Beli "jugo" vozi kod sudije Djurisic

Bela legitimacija

Zbog jaja, sve na robiju!: "Zuta revolucija" u Beogradu, detalj

U subotu, 30. novembra 1996. godine, dosao sam autostopom u Beograd na protestni miting koalicije "Zajedno". U tri sata, na uobicajenom mestu, ispred prostorija Demokratske stranke na Terazijama, sreo sam se sa prijateljima s kojima sam obicno isao na demonstracije.

Po povratku s mitinga, oko sest sati uvece, dok smo prolazili pored radnje sa patikama u trznom centru, preko puta Trga Republike, prisao nam je onizi covek u civilu koji nam se, pokazujuci belu legitimaciju, obratio recima: "Stoj, policija, hapsenje!" Bio sam zatecen i nisam verovao da je stvarno rec o policajcu, tako da sam ga gurnuo. Odnekud se stvorilo sest-sedam policajaca u civilu, ugurali su me u obliznju cvecaru i stavili su mi lisice na ruke. Sve ovo proteklo je bez udaranja. Nisam primetio da li su udarali prijatelja koji je bio sa mnom. Policajci me potom uvode u beli "jugo" sa obicnim, civilnim tablicama. Moga druga uvode u drugi automobil.

Dovode me u SUP u Ulici 29. novembra. Dok su me uvodili u zgradu, vise policajaca pomenulo je cinjenicu da sam alpinista. Verovatno me neko prepoznao, s obzirom da sam povremeno obucavao policiju. Niko me nije tukao niti mi je pretio. Oduzeli su mi fotoaparat i dva filma, nakon cega su me odveli na razgovor kod inspektora koga je interesovalo zasto demonstriramo. Jedan od inspektora koji me je ispitivao zapitao me je odakle mi tako cudno ime. Ovo me je iznerviralo, pa sam mu, obracajuci se sa "ti", rekao, ljutitim tonom da mi je otac Grk, a majka Srpkinja i da sam ime dobio po ocevom bratu, u skladu sa grckim obicajima.

Posle razgovora odvode me u "policijski pritvor". Tamo prisutni strazari pocinju sa psovkama i galamom, iako jos uvek nikog ne udaraju. Iznerviran ovakvim bahatim ponasanjem, pobunio sam se, rekavsi: "Sta, jel'hocete da nas streljate, mozete da me isterate iz zemlje" i jos po nesto sam rekao, a oni su odgovorili: "Sada ces ti da vidis". Zbog ovoga me izdvajaju u samicu, znam da je broj 9, gde, u krace prekide, provodim punih 26 sati. Vodu su nam nudili, hranu ne, osim one koju su nam poslali roditelji. Ja nisam hteo da uzmem ni hranu koju mi je majka poslala. Dok sam bio u samici, neki od strazara ponovo su poceli sa provokacijama na racun moga imena.

U nedelju me izvode kod Gradskog sudije za prekrsaje, Mirjane Djurisic, koja je takodje bila u zgradi SUP u Ulici 29. novembra. Sudija me pitala da li hocu branioca, na sta sam je uzvratio pitanjem: "Da li mi je potreban?" Sudija kao da je presla preko ovog pitanja.

U hodniku sam video advokata Radoja Pricu koji je usao kod sudije, tada se culo da se prepire sa sudijom Djurisic, cudeci se kako je moguce da se zbog bacenog jajeta ide u zatvor. Na ovo mi je sudija odgovorila da cemo svi u zatvor i izbacila ga je iz sobe. Mene strazari vracaju u samicu. Nakon izvesnog vremena pocinju da prozivaju i dele resenja o kaznjavanju. Naterali su nas na brzinu da potpisemo da smo ih primili. Mene je sudija za prekrsaje osudila na kaznu zatvora u trajanju od 25 dana. Ponovo me vracaju u samicu. "Maricom" nas potom prebacuju do zatvora u Padinskoj skeli. U sobi u zatvoru bilo nas je dvanaest. Na ostalima u mojoj sobi nisam video tragove fizickog nasilja, osim na Ramjancu kome su bile povredjene noge. Od drugih momaka cuo sam samo ponekog da se zali da je dobio par samara prilikom hapsenja. Sestog decembra u nasu sobu doveli su Dejana Bulatovica koji je bio u vrlo losem stanju. Video sam da mu je nos polomljen i sav krvav, desno oko plavo, a dva prednja zuba ostecena. Zalio se i na bolove u stomaku i po celom telu.

Ja bih vas, za bacanje jaja, sve na tesku robiju

Bio sam na demonstracijama sa prijateljem. Krenuli smo kuci nesto ranije, oko pola sest popodne. Kod "Beobanke" na Zelenom vencu primetili smo da nas dvojica u civilu prate. Nosili su bedzeve i licili na demonstrante. Cini mi se da sam ih uocio blizu nas u toku demonstracija. Aktivno su demonstrirali, zajedno sa ostalima. Jedan od njih vezao je lisicama mog prijatelja, Marinkovica. Mene su zatim bacili na zemlju i vezali mi ruke na ledjima. Ubacili su nas u prvi ulaz do "Beobanke" i javili se nekome preko motorole.

Po nas je dosao beli "kec" sa civilnim tablicama. Inspektor mi se predstavio kao pripadnik Odeljenja za privredni kriminal. Jedan njihov u civilu, koji je uzimao otiske prstiju i fotografisao, zapretio mi je da se posle ovoga nikad necu zaposliti.

U nedelju, 1. decembra, priveden sam kod sudije za prekrsaje, Mirjane Djurisic. Sudija mi je procitala za sta me optuzuju. Rekao sam da nisam bacao petarde. Trazio sam da me suoce sa svedocima. Daktilografkinja je saputala sudiji da treba da mi ponudi advokata. "E, da, hoces li advokata?", upitala me sudija Djurisic. Rekao sam da hocu.

Pred vratima je bio advokat SPO, Miroslav Stankovic. Sudija Djurisic je insistirala da priznam da sam bacao petarde na zgradu RTS. Kako sam ja to uporno odbijao, ona je vrisnula: "Sta hoces da kazes, da radnici Drzavne bezbednosti lazu?" Rekao sam joj da nisu dobro videli. Kad sam joj rekao da sam pre 30. novembra bacao jaja, ustala je i digla obe ruke u vis i pocela da histerise: "Da se ja pitam, ja bih vas za bacanje jaja sve oterala na tesku robiju!" Mene je osudila na 10 dana zatvora, a Marinkovica na 30. Medjutim, Marinkovica su pustili 20. decembra, tako da je izdrzao samo 20 dana. Marinkovica su pustili ranije, zbog astme. Bulatovic nije mogao da dise kada su ga doveli kod nas u celiju. Lice mu je bilo oteceno. Posteljina mu je bila sva u krvi.

On da diktira a ja da pisem

Po zavrsetku demonstracija 30. novembra, oko pola sedam, krenuo sam sa Lambrosom sa Terazija, do trznog centra na Trgu Republike. Trebalo je da se nadjemo sa prijateljima i da se kolima vratimo kuci. U jednom trenutku nije bilo nikoga na platou ispred trznog centra. Tada su nas opkolila njih dvanaestorica u civilu. U proseku su imali oko 30 godina. Cuo sam da su Lambrosu rekli da je u pitanju hapsenje. Meni niko nije pokazao sluzbenu legitimaciju. Poceli su da nas guraju prema cvecari u trznom centru i usput su nas vezali lisicama. Ubacili su nas u cvecaru i cini mi se da su sve vreme gledali da sto manje ljudi primeti sta se desava. Motorolom su javili da nas privode.

Ubacili su me u beli "jugo" beogradske registracije. Lambrosa su odvezli drugim kolima iste marke i boje. Vozila nisu imala sluzbene plave tablice. Priveli su nas u Gradski SUP u 29. novembra. Doveli su me kod jednog inspektora koji mi je dao prazan list papira da napisem izjavu. Nije me nista pitao u vezi sa demonstracijama. Hteo je da mi on diktira, a ja da pisem. Na to nisam pristao. Odveo me u susednu sobu, gde sam video kasete na stolu i hrpu fotografija. Prikazao mi je video kasetu na kojoj sam ja bio snimljen. Ponudio mi je da se javim kuci, ali nisam hteo da uznemiravam roditelje.

Odveli su me u pritvor. Tu sam video Protica i 5-6 drugih demonstranata. Lambrosa nisu jos doveli. Kasnije su doveli Ozegovica, jednog kriminalca i tri Rumuna. Prozivali su nas redom kod sudije za prekrsaje, Mirjane Djurisic. Posle sam saznao da je advokat Dusan Curcin iz Panceva pokusavao da stupi u kontakt sa mnom, ali mu to nisu dozvolili, iako je imao punomocje moga oca. Kad sam trazio advokata, sudija je pocela nesto da sapuce sa zapisnicarkom i napravila se da me nije cula. Kad me pitala sta sam radio na demonstracijama 25. novembra, rekao sam da sam bacio mali kamen koji nije nista polomio vec je udario u fasadu zgrade RTS. Dobio sam 25 dana zatvora. Sutradan, 1. decembra, prebacili su nas u Padinsku skelu. Izasao sam iz zatvora 25. decembra 1996. Sada je protiv mene pokrenut i krivicni postupak.

(Nastavlja se)