INTERVJU: MILISAV SAVIC, PISAC

Rade Stanic

"Moderna vremena ostace upamcena kao vrhunac obezlicavanja pojedinca i njegovog svodjenja na broj, na inicijal", kaze Milisav Savic, povodom svog romana "Oziljci tisine" koji se nedavno pojavio u knjizarama. "Jedna savrsena masinerija mrvi vam identitet i gura vas u beskrajnu kolonu anonimusa u jednom besmislenom 'istorijskom hodu'", dopunjava Savic odgovor na pitanje da li smo stvarno "niko i nista", kako veli jedan od njegovih junaka u delu romana koji poprima apokalipticne dimenzije, a po svom sadrzaju (ne)posredno aludira na nas, danas i ovde: "Najgore je vreme kada se ubice i lopovi uopste ne kriju. Kada sljam ispliva na povrsinu..." Taj melodramaski tok koji prati stradanje glavnog junaka, neskriveno pesimistickog tona, jedan je od tri koja se mogu razabrati u romanu. Drugi je "mitoloski", o odnosu vrhovnog boga prema onima koji bi da preskoce svoju senku. Treci, pak, kroz kvazibiografije govori o dva najveca pandana srpske knjizevnosti - Milosu Crnjanskom i Ivu Andricu. Tri toka objedinjuje tema umetnosti, pre svega odnosa umetnika prema vlasti.

"Nasa Borba": Proteklih godina su aktuelni rezim i dogadjaji isprovocirali veci broj istaknutih pisaca da se - za ili protiv - angazuju na politickoj sceni. Vi ste, cini se, bili po strani. Koji je razlog visegodisnjeg cutanja?

Milisav Savic: Nisam cutao u sebi. Dokaz za to je i moj roman, za koji se sve drugo moze reci ali ne i da je "apolitican". Tacno je da sam se klonio politicke scene, jer se na njoj, po mom misljenju, odvijao (i jos uvek odvija) performans vampira, lunatika i drugih nocnih utvara, uz nevidjenu kakofoniju u kojoj je tesko razabrati glasove razuma. U to se kolo ne bih uhvatio. Uostalom, ja nisam politicar.

Knjizevnost nije zastava revolucije

M. S.: Knjizevnost, ona prava, nije zastava revolucije, progresa, promena. Ali to ne znaci da bi u njenoj prici, kako bi to rekao moj prijatelj Franja Petrinovic, dzelat i zrtva trebalo da budu izjednaceni. Nasim patnjama i bolovima, nasim krikovima koje nebo ne prima jedino knjizevnost daje neki visi i dublji smisao - smisao lepote, ako hocete.

NB: U polemici koja se vodi duzi niz godina, s jedne strane postoji uverenje da je nemoguce i nemoralno stvarati u uslovima represije, s druge da je to jedini moguci odgovor jer je umetnost po svojoj prirodi protiv rezima.

M. S.: Andric je za vreme okupacije napisao svoje najbolje romane, Crnjanski, pak, za vreme rata, u Londonu nije napisao ni reda, govoreci da se ne peva u kuci mrtvaca. Angazovana knjizevnost se, na zalost, pokazala kao cista zabluda. To je, ipak, prigodna knjizevnost ili knjizevnost trenutka. Prometej i Narcis, u ovom veku, borave u istoj licnosti: zamislite Prometeja kako, opecen sopstvenom vatrom, zuri u svoj obraz u vodi, pokusavajuci da pronikne u tajnu svog dubokog poraza.

Muk nastaje posle buke

M. S. :Muk, po mom shvatanju, nastaje posle prazne buke i vike. Ova zemlja je opljackana i upropascena, ostala je i bez pameti i bez mladosti, "goli lopov je pritisko" - kako bi rekao jedan junak iz moje prve knjige, a zbog toga nikog ne boli glava. Demonstracije jesu bile negacija tog muka. Secam se da sam jedne hladne januarske noci, posle prvog probijanja studentskog kordona, negde pred zoru, u nepreglednoj masi koja se, neprestano uvecavajuci, valjala ulicama, pomislio da, ipak, u tom trenutku nekog boli glava i hvata neopisiv strah. Na zalost, bojim se da su demonstracije bile samo pokusaj negacije muka.

NB: U romanu su nagovesteni raspad svakog sistema vrednosti u nasem drustvu i nemoc pojedinca u odnosu na zlo, pa cak i odsustvo svake zelje da se ono eliminise. Da li su cutanje i unutrasnji egzil odgovor?

M. S.: Ne moraju da budu, ali i oni oznacavaju nepristajanje na ono sto se desava. I cutanje je govor. Osobe koje volimo ne pamtimo - kaze Meterlink - po recima koje su izgovorile vec po tisini koju smo s njima proziveli. A Eliot dodaje da je u osnovi naseg zivota "komesanje oko sredista vecne tisine". U svojim zapisima Andric stalno opominje da je nas zivot efemeran (pa i besmislen) u odnosu na tisinu koja nas ceka.

NB: S obzirom da ste bili aktivan ucesnik studentskih demonstracija '68. mozete li ih uporediti sa ovogodisnjim studentskim demonstracijama?

M. S.: Mi smo prvi uzdrmali ovaj sistem, ali ga nismo srusili. Nista bitnije nisu uradili ni danasnji studenti. Osim sto su pokazali malo vise sarma i duhovitosti.

NB: Koliko je politika prisutna u sporu izmedju tzv. postmodernista i tradicionalista? Slazete li se sa izrecenom ocenom da su tradicionalisti knjizevnost koristili kao polje politickog delovanja?

M. S.: Knjizevnost ne moze bez politike, iako je u osnovi totalno osporava (i ne samo nju). Knjizevnost bez truncice politike lici na bljutavu supu, knjizevnost sa mnogo politike na preterano zaprzenu corbu. Medju onima koje vi nazivate tradicionalistima ima mnogo onih koji kusaju tu zapaprenu i masnu corbu, kao sto i medju postmodernistima ima i onih koji i dalje srcu tu neukusnu vodurinu od supe. Prvi nikako da shvate da knjizevnost nije diskurs istorije, drugi da i istorija moze da bude diskurs knjizevnosti. Od ovih sporova ne moze biti stete: u krajnjem slucaju dobicemo corbu ili supu zacinjenu s merom.