NJUJORSKI RAZGOVORI POCETAK RESAVANJA KOSOVSKE KRIZE POLITICKIM SREDSTVIMA

Fraza o mirnom otporu za ostvarivanje volje naroda izrazene na referendumu o suverenosti i nezavisnosti Kosova postala je sinonim za politiku necinjenja i za ocuvanje statusa kvo. Zabluda je misliti da se time cuva mir na Kosovu. Dugo odrzavanje krize je priprema za izbijanje konflikta. Iz stanja krize sansu dobijaju samo radikalnije snage i opcije

Pise: Azem Vlasi

Azem Vlasi

Moguce je da je albansko-srpski susret u Njujorku oznacio pocetak opreznog izlaska iz duboko ukopanih pozicija i najavu dobre volje da se mirno, civilizacijski, tolerantno razgovara i da se saslusaju gledista i argumenti jedne i druge strane. Nije, medjutim, iskljucena ni druga mogucnost da je to tek medjusobno "opipavanje pulsa" kako bi se pokazalo koliko su pozicije udaljene i da se nema o cemu razgovarati. Iza toga bi usledilo jos dublje ukopavanje svakog u svoju busiju. Kontinuitet dijaloga moze se odrzati, jasno je vec svima samo ako Amerikanci na tome budu insistirali. Ovo je godina izborne aktivnosti i za Albance i za Srbe, pa je vrlo nepovoljno vreme za razgovore o tako ozbiljnoj temi kao sto je kosovska kriza, ali vazno je da se krenulo sa mrtve tacke. Uz to izgleda da ce medjunarodni faktori, pre svega Amerikanci, ohrabrivati taj proces i nece dozvoliti da zastane.

U albansko-srpskim odnosima, po pitanju Kosova stvari vise ne zavise samo od dobre volje, tolerancije, osecanja za realnost i spremnosti na kompromise onih koji razgovaraju. Udaljenost pozicija duboko je ukorenjena u svesti i politickom raspolozenju oba nacionalna korpusa tako da politicari koji razgovaraju ili ce sutra pregovarati u njihovo ime nisu ostaviti onaj nuzni minimum manevarskog prostora. Zato, pri sadasnjem stanju stvari i politickih rasplozenja ne vidim velike sanse za brzo resenje kosovske krize. Narocito ne dok u Srbiji vlada ovaj rezim koji je i proizveo kosovsku krizu. U tom smislu za njujorske razgovore nije bio neki poseban hendikep sto tamo nisu bili predstavnici srpske vlasti. Pretpostavljam da ni organizatori, niti ucesnici okruglog stola nisu ocekivali da bi predstavnici vlasti mogli dati neki koristan doprinos izlasku iz kosovske krize.

Milosevic je poznat kao podstrekac i generator odrzavanja kriza, a ne covek koji bi mogao da ih resava. Posle svih poraza, posrtanja i stradanja koja je priredio srpskom narodu, Kosovo mu je inace ostalo poslednji adut za odrzavanje na vlasti. Nadam se, nije zaboravljeno da je on jugoslovensku krizu i raspad prethodne Jugoslavije zapoceo nasilnim nasrtanjem i rusenjem ustavne autonomije Kosova. Nakon toga razgovori sest predsednika republika ondasnje Jugoslavije zavrseni su krvavim ratom, jer Milosevic nije bio spreman na kompromise i sporazumevanje, a drugi nisu pristali na njegov diktat.

Ako bismo se pozabavili analiziranjem Milosevicevog poznatog stila na osnovu dosadasnjeg iskustva dosli bismo do zakljucka da se od onoga sto je ostvario silom ne odrice za pregovarackim stolom sve dok to silom moze zadrzati ukoliko ga neko jaci ne udari po prstima. Tek tada je spreman na ustupke. Naravno, Amerikanci su to uocili, ali je pitanje jesu li spremni, do koje mere i za takvo resenje kosovskog pitanja da izvrse pritisak na njega, ili na neku drugu vlast u Srbiji koja bi zamenila sadasnju. Svakako, treba racunati i na odredjeni pritisak na albansku stranu kako bi prihvatila ono sto Amerikanci sada smatraju realnim resenjem.

Put do trajnog i pravednog resenja kosovskog pitanja vodi preko slozenog i sveobuhvatnog procesa. Pri tome je neizbezno suocavanje sa realnim cinjenicama bez predrasuda, inata, dogmi, mitova i robovanja predrasudama. Rekao bih u tom smislu da je nuzno izvrsiti neku vrstu "dekontaminacije" svesti i politicke misli u srpskom narodu po pitanju Kosova i Albanaca. Isticem srpsku stranu jer ona danas drzi saku nad Kosovom i od nje umnogome zavisi hoce li je dici i omoguciti pronalazenje politickog resenja. Od toga bitno zavisi ishod sadasnje krize.

Najpre treba shvatiti da Srbija nije nikakav pobednik na Kosovu gde vlast drzi represijom, fakticki u stalnom sukobu sa 90 posto stanovnistva. Kosovsko pitanje je internacionalizovano, svet Srbiju drzi na uzdi pod rezimom stalne prismotre i spoljnim zidom sankcija zbog politike prema Kosovu i Albancima. Nikoga ova vlast nije uspela uveriti da je to sto je ucinjeno nakon nasilnog rusenja kosovske autonomije nesto normalno niti da je status kvo odrziv. Prema tome, nikakav pobednik ne moze biti Srbija kada nosi Kosovo kao mlinski kamen oko vrata i dok je stanje ovakvo ona ne moze normalno ziveti ni razvijati se sa takvim balastom. Zna se da vlast zasnovana iskljucivo na represiji uvek je ogranicenog dometa i trajanja.

Za pocetak bilo bi dobro da se prestane sa manipulacijama i stvaranjem iskrivljene predstave o separatistickim i secesionistickim teznjama Albanaca, jer se tako srpska javnost drzi u zabludi. Ako ta dva pojma izrazavaju teznju dela da se odvoji od celine i to na neprirodan i nezakonit nacin, onda je jasno da se u slucaju Albanaca uopste ne radi o tome. Neprirodno i nezakonito je bilo nasilno rusenje autonomije i "ujedinjenje" Kosova sa Srbijom, kao i nasilno oduzimanje Kosovu statusa federalne jedinice bivse Jugoslavije. Ovde je, pre svega, rec o demokratskom politickom pokretu Albanaca da Kosovu povrate ustavni i politicki identitet koji je Srbija pogazila 1989. godine. Naravno zbog gorcine iskustva sa takvim nasilnim rusenjem autonomije i zbog novih politickih okolnosti zbog ponistenog ustavnog i politickog okvira za koji je bio stvoren model autonomije, novi identitet je projektovan i zamislja se izvan tutorstva i jurisdikcije srpske vlasti. Nije na odmet podsetiti jos jednom one koji to namerno zaboravljaju da je prethodna Jugoslavija bila zajednica osam federalnih jedinica, osam subjekata celine u kojima su gradjani i narodi (narodnosti) ostvarivali svoja osnovna gradjanska i nacionalna prava, dakle svoja suverena prava. Zajednicko na nivou Jugoslavije bilo je ono sto je od zajednickog interesa za sve federalne jedinice. A onda se to jednoj od federalnih jedinica (Srbiji) vise nije svidjalo i krenula je da silom "proguta" dve federalne jedinice (Kosovo i Vojvodinu). Dakle, na nedemokratski, protivustavan nacin i na Kosovu protiv volje ogromne vecine stanovnistva. U slucaju Kosova, sa gazenjem ustavne autonomije pogazena su i sva nacionalna prava Albanaca koja su takvom autonomijom bili stekli (zakonodavnu, izvrsnu i sudsku vlast, skolstvo na maternjem jeziku na svim nivoima...) i jos vise od toga.

To se po domacem pravu onda nazivalo i sada se zove nasilno, protivustavno, nedemokratsko menjanje unutrasnjeg ustavnog poretka. Jezikom medjunarodnog prava, kada jedna celina "proguta" drugu to se zove aneksija ili okupacija. A kada se uvedu zakoni i politika nacionalne i svake druge diskriminacije, neravnopravnosti kako je to ucinjeno na Kosovu, onda je to jos i aparthejd!

Izvlacenje iz celjusti onoga ko te unistava, oduzima identitet, subjektivitet, sa teznjom da se ponovno stekne ono sto je nasilno oduzeto, da se prilagodjavajuci novim uslovima dobije ponovo identitet i subjektivitet ne zove se separatizam i secesionizam vec oslobadjanje od tudjinske vlasti i okupatora. To je nemirenje sa tom nasilnom stvarnoscu u kojoj te diskriminiraju, obespravljuju i stavljaju u poziciju gradjana drugog reda zbog nacionalne pripadnosti.

Politicke i intelektualne snage u srpskom narodu od velikog uticaja na kreiranje i oblikovanje politike i srpske politicke svesti, neizbezno ce morati napustiti sadasnji u osnovi pogresan pristup tumacenju srpskog nacionalnog i drzavnog interesa po kojem gde god zive ili su ziveli Srbi bez obzira koliko ih je na prostorima bivse Jugoslavije, oni samo zato sto su Srbi imaju pravo na drzavu i drzavnost. A drugima se to pravo osporava cak i na svojim etnickim prostorima gde cine vecinu.

U pogledu teritorije i prava na drzavnost nakon raspada Jugoslavije, kao sukcesori se mogu pojaviti samo vise federalne jedinice koje su Ustavom zajednicke drzave imale jasno definisan svoj politicki i ustavni identitet. Posto su gradjani i narodi (narodnosti) svoja suverena prava ostvarivali po Ustavu u federalnim jediniciama (republikama i pokrajinama), to je i pravo na samoopredeljenje izviralo iz takvog njihovog polozaja i moze se ostvariti u njima. Ako se samo jednoj od njih nasilno ospori to pravo, kao sto je slucaj sa Kosovom, (uz to pokusaji da se to ucini sa delovima Hrvatske i Bosne i Hercegovine) to bi se moglo uporediti sa nezakonitim iskljucivanjem jednog od naslednika iz naslednog reda i prava na nasledstvo.

Drugim recima, u toj svesti o nacionalnim srpskim interesima, treba prihvatiti realnost da se ne moze drugima osporavati ono sto Srbi traze za sebe kao sto se od drugih ne moze traziti da pristanu na ono na sta Srbi ne bi pristali. Sve dok se to ne shvati Srbi i Srbija nece ziveti u normalnim odnosima sa susednim narodima i drzavama.

Kad je rec o Albancima na Kosovu, kreatori srpske nacionalne politike i propagande, kao i nosioci vlasti, moraju shvatiti da su prosla vremena kada su oni mogli govoriti u ime Albanaca, pa i odlucivati kakva i kolika prava Albancima treba "dati" ili su im "dovoljna". Konacno se mora shvatiti da su Albanci politicki zreo narod, nacionalno osvescen, sa nepokolebljivom drzavotvornom teznjom i ciljem. Albanci sa Kosova ne smatraju da je njihova domovina Albanija, a da su ovde na tudjem. Njihova domovina, pa prema tome i pravo na drzavu i svoju vlast nad sobom, zajednicku sa drugima s kojima ovde zive, je na Kosovu gde su odvajkada ziveli. Ako se to ne bude shvatilo, tim gore za albansko-srpske odnose i agonija njihovog medjusobnog spora ce se nastaviti. Srpsko javno mnjenje se ne sme drzati u zabludi da Albanci na Kosovu ne mogu imati ona prava koja srpska vlast sebi prisvaja.

Na Kosovu su Albanci, zajedno sa drugima, imali ustavnu autonomiju, sto znaci zakonodavnu, izvrsnu i sudsku vlast, obrazovanje na svim nivoima na svom maternjem jeziku, kao i novine, programe na radiju i televiziji, kulturne i naucne institucije, Akademiju nauka i umetnosti, bili su zajedno sa drugima u organima vlasti, na rukovodecim mestima... Sve im je to oduzeto zato sto je Srbija odnosno aktuelna vlast, ocenila da to sto Albanci i drugi u okviru kosovske autonomije imaju "ugrozava" srpske interese. E, sada kada vise nemaju to sto su imali, kada ih niko nista ne pita, vec se vlada drzavnim terorom i represijom Srbi se cude sto Albanci nece da priznaju takvu drzavu kao svoju i svetu vlast kaze: "Albanci imaju sva prava, samo je problem sto nece da ih koriste i sto nece da priznaju drzavu Srbiju!" Uveren sam da ta smesna prica ne samo da nervira svet, vec i vredja one kojima se servira. To je nasilje nad zdravim razumom.

Uz sve to kreatori srpske politike i dalje sire mrznju prema Albancima i teraju im inat, potcenjuju ih i s prezirom se odnose prema svemu sto je albansko, primitivno im prkose uz pogrdan prizvuk u sluzbenim saopstenjima ih nazivaju "Siptarima" kao da ce time nesto postici u resavanju kosovskog pitanja. Naveo bih neke primere tog primitivnog, anahronog, nadmenog prkosa, da ne kazem sramotnog ponasanja: u samom sredistu Univerzitetskog centra u Pristini nakon policijskog proterivanja albanskih nastavnika i studenata, te ukidanja nastave na albanskom jeziku promenili su urbanisticki plan i poceli izgradnju velike pravoslavne crkve kao da nije bilo pogodnije lokacije. Da se ne upustamo u procjene da li je ta crkva uopste bila potrebna sa verskog aspekta, ali koliko znam ni u Beogradu, ni u Nisu ili Novom Sadu gde ima mnogo, mnogo vise Srba nego u Pristini nije sagradjena crkva u univerzitetskom kompleksu. Zatim, u gradskim naseljima na Kosovu promenjena su imena ulicama koja su ranije nosila imena sa albanskim i srpskim predznakom i znacenjem da bi sada svima nadevali samo srpska imena, ne bi li i time "dokazali" da Albanci nemaju imena i licnosti iz proslosti, dostojne da se makar neka sporedna ulica nazove njihovim imenom. Da ne govorim o rusenju albanskih i zajednickih spomenika i postavljanju samo srpskih, sto se u vreme kosovske autonomije nikada nije radilo. Nikada u ono vreme nije porusen niti jedan srpski spomenik. Ceo svet zna da se strajkovi organizuju kako bi se sacuvalo ili steklo neko pravo, ostvario neki zahtev o poboljsanju polozaja. Na Kosovu su, zadojeni antialbanskom euforijom, srpski prosvetni radnici strajkovali sa zahtevom da njihova vlast istera njihove kolege Albance iz zajednickih skolskih zgrada koje su zajednicka imovina, jer su sagradjene trudom svih zitelja Kosova, a to znaci u velikoj vecini trudom i novcem Albanaca.

Ova srpska vlast koja javno govori o ravnopravnosti gradjana bez obzira na nacionalnu pripadnost, od 1990. godine usvojila je 18 zakona koji su svojim sadrzajem sankcionisali nacionalnu diskriminaciju Albanaca. Svakako, najpoznatiji od njih je onaj o "delovanju republickih organa u posebnim okolnostima" po kojem je ekspresno udaljeno s posla oko 100.000 Albanaca, uvodjene su prinudne uprave u preduzecima i drugim drustvenim institucijama, a prinudni organi, srpski licemerno nazvani "privremeni", utrkivali se ko ce vise Albanaca i za krace vreme isterati s posla i to im je bila glavna duznost. Po jednom od tih zakona (Zakon o posebnim uslovima za promet nekretnina) na Kosovu se ne moze vrsiti promet nekretnina ako su Albanci kupci, a Srbi prodavci. Sada u nekim opstinama nezakonito uvode cak i kaznjavanje (5000 dinara i 60 dana zatvora) naravno Albanaca ukoliko im neki Srbin izda lokal u najam.

Da ima makar malo pameti i obzira ova vlast ne bi zatvorila makar Albanoloski institut na podrucju gdje je 90 posto Albanaca, ako ni zbog cega drugog ono zbog malo propagande pred svetom i svojom javnoscu. Ali antialbanska pomama iskljucuje makar i malo demagogije i licemerja. Nemoguce da demokratska javnost u Srbiji ne zna za ove cinjenice. A oni iz demokratskih partija koji javno izjavljuju da samo demokratizovana Srbija moze demokratski da resi kosovsku krizu za pocetak, da bi im se verovalo u dobre namere, moraju javno osuditi sva ova zlodela prema Albancima.

Mogu svakog dana glasnogovornici srpske vlasti ponavljati da se na Kosovu radi o "siptarskoj nacionalnoj manjini", ali to nece promeniti cinjenicu da Albanci zive na kompaktnoj etnickoj teritoriji i da imaju vec izgradjen sistem politickog organizovanja i delovanja, kao i druge forme funkcionisanja zivota paralelno sa srpskim vlastima (obrazovanje, informisanje, socijalno zbrinjavanje ugrozenih, politicko delovanje prema svetu i dr.). Dvomilionski albanski narod na Kosovu sa visoko razvijenom nacionalnom, patriotskom i drzavotvornom svescu, sa kulturnom i istorijskom tradicijom, sa jedinstvenom spremnoscu i odlucnoscu da ne prihvate i ne mire se sa stanjem, koje je silom nametnuto, sa godisnjim prirastajem stanovnistva mnogo vecim nego kod sedmomilionskog srpskog naroda u Srbiji, ne moze se objektivno tretirati kao "nacionalna manjina", kao neko manjinsko pitanje, jer to nije. Uostalom, za koju deceniju nikakva pozivanja na evropske standarde o nacionalnim manjinama inace ne bi mnogo vredela u uslovima brojcano uspostavljenog balansa izmedju albanskog i srpskog etnickog korpusa. Umesto da ih razmatraju sa duznom paznjom mnogi su se prosle godine zgrazavali nad upozorenjima Aleksandra Despica, predsednika Srpske akademije nauka i umetnosti po tom pitanju.

One politicke snage u srpskom narodu koje budu shvatile ove i druge realnosti imaju sanse da zajedno sa Albancima i uz pomoc medjunarodnih faktora zapocnu proces resavanja kosovske krize i normalizuju odnose sa svojim susedima Albancima.

Pri tome mislim da i mi Albanci moramo izvuci neke pouke i suociti se sa nekim realnostima. Najpre, ako hocemo resenje kosovskog pitanja politickim sredstvima moramo se politikom i baviti. A bavljenje politikom podrazumeva i cinjenje, aktivizam. Demokratski svet poznaje i koristi sirok spektar sredstava i metoda demokratske politicke borbe koje i te kako ubrzavaju proces politickog resavanja kriza i ostvarivanja demokratskih i nacionalnih prava. Ako hocemo da budemo deo demokratskog sveta treba od tog sveta nesto i uciti. Fraza o mirnom otporu za ostvarivanje volje naroda izrazene na referendumu o suverenosti i nezavisnosti Kosova postala je sinonim za politiku necinjenja i za ocuvanje statusa kvo. Zabluda je misliti da se time cuva mir na Kosovu. Dugo odrzavanje krize je priprema za izbijanje konflikta. Iz stanja krize sansu dobijaju samo radikalnije snage i opcije. Naravno, rat, nasilje i terorizam nije i ne treba da budu nasa opcija. To podrazumeva da se od takvog ponasanja uzdrzava i srpska strana. Drugo, umece politike nije samo u definisanju pravednog cilja vec i u izboru puteva kojim se do tog cilja stize. Te puteve trasira zivotna realnost i okolnosti, realne mogucnosti, a ne nase zelje.

Za sada, prva realnost s kojom se treba suociti je da medjunarodna zajednica nece dopustiti nasilno menjanje granica. Ali radikalno menjanje odnosa unutar tih granica sa ciljem da se ukine sadasnja kolonijalna politika Srbije na Kosovu, te da Kosovo i Albanci imaju potpuno ravnopravan polozaj niko u svetu niti hoce, niti ima pravo da spreci. I trece sto se mora shvatiti jeste da svet vise nikome ne pravi drzave. Svet samo priznaje nove drzave. I na srpskoj, pa i na albanskoj strani politicke snage koje shvataju sve ove realnosti danas su bez sumnje jace i brojnije nego u vreme nastanka kosovske krize. Zato su i bolje sanse da proces izlaska iz ove krize politickim sredstvima i putevima zapocne. Nadajmo se da su njujorski razgovori taj pravi pocetak.