DESET GODINA OD DOLASKA SLOBODANA MILOSEVICA NA KOSOVO I POCETKA UKIDANJA AUTONOMIJE POKRAJINA

Uoci Milosevicevog dolaska u Kosovo Polje, 24. aprila, napravljen je scenario za predstojecu "priredbu", posle koje je aktuelni predsednik Srbije skocio na krila srpskog nezadovljstva

Bahri Cani

"Ovaj narod niko ne sme da bije": Slobodan Milosevic

Dok su sedeli unutra, prisao im je Miroslav Solevic i rekao "nesto se dogadja napolju". Ispred sale, nezadovoljni Srbi (sa laznim pozivnicama) kojima nije bilo dozvoljeno da udju u salu, gurali su se sa policijom i redarima. Slobodan Milosevic je izasao da vidi sta se napolju desava. Za njim, kako kaze, iz radoznalosti je krenuo i prvi komunista Kosova Azem Vlasi. Kada je jedan stariji covek, jedna od mnogobrojnih, omiljenih faca na drzavnoj televiziji, uzviknuo "Predsednice, biju nas!", Slobodan Milosevic je, spontano, onako kako bi reagovao i svaki drugi politicar na njegovom mestu, odgovorio: "Niko ne sme da vas bije, organizujte se i sami odrzavajte red!"

Ta recenica je pastala jedna od njegovih verovatno najjace izgovorenih - do rata i sankcija, naravno. Srbi i Crnogorci sa Kosova, prihvatili su Milosevica kao svog spasioca. Mozda ni sam nije bio svestan da je tada bio na "probi" "odredjenih" krugova u Beogradu na celu sa Dobricom Cosicem, kao "zvezdom vodiljom" nove ideje jedinstvene Srbije, odnosno Srbije koja bi uskoro mogla da postane "Amerika" u zamisljenoj preraspodeli moci tadasnje Jugoslavije. Na slicnom "ispitu pao" je godinu dana ranije (1986), njegov prethodnik Ivan Stambolic. Milosevic je, medjutim, pokazao da je spreman da preuzme tu ulogu.

Ovom skupu prethodilo je niz aktivnosti Srba sa Kosova. Krajem marta u Beogradu je boravila delegacija (Radoslav Zlatanovic, Mirko Cupic, Slobodan Kostic, Novica Petkovic i Vlajko Cukic koja je zahtevala da Milosevic poseti Kosovo. Prvi put je dosao u Kosovo Polje (sastanak je na predlog Randjela Nojkica odrzan u dvoristu skole "Aca Marovic") 20. aprila 1987. godine. Dogovoreno je da dodje ponovo u petak, 24. aprila. Dogovoreno je, takodje, da Srbi formiraju delegaciju koja ce u razgovoru sa celnicima Srbije i Kosova izneti zamerke na funkcionisanje vlasti u ovoj pokrajini.

U medjuvremenu, od ponedeljka do petka, napravljen je citav scenario kako bi to sve trebalo da izgleda. Kosta Bulatovic, Bogdan Kecman, Bosko Budimirovic, Miroslav Solevic, Tomislav Sekulic... svi su bili ukljuceni u organizovanje "priredbe" koja je predsedniku Milosevicu posluzila da skoci na krila (ne)opravdanog srpskog nezadovoljstva i beskompromisno krene ka rusenju autonomije Kosova i Vojvodine.

Glavna rola je ipak poverena proverenom coveku, sivoj eminenciji - Dusanu Risticu (nije se previse javno isticao, jer je bio na drzavnoj plati) koji je trebalo da napravi platformu za razgovore, sastavljenu od 12 tacaka. Trazeno je da republicko i jugoslovensko rukovodstvo preuzme rukovodjenje porkajinom, zaustavljanje nacionalne majorizacije Albanaca, pravljenje programa za zaustavljanje iseljavanja i povratak iseljenih Srba, obezbedjivanje upotrebe (samo) srpskog jezika i pisma, veci uticaj pri izboru pokrajinskih kadrova, posebno Srba...

Posto je dogovor bio da se sastanak delegacije iz Beograda i pokrajinskog rukovodstva odrzi sa delegacijom kosovskih Srba i Crnogoraca, oni dobijaju tridesetak pozivnica. Nisu bili zadovoljni brojem pozivnica pa su umnozili jos 400, sto je kasnije dovelo do neopisive guzve u sali Doma kulture "Braca Krainovic", gde je skup odrzan. Uporedo sa pripremom platforme za razgovor, tekle su i pripreme za ulazak sto veceg broja ljudi u salu, ali ne samo to...

Miroslav Solevic je (u seriji "Umiranje Jugoslavije") priznao da su neki dan pre skupa u blizini mesta, gde je skup odrzan, pripremljene kamenice kako bi se u odredjenom trenutku upotrebile, ako bude bilo potrebno.

Koliko je scenario bio pripremljen, govori i podatak da je sednica trebalo da se odrzi u jednoj od prostorija Zeleznicke stanice, kojoj pristup nije bio lak, jer je trebalo da se ljudi popnu na prvi sprat (stepenice su bile odlicna prilika da se spreci ulazak nepozvanih). Pre tog sastanka Milosevic je trebalo da se sastane sa pokrajinskim rukovodstvom. On je medjutim, zakasnio citava dva sata tako da sastanak nije ni odrzan. Kada su on, Azem Vlasi i ostali rukovodioci stigli u Zeleznicku stanicu, sve je bilo prazno. Milosevic se cudio kako nema nikoga. Vlasi mu je govorio da su to "mangupi" i da im ne treba "previse verovati". Nakon nekoliko trenutaka dosao je predsednik reonskog komiteta SK Kosova Polja Mitar Balevic i rekao im da ce skup biti na drugom mestu, kazao je zbog veceg prostora. Sve ostalo je bilo stvar tehnicke realizacije.

Pre ravno deset godina u Kosovo Polju prvi komunista Srbije dosao je sa pripremljenim govorom. Tadasnji celnici Kosova (osim Vlasija, skupu su prisustvovali i Kolj Siroka, clan Predsednistva CK SKJ, Bajram Seljani, predsednik Predsednistva PK SSRN Kosova, Bozidar Lazic, predsednik Opstinskog komiteta Pristine...) tvrde i sa unapred pripremljenim scenarijom. Tokom diskusija vise od 70 ljudi, koliko je govorilo u "Dugoj kosovopoljskoj noci", koja je trajala sve do sledeceg jutra, 25 aprila, Milosevic je povremeno intervenisao u svom pripremljenom govoru. Celnici Kosova su se nadali da ce se on bar ograditi od pojedinih antialbanskih izjava i optuzbi. Ali nije.

Izlozeni nasilju, poznatom istoriji mirnodopskih uslova i kolevci svoje otadzbine, mi potpisani Srbi sa Kosova i Metohije cinimo poslednji napor da legalnim nacinom zastitimo pravo na zivote nasih porodica.

Situacija u realitetu je porazavajuca: okupiran je deo Jugoslavije, prostor naseg istorijskog i nacionalnog bica, a genocid fasista nad nama Srbima na Kosovu i Metohiji stekao je pravo gradjanstva.

Zbog toga zahtevamo hitne vanredne sednice Skupstine SFRJ i Skupstine SR Srbije, a za dnevni red predlazemo sledece nase zahteve:

1. Garanciju ostvarivanja nasih osnovnih ljudskih prava po Ustavu SFRJ i medjunarodnim konvencijama, a koja su nam apsolutno oduzeta.

2. Da Socijalisticka Republika Srbija dobije isti status drzavnosti kao i druge republike u Jugoslaviji.

3. Da se smesta iz organa vlasti Pokrajine i Republike iskljuce i podvrgnu odgovornosti velikoalbanski sovinisti, koji su inspirisali, vodili i vode pubunu na Kosovu i Metohiji i omogucili osvajanje teritorije Jugoslavije od strane velikoalbanskih sovinista. Odgovornost zahtevamo i za kadrove srpske nacionalnosti koji su svojim oportunizmom i karijerizmom sluzili i sluze toj ideologiji.

4. Da se javno iznesu imena tvoraca projekta genocida nad nama Srbima na Kosovu i Metohiji, bez obzira koji su polozaj zauzimali u nasoj zemlji. Pouzdano, taj projekat nije rezultat slucajnosti niti je nastao samo u ovom prostoru i u ovoj zemlji.

5. Da se otkaze dalje gostoprimstvo emigrantima iz Albanije, naseljenim od

6. aprila 1941. godine do danasnjeg dana, bez obzira da li su naseljavani po Musolinijevom programu ili, kasnije, po projektu Envera Hodze. Oni na teritoriji SFRJ, suprotno Zakonu, poseduju nekretnine, a vecina njih prednjaci terorom nad nama Srbima. Jugoslavija, na zalost, ne zna ni njihov broj, a po nasim podacima ima ih preko 260.000. Ni jedan jedini Srbin iz Albanije proteklih decenija nije emigrirao u nasu zemlju iako ih je, prema poznatim podacima, u Albaniji vise od 30.000. Izlozeni najcrnjem teroru oni u Albaniji jednostavno kao nacionalnost ne postoje. Nikada ranije najodgovorniji pojedinci i tela ove zemlje nisu to pitanje postavili.

6. Da se hitno poniste svi kupoprodajni ugovori prodatih srpskih imanja, bez obzira da li su ih od nas iznudila fizicka ili pravna lica.

7. Zahtevamo da se pod nadzorom republicke i savezne vlasti bez odlaganja sprovede povratak prognanih srpskih porodica.

8. Da se izvrsi rekonstrukcija vise hiljada "nestalih" sudskih predmeta, preispitaju sumnjive odluke i izvrse radikalne promene funkcionisanja sudstva.

9. Da se na Kosovu i Metohiji uvede sluzbeni jezik kao na teritoriji cele Republike Srbije. To je nase pravo koje je oduzeto nelegalno.

10. Da se ukine albanska zastava sa simbolima koje sada ima. Mi necemo u svojoj zemlji da zivimo pod tudjom zastavom. Tudja zastava je uvek bila povod slobodarskim ratovima protiv okupatora.

11. Da se izvrsi rekonstrukcija dosijea balista koji zive u zemlji i u inostranstvu a koja su svesno unistena posle 1966. godine. Mere bezbednosti citave drzave to namecu kao obavezu.

12. Zahtevamo od najvisih partijskih organa da se izvrsi rehabilitacija svih kadrova koji su zbog angazovanja protiv velikoalbanskih sovinista moralno i politicki diskreditovani, pali kao zrtve te ideologije koja je obelodanjena.

13. Da se prilikom zaposljavanja i delegiranja suspenduju postojeca nelegalna pravila zastupljenosti po kljucu sto je suprotno Ustavu i osnovnim ljudskim pravima, i da se pristupi primeni pariteta.

14. Da u radu skupstina po nasim zahtevima ucestvuje delegacija od potpisnika ove peticije koju mi odredimo. Delegacija bi autenticno prenele i obrazlozila delove koji su nas doveli do ovakvog stanja. Za predvodjenje nase delegacije predlazemo drugove: Svetozara Vukmanovica-Tempa, Batrica Jovanovica, Todora Slavinskog i Ziraju Martinovica.

15. Apsolutno odocnele promene nalazu da se vanredne sednice skupstine odrze sto pre i zahtevamo da to bude najdalje do 30. oktobra 1985. godine u prisustvu javnih glasila.

Dostavljeno:

- Skupstini SFRJ, Predsednistvu SFRJ, Izvrsnom vecu SFRJ, CK SKJ, Skupstini SR Srbije, Predsednistvu SR Srbije, Izvrsnom vecu SR Srbije, SUBNOR-u SFRJ, SSRNJ, SSRNS, SANU, Svetozaru Vukmanovicu-Tempu, Batricu Jovanovicu, Todoru Slavinskom, Zariji Martinovicu, Udruzenju knjizevnika Srbije

(oktobra, 1985)