuje samo partijski vrh, i cak pojedinci u tom vrhu. Ogromna je kolicina samovolje, umisljenosti i sujete i nastojanja da se svaki politicki lider, pa i najmanje stranke dokaze kao harizmatska licnost, kao neko kome po prirodnom pravu pripada oreol vodje. Mislim da je u okviru demonstracija Koalicije Zajedno bilo nekih elemenata autoritarnosti. Tri vodece figure Koalicije mogle su da otvore prostor i da se bar jos cetrdeset ljudi obrati gradjanima, i da se formulise siri, bogatiji politicki program nego sto je to iskljucivo politicki program ljudi koji cine Koaliciju Zajedno.

Ipak, opozicione partije sazrevaju, s obzirom da se jos uvek nalaze pod pritiskom vlasti. Opozicija mora da se bori protiv istorijske inercije na ovim prostorima, i da gradjanima koji su odrasli u jednoj autoritarnoj kulturi vrati dostojanstvo i samopouzdanje i da ih ukljuci u masovan politicki proces. Mi nemamo gradjanina kao politickog subjekta, nas prosecan gradjanin je uplasen, on drzavu dozivljava kao konacnog arbitra. On ima ono sto Jovan Cvijic naziva "rajetinski mentalitet", tj. podanicki. Sa takvim gradjaninom opozicione partije ne mogu mnogo da urade i mislim da je sansa opozicionih partija upravo u mladim ljudima.

Na kakvom programu se susrecu levica i desnica u razvijenim demokratskim drustvima u Evropi?

Dobar deo Zapadne Evrope danas cine socijaldemokratske partije i medju predstavnicima i levice i desnice trazi se jedno srednje resenje u okviru drzave blagostanja. Jezgro njihovih programa cini kritika predstavnicke demokratije u tom smislu da se stvori model drzave blagostanja koji bi potencirao drustvenu solidarnost i jednakost na takav nacin da svaki pojedinac uziva jednu minimalnu sigurnost i zadovoljenje svojih prava. Te stranke ne zele da do kraja demontiraju drzavu blagostanja, u tom smislu da stvore jednu jeftinu drzavu i da je onda gurnu na trziste. Negativna iskustva tog neoliberalizma u kome bi sve bilo podlozno trzisnom kriterijumu i oduzimanja drzavi izvesnih funkcija u oblasti socijalnog i zdravstvenog osiguranja o gradjanima je nesto sto je umerenu desnicu u Evropi ipak ponukalo da se ne zuri u prihvatanju trzista kao jedinog kriterijuma za javne usluge i javne sluzbe. Oni samo gledaju da se oslobode preteranih birokratskih ingerencija.

Ljudi iz desnice gledaju da privatizuju neka drzavna preduzeca ili sluzbe da bi se lisili birokratskih slojeva. U tom smislu ova umerena desnica moze da deluje kao neki korektiv preterivanja koja dolaze sa levice, u smislu previse poverenja u drzavu. Radi se o tome kako obezbediti jedan fleksibilniji sistem, kojim merama zastititi donje, najsiromasnije slojeve u jednom drustvu, i kako sacuvati neke podnosljive socijalne proporcije, jer je to uslov stabilnosti u jednom drustvu. Jednostavno, radi se o tome da se stvori ono sto se naziva dvotrecinskim drustvom u okviru socijaldemokratije, gde ce samo dve trecine radno aktivnog drustva moci da radi, a jedna trecina ce biti na programima blagostanja.

Kojim mehanizmima vlast u Srbiji moze da se privoli da krene tim putem?

Srbija je deo tog evropskog politickog prostora i mi smo cesto spoljnom prinudom primorani da prihvatimo promene. Medjunarodna zajednica propisuje standarde u pogledu demokratije, politike u medijima, u pogledu obrazovanja, tehnoloskom razvoju. To je nesto gde vi vise ne mozete mimo sveta i u tom smislu postoji jedan proces globalizacije gde vi vise ne mozete da se izmigoljite.

Mi moramo omoguciti zaposlenima da imaju ista ona prava iz radnog kao sto to imaju zaposleni iz zemalja Evropske unije, koje garantuje tzv. Socijalna povelja Evropske unije. Ne mozete ljude da otpustate sa posla prema vasem nahodjenju ili da ih iskljucite iz procesa donosenja odluka u preduzecima, pa makar to ucestvovanje imalo samo savetodavni karakter, ali ste duzni da kao poslodavac vodite racuna o onome sto sindikat hoce i sta zaposleni zele.

Mi se u tom pogledu nalazimo na najnizoj lestvici, negde u 19. veku, kada ste imali taj "divlji kapitalizam", besomucnu eksploataciju svih vrsta rada ljudi. Nemate elementarne uslove za rad, ne dobijate odgovarajucu nadoknadu, nema garantovanih nadnica, nemate garantovanog odmora, zdravstvenotehnicke zastite. Vama se ne uplacuju doprinosi za socijalno, zdravstveno i penzijsko osiguranje. Svedoci smo da vise od 55 odsto obveznika socijalnog i zdravstvenog osiguranja u Beogradu ne uplacuje danas svojim zaposlenima ono sto moraju zakonom. To je jedna regresija, nesto sto bi politicke partije morale da artikulisu i izraze u svojim programima. Znaci da se ne bave samo tim opstim problemima demokratije, otvaranjem zemlje prema Evropi, nego da se zaista vodi racuna kakav je polozaj ljudi u radnom odnosu, kakvi su porezi, da li se seljacima isplacuje nadoknada za ono sto su prodali drzavi.

Moderna demokratija nije apstrakcija, ona mora da vodi racuna o tom nivou svakodnevnog zivota i svakodnevnim interesima. Kod nas jos uvek ima mnogo tog deklarativnog u politici, kako u politici opozicije, tako i u politici vladajuce stranke, sto samo doprinosi mistifikaciji politickoga zivota.