Dnevnik

Dok neki izdaju zemlju ti izdajes casopis. I nije mu neko poredjenje. Reci mi da li je istina da su te gadjali olovkom na Trecem kanalu. Potvrdjujem. Pa sta si to radio covece? Nista, samo sam pomenuo Ministarstvo kulture i Gospodju ministarku. Jel' sa glagolom? Ma ne, samo toliko da me nisu konstatovali u vezi casopisa. Ako, tako ti i treba. Da si se uclanio u JUL mozda bi vec imao desetak brojeva. Robijaskih? U liftu cutimo. On izlazi na prvom spratu uz mahanje rukom. Ja idem do kraja

Pise: Radomir Vukovic

Datum sed non concessum...
Uzmimo i da je tako, ali ne dozvoljavam...!

Cetvrtak, 10. april

Na to olako postavljeno pitanje odgovaram: "Tesko, sa elementima - veoma."

Covece, pravis strasnu novinu! Ono za Duska Kovacevica ti je puska. 'Ajde drzim ti palceve. I pozdravi tvoje. Tako mi Sava Mihajlovic kolega sa faksa telefonom daje podrsku iz Panceva. Na zalost, vise bih voleo da me moze pozdraviti preko Sluzbe platnog prometa jer mi vec sest meseci duguje za oglas koji smo objavili u broju pet. Doduse, nije jedini koji nam duguje pare. Ali, njega bih mogao cak i da zamolim...

Doneo sam odluku da u rubrici "Novi dizajn" u Srbiji predstavim Borisa Caksirana. Scenografa i kostimografa. Upoznali smo se na snimanju priloga o modi u zemunskom Studiju 111. Radove smo pregledali kod njega u stanu, mislim da su izvanredni, ali problem nastaje oko teksta, jer osoba koju je on zeleo kao pisca, odustaje i predlaze da tekst napise on, Boris Caksiran. Odbijam ovu ponudu. On uvodi kao ideju da o njemu pise vise ljudi. Iz iskustva znam da je ovo najgora varijanta koja traje beskrajno dugo i nije nista drugo nego drugarsko dopisivanje epiteta i lepih reci. Presecam i saopstavam da imam svoje ljude i preuzimam pripremu teksta. Telefoniram Vesni Cir koja je za davni broj dva uspesno dovela do kraja glavni intervju sa Rastkom Ciricem. Raduje se pozivu uz kritiku, sto se nisam javio toliko vremena. Pocinjem sa insistiranjem oko ideje, rokova i tehnike rada. Smireno slusa i saopstava da ona ima bebu i sve to sto sam rekao stoji, ali... Ne popustam i tako imam resen jos jedan tekst. Bice dobar, nadam se.

Dragan Zivkovic, inace clan redakcije, ostavlja mi poruku da dodjem u Muzej primenjene umetnosti. Utrcavam na kratko, ali u njegovoj kancelariji nalazim Stanislava Sarpa. Govorimo o otkazivanju gostovanja Dejvida Karsona. Pokazujem im stranu iz buduceg sestog broja kojom smo hteli da se oduzimo misli i delu gospodina koji nas je prevario. Prvi put. Kritikujem plakat koji je Jovan Jelovac uradio za tu priliku. Mislim da je to katastrofalno i da lici na promociju CupaCupsa u Leskovcu. Nije mi jasno zasto sam povezao Leskovac i CapaCups, ali sta je tu je. Naime, ovaj plakat negira ono na cemu su opstale citave civilizacije. To je mit i simbol. I tako pricajuci o mitu i simbolu Dejvida Karsona, Jovan J. je porusio i mit i simbol o njemu. Sarp prihvata tezu i pokazuje mi umetak o Publikumovim kalendarima iz Beorame. Kazem da cu to da objavim u narednom broju, ali posle ostre diskusije o celom opusu kalendara, on me moli da to sto sam rekao i napisem. Oni bi to negde objavili. Obecavam za ponedeljak jedno tri slajfne.

Odlazim da vidim dokle su stigli sa prelomom casopisa. Pedesetak stranica je vec gotovo. Iznenada ulazi jedan covek, lici mi na umetnika. Uz skeniranje i razgovor o foto-sopu, on iznenada shvata da se nalazi u redakciji casopisa. Zaprepasceno pita da li moze ovde da kupi brojeve. Naravno. Potrebno mu je za dete, cuo je sve najbolje. Daje 100 DEM i dobija sve protekle ali i neke buduce brojeve. Casopis ima jednog pretplatnika vise. Mala satisfakcija da je projekat dobar, ali danasnji dan je drama.

Petak, 11. april

U Knez Mihailovoj srecem Ljubu Kljakica, coveka koji je kao urednik, tamo neke davne, objavio moju prvu naslovnu stranu, u "Studentu", naravno. Sada smo u promenjenim ulogama jer ga vec dve godine molim za neki tekst o vizuelnom identitetu ove Jugoslavije. I svaki put se razidjemo sa konstatacijom da sam nenormalan zbog svog istrajavanja na casopisu, a sto se tice njegovog teksta - evo samo sto ga nije zavrsio. Jasno mi je da ni on ne veruje da ce se pojaviti iz stampe taj broj u kojem bi bio njegov tekst. A sto se tice teksta o vizuelnom identitetu Jugoslavije, ja sam ga napisao pre par meseci i valjda ce se pojaviti u broju sest.

U pola razgovora ulece Ognjen Radulovic. Covece, gde si, trazim te danima, imam vazan posao za tebe. Pitam ga je li on to ozbiljno, jer se petkom o poslu bas ne isplati da detaljisemo. Ljuba nas napusta a sa Ognjenom zakazujem sastanak za sutra. Odmah, nema vremena za cekanje, Publikum je vec dao ponudu, ajde da radimo, ... dobro kod tebe u redakciji, zdravo, dolazim sigurno.

Subota,12. april

Javlja se Miodrag Surjanac. Vratio se iz Svajcarske. Sutra cemo detaljno. U ova vremena svaka prica o inostranstvu jeste vazna, kao da smo u onom dobu kada smo kao deca slusali da je Marko iz broja 36 zbrisao preko, zakacio se ispod vagona, a onaj Milenin Zdravko, covece, preveslao od Braca i spasao ga americki brod. Kruna tih prica bila je kolektivni bris biciklista na trci Zagreb-Bec. Moj otac je sudija a medju onima koji su tada ostali tamo jeste i Milan Panic. Covek je usio dolare pod prednjicu dresa, a na premetacinu carinika po biciklu i delovima opreme, on se cinicno cerio, udarao rukom po grudima i vukao - tu su pare. Dugo je ova replika bila jedna vrsta porodicnog novogovora, jer smo znali sta sve ona sadrzi u sebi.

Nalazim se sa Ognjenom Radulovicem. On je istoricar umetnosti i ima neku ljutu crnogorsku vezu. Kaze da Ministarstvo kulture Crne Gore pokrece ediciju znamenitih crnogorskih slikara i da su namerni da svake godine realizuju po jedan. Za pocetak to je Lubarda. Govorimo o tehnickim karakteristikama te monografije. I mada sve izgleda kao normalno, davno su prosla vremena kada se emotivno vezujem za poslove posle ovakvih razgovora. Dok se ne pojavi novac, ne verujem nikome.

Secam se price o izlozbi crnogorske umjetnosti u Beogradu. Na poziv organizatora Lubarda je tada odgovorio da pripada jednom drugom narodu. Sada ne moze da bira. Bice tamo gde ga postave. To se sada desava i zivim umetnicima ali i obicnim ljudima. Ljudi su sada tamo, ne po svojoj volji, vec zato sto im je neko odredio naziv i konfiguraciju teritorije. Sada niko nikog ne pita ni ko smo ni sta smo. Oni koji imaju pare, naprave neko novo pakovanje i tu postave koga hoce.

Pre vise od godinu dana Dusan Milovanovic, cuveni crveni patrijarh, napravio je izlozbu pod spektakularnim nazivom Savremena srpska pravoslavna umetnost. Posto sam se opirao da prilozim svoje radove toj ideji, ne shvatajuci svoje mesto u tom projektu, on me je sugestivno umirio recima: "Nije tvoje da odredjujes svoje mesto. Postoje ljudi koji se samo time bave, i zato idi kuci i donesi to sto sam ti rekao". Tako je bilo.

Nedelja, 13. april

Vec dve nedelje nisam platio produzenje pretplate na pejdzer BelPaget. Nemam pare. Molio sam za kompenzaciju i Ljubu Ratkovica i Jelicu, ali oni su sada u IDEJI PLUS, a ovi sto su ostali u BelPagetu nemaju razumevanja za casopise u kulturi. Svaki drugi dan mi stigne upozorenje iz centrale kako ce biti primorani da me zbog neizmirenih obaveza iskljuce iz sistema. Pomirio sam se sa tim. Ali pejdzer jos uvek pisti. Upuceni kazu da su i oni u krizi i da im narod otkazuje, da li zbog mobilnih telefona ili ko zna, ali eto i oni se bore za svoje klijente. Prete ali ne iskljucuju. Njih sam prezalio. Ali, imam i pismenu pretnju za utrosak elektricne energije na jedno 2.400 dinara kao i gomilu racuna - od telefona pa do kirije. Da li ce ovi biti tako takticni ili mi sleduje prinuda?

Javlja se Toma Cepter na pejdzer i zakazuje mi sastanak u jednom kaficu u Palmoticevoj ulici. Sedam u auto i zaticem Tomu samog u objektu. Njegov prijatelj vlasnik ostavio je kljuc od lokala ali i kratak kurs kako se kuva kafa. Pica umemo da sipamo. Radicemo signalizaciju za zgradu Zepter bez projekta. Samo uzorci, overa i specifikacija. Sve smo dogovorili za 15 minuta, a onda pocinje ulazak prijatelja i ostalih u objekat i sve se pretvara u nadrealnu atmosferu u kojoj Toma glumi ugostitelja. Pojavljuju se i statisti. Novinarka Demokratije moli za kratak intervju nekog fudbalera Partizana. Pejdzeri i mobilni piste. Nocni zivot se uskovitlava. Shvatam da je osoba pored mene vlasnica butika Pepeljuga. O njima smo pisali nesto u broju tri. Ulazim u razgovor koji se zavrsava dogovorom da objavim oglas tog butika uz kompenzaciju od 100 odsto. Smatram da sam napravio dobar posao, jer ce se moji kod kuce radovati. Mislim na zenski deo porodice.

Napisao sam tekst za Sarpa. Ovi moji iz interne kontrole, kazu da je tekst veoma dobar, narocito pocetak, ali da je kraj mogao biti efektniji.

Ponedeljak, 14. april

Sastanak u agenciji PROFIL. Nisu pripremili ono sto smo se dogovorili. Glumim nonsalantnost i opustenost. Novac je u pitanju i zato im je sve dozvoljeno. Predajem fakturu, mozda ce i platiti uskoro. U svakom slucaju nisam ni ja bez argumenata jer je potreba obostrana. Casopis je postao referentan i moze da posluzi da se preko njega promovise klijent. A to i jeste krajnji cilj projekta. Zato i treba da izdrzim.

Utrcavam u agenciju EXCALIBUR. Pokazuju mi duplericu koju su uradili. Izgleda dobro. Oni ce raditi i oglas za satove FOSIL. Gledam i materijal o sjajnom ilustratoru iz Novog Sada koji sada, tamo negde u italiji, pravi divne stvari. Prihvatam predlog, i tako ce gospodin Smudja biti u broju sedam.

Pita me Kosta sa kojim postavljam projekt Digital Design, sta je na naslovnoj strani broja sest. Ne smem da ti kazem, razglasices. Pa zar nije trebala da bude pistaljka. Da, ali ko sve nije u medjuvremenu svirao na naslovnoj strani. Diskretno mu crtam. Prosto ne veruje. Znaci - imamo pravu ideju.

Tomislav Nacevski se vratio iz Makedonije. Nosio je casopise kako bi napravio neki kontakt. Koliko je samo ljudi to do sada pokusalo?

Utorak, 15. april

Ovi su resili da jos malo budu zajedno. Na svu srecu izgleda da narod brze sazreva od svojih vodja. Vec smo ih prezalili. Bitno je da mi znamo protiv koga smo zajedno. Posle cemo se cerati i utvrditi da li mozemo da budemo zajedno za nekoga.

Pred liftom srecem Prodanovica, kolegu dizajnera iz onih junackih dana. Ne moze da veruje da smo vec izdali broj pet i da je sestica u kompjuteru. Dok neki izdaju zemlju ti izdajes casopis. I nije mu neko poredjenje. Reci mi da li je istina da su te gadjali olovkom na Trecem kanalu. Potvrdjujem. Pa sta si to radio covece? Nista, samo sam pomenuo Ministarstvo kulture i Gospodju ministarku. Jer sa glagolom? Ma ne, samo toliko da me nisu konstatovali u vezi casopisa. Ako, tako ti i treba. Da si se uclanio u JUL mozda bi vec imao desetak brojeva. Robijaskih? U liftu cutimo. In izlazi na prvom spratu uz mahanje rukom. Ja idem do kraja.

Sreda, 16. april

Goran Dimic se javio iz Budimpeste. Potvrdjujem da je tekst primljen i da je u redu. Odlazim na oznacenu adresu i preuzimam njegove radove. Covek je uradio odlicne stvari tamo. Da smo ranije bili u vezi bilo bi vise prostora za njega u casopisu. Koliko je nasih ljudi sada u dejstvu po celom svetu?

Ognjen Radulovic se javlja da mu je cena koju sam mu dao velika. On ima nekoga koji to moze za 100 maraka. Cela knjiga? Da. Ognjene, moj casopis toliko placa za jednu stranu. Znas li ti o cemu govorimo? Naravno da je on neuka stranka, i ne zna da je 80 slika toliko megabajta, da formiranje u fajlu 240 strana jeste 150 sati vremena, po satu haker toliko...

Video sam da je Publikom napravio pravi potez. Realizovali su plakat CARSON NIJE DOSAO. Odlicna ideja, dizajn redovan (sto bi rekao Surjanac). Posto ne vidim bez naocara ko je autor, cepam deo plakata sa impresumom i kasnije citam da je to, za mene nepoznati, Predrag Bojanic.

Milenko Dmitrovic suvlasnik agencije AdAstra u kojoj se inace produkcijski definise casopis, pita me da li poznajem nekog u novoj gradskoj vlasti. Znam Paju Krunica, kolega mi je sa fakulteta, stariji je ali smo na ti. Pa sto ne odes? Sta da mu trazim kad je i on u problemu. Mogao bi da pomogne. Naravno da bi mogao, ali sada su u pitanju prioriteti. I ceo razgovor odjedanput pocinje da lici na neke ranopartizanske price. Po principu: ko je pomogao pokret sada ce biti upravnik limarske zadruge. Pa sta je to lose, pita Milenko. Pa ti poznajes i Goricu Mojovic. I sa njom si na ti. Pa ona je na pravom mestu.

Mogla bi i ona da pomogne. Niko nije napravio vise projekata o Beogradu od tebe. Da.

Cetvrtak, 17. april

(Autor je arhitekta iz Beograda, izdavac i urednik casopisa KVADART)