PROTIVRECNO JE ZDRAVOM RAZUMU PODRZAVATI OVAKVU VLAST U SRBIJI

Tomislav Smrecnik

Svaka vlast znacajnu podrsku dobija od onog dela stanovnistva koje se boji bilo kakvih promena, verujuci da moze da bude i gore. Ovde, na balkanskim prostorima, taj strah ima posebnu tezinu.

Deo tog osecanja prisutno je i medju zagovornicima teze da demokratizacija ne treba da bude na dnevnom redu istorije jer se vode vaznije bitke, jer je Srbija suocena sa borbom za opstanak, izlozena brojnim iskusenjima i procesi demokratizacije, smatra se, samo bi je jos vise slabili. Uobicajena varijanta ovog stava je da je u sadasnjim uslovima etablirani rezim bolja alternativa od "anahronicne", "haoticne", "neodgovorne" opozicije. U laickom obliku to se izrazava protivpitanjima: "A sta bi mogla da uradi opozicija?", "Mislis da bi iz krize mogli da nas izvuku Draskovic, Seselj ili Djindjic?", "Kakvi su Draskovic, Danica i njihovi bradati sledlbenici sa kokardama?!", "Opozicija nije u stanju da se dogovori ni oko osnovnih pitanja - medija, izbornih pravila - kako moze da postigne neki trajniji oblik jedinstva?"

U drustvenoistorijskim uslovima nalik ovim u kojima je Srbija mozda bi ovako stanoviste i moglo da ima smisla, ali samo da je u pitanju politicka stranka ili rezim koji odista brani vitalne interese Srbije i procese "modernizacije". (Takvu vrstu legitimiteta su imali, mozda, rezimi u takozvanim socijalistickim drzavama, jer su predstavljali autenticne istorijske pokusaje da u zemljama razdiranim drustvenim protivrecnostima uspostave novi tip drustva u kome bi bile ostvarene ideje jednakosti, pravde i "bratstva i jedinstva". Mozda bi i rezim bivse Jugoslavije mogao na taj nacin da se opravdava - da je bio snaga "modernizacije".)

U slucaju sadasnje Srbije i Jugoslavije, kada je u pitanju ovaj rezim i ova vladajuca partija, takvo stanoviste je besmisleno, apsurdno, groteskno ili u najmanju ruku licemerno.

Neizbezno se namece pitanje - Sta jos ova vlast, ovaj rezim i ova vladajuca partija treba da ucine da bi neki ljudi shvatili ili, bolje reci, priznali da gore od sadasnjeg stanja ne moze biti, da su oni, uz neshvatljiv stepen uspostavljene diktature i monopola u svim sferama drustvenog zivota, ugrozili samo bice srpske drzave, svih naroda, nacija i gradjana koji u njoj zive i da bi nas proces demokratizacije izlozio manjem riziku od onog kojem se izlazemo iduci ovim putem "dalje napred"?

Prvo su nas uvuklu o "plemenske" ratove za teritorije umesto da su politickim i diplomatskim sredstvima pronasli optimalno realno resenje za dalji "suzivot" u tadasnjim uslovima. Glavni interes mogao je i trebalo je da bude odrzavanje dotadasnjeg tempa "modernizacije" i ukljucivanje u Evropu. Mnogi tu situaciju nisu shvatili. Postojalo je opravdanje za to. Pre svega, procesi dekonstrukcije Jugoslavije odvijali su se skoro u svim republickim politickim centrima. Bila je vec stvorena klima medjusobnog nepoverenja i ugrozavanja vitalnih interesa vlastitog naroda. Do izuzetnog intenziteta razvilo se osecanje o velikoj "prevari" srpskog naroda, da su "u miru izgubili sve sto su osvojili u ratovima", da je svaka republika nesto dobila, a samo Srbija i Srbi sve izgubili. U takvim uslovima nije bilo tesko ubediti narod da ulazi u sudbonosnu istorijsku borbu koja ce odrediti njegovu buducnost. Bio je opsteprisutan "osecaj" da je to pravi istorijski trenutak da se rese najvaznija pitanja srpskog naroda. Gubljene butke na ratnom i diplomatskom polju nisu mogle da nas "otrezne". Uvek je bilo i nekih "pobeda".

Na ekonomskom planu situacija je takodje bivala sve teza. Hiperinflacija nevidjenih razmera obesmislila je rad i plate. U trenutku kada su isplacivane, plate su bile bezvredne. Od njih nije moglo ni da se prezivi. Uz sve to fabrike su prestajale sa radom i posla je bivalo sve manje. Polako ali sigurno ulazili smo u zonu sumraka. Standardi, norme i vrednosti koji vaze u "normalnom" drustvu surovo su ruseni. Ulazili smo u zemlju sverca, finansijskih mahinacija i kriminala, zemlju koja je zbog ucinjenih "grehova" izolovana od medjunarodne zajednice i podvrgnuta rezimu najstroze blokade. Ova situacija je iskoriscena i za "veliku pljacku" naroda. Zahvaljujuci hiperinflaciji preliveno je "bogatstvo" naroda i drzave u privilegovane "rezimske i partijske dzepove". Totalno siromastvo zemlje, vecine naroda i basnoslovno bogacenje malog broja "odabranih" rezultat je vremena rata i "nicim izazvanih nepravednih" sankcija.

I u ovakvoj situaciji kod mnogih je delovao mehanizam racionalizacije. Teorija "svetske zavere" protiv srpskog naroda, velicina interesa za koje se vodila borba, presudni istorijski momenat u kome se odlucivala njegova "sudbina", bili su mehanizmi pomocu kojih se pred sobom i drugima opravdavalo u stvari evidentno "sudbonosno" unistavanje Srbije i nacionalnog interesa srpskog naroda.

Pojavile su se prve "pukotine" u bezrezervnoj veri u vodju, rezim i vladajucu partiju i "providnost" kojom nas vode u "svetliju buducnost". Ali vecina je jos uvek nepokolebljivo ostajala na njihovom putu. Jos uvek je bilo slika i recitih izliva ljubavi rezimu i, pre svega, vodji.

Zatim su sledili veliki vojni porazi i seobe. Pala je Zapadna Slavonija i doslo je do prve velike seobe izbeglica. Potom je pala i Kninska krajina. Jos veca seoba izbeglica. Ugasena su vekovna ognjista. Milosevic je ostvario vekovni san najekstremnijih hrvatskih nacionalista. Bombardovana je Republika Srpska i primorana na bezuslovne sporazume. Postignut je Dejtonski sporazum - sa stanovista postavljenih nacionalnih ciljeva i vodjenih borbi potpuni poraz i kapitulacija milosevicevske Srbije i rezima koji je stajao iza Milosevica.

Pukotina vere jos je veca, ali jos daleko od rusenja zida. Milosevic nije mogao da ide sam putem kojim je proteklih godina isla Srbija. Isli su uz njega politicari, intelektualci, isla i Crkva, isla vecina naroda. Najteze je priznati svoj deo "krivice", priznati sopstvene grehe.

Ipak, polako, sporo, pocelo je vreme osvescivanja. Velika prevara rezima - vodjenje bitke za "nacionalne interese srpskog naroda", da bi se zastitili drugi vazniji interesi posebne drustvene nomenklature - postajala je sve prozirnija. Kritika, neposluh, srajkovi, protesti bivali su sve cesci, glasniji i masovniji. Suocen sa ovom vrstom opasnosti za "nacionalni interes srpskog naroda" i "bezbednost i buducnost Srbije", rezim na celu sa Milosevicem u ime odbrane ovih "svetinja" pojacava monopol na vlast i zavodi potpunu kontrolu u svim sferama zivota. U formalnom pogledu mozda ne sa svim obelezjima, ali sustinski je uspostavljena totalitarna diktatorska vlast. U drustvu u kome je policija, sudstvo, privreda, finansije, masovni mediji i obrazovanje pod potpunom kontrolom jedne partije i vladajuce oligarhije nesumnjivo je na delu totalitarizam i diktatura.

U takvoj situaciji primena argumenta da u ime ocuvanja stabilnosti zemlje i u ime zapocetih procesa "modernizacije" i privrednog razvoja treba podrzati vlast granici se sa nemoralnoscu.

Kada je diktat vlasti poprimio takve razmere da se ne ustrucava od toga da koristi masovne medije za neposredne partijske interese i propagandu koja prevazilazi sve granice, kada se pojacava policijski aparat da bi se ocuvao po svaku cenu sve slabiji rezim (ako treba i otvorenom primenom sile), kada se cak i sudovi podvrgavaju partijskim interesima i nalaze im da sude po donetim odlukama, kada se sve to desava u drustvenim okolnostima koje nedvosmisleno pokazuju da se citava zemlja sve brze strmoglavljuje u propast, a rezim vise nema ni unutrasnje snage ni kredibiliteta medjunarodne zajednice da bi mogao to da spreci - protivrecno je normalnom, zdravom razumu posredno ili neposredno podrzavati takav rezim i takvu vlast.

Posebno je licemerna i nemoralna ona varijanta podrzavanja vladajuceg rezima sa karakteristicnim, vec spomenutim sloganom: "Mislite da bi oni bili bolji"? ili "Svi su oni isti". Razlog je prost. Postoje bitne razlike. Za zbivanja proteklih godina pre svega je odgovoran postojeci rezim jer je on bio na vlasti. Destruktivna priroda postojece vlasti i njena nespremnost da vlada u korist naroda se vec pokazala i dokazala, a kad su u pitanju druge politicke snage to se samo pretpostavlja. I jos jedna vazna stvar: posle vladavine SPS-JUL tesko da ce se ponoviti sutuacija u kojoj ce biti moguce novo uspostavljanje totalitarne vlasti i jednopartijskog rezima - a samo u tim uslovima principijelno je nemoguca efikasna drustvena kritika i demokratizacija drustva. A bez otvorene drustvene kritike i demokratije "modernizacija" je prividna ili povrsna i privremena. Istorija realsocijalistickih zemalja u tom pogledu ne ostavlja bilo kakvu sumnju.

(Autor je clan Univerzitetskog odbora za odbranu demokratije)