Kriminalci pod kisobranom drzavnih deklaracija

Ratna situacija bila je veliki odusak proteranim kriminalcima. I sankcije su u tom trenutku podigle na nivo rodoljubivog podviga krijumcarenje benzina, cigareta i oruzja. Tako su kriminalci dobili kisobran za ono sto bi i inace radili

Pise: Dr Zivojin Aleksic

Kriminalitet ocigledno buja a sa njim i svi oblici koji prate ovakve pojave: sverc, prostitucija, kocka. Narod postaje rezigniran i pocinje da smatra mito i korupciju kao normalne stvari pocev od lecenja pa do svakog oblika kontakta sa administracijom, prvo hvatanjem veza a potom poklonima i stice se privid da su nasilje i samopomoc najbolji put da se dodje do nekih oblika pravde onih kojima pravda i zakon "leze samo u topuzu". Mislim da tome ima leka i da resenje lezi samo u nama a ne u defetizmu.

Moramo se, dakle, promeniti mi sami, vlast jos vise. Neko vece i iscrpnije studije o svemu ovome sto nam se dogadja ne postoje, vise se moze naci o ovome u knjigama koje nama stranci pisu (npr. Oven) jer mi ne zelimo o sebi samima da pisemo negativno, pogotovo kada drzava za to daje pare.

Vratimo se, pocetku raspada Jugoslavije. U vreme Dolanca pocelo je placanje usluga uslugama a ne novcem. (To se vec osvetilo francuskoj Obavestajnoj sluzbi i to ne smemo da radimo.) Nema nijedne policije koja se u svome radu ne koristi "informatorima". Ali, te usluge se moraju koristiti i platiti novcem, nikad uslugama, jer se tako moze pobrkati ko za koga radi. Nedozvoljivo je da takvi ljudi imaju svoje uglove u kaficima i tu pricaju o svojim hvalospevnim uspesima i uslugama, njima se obracaju ljudi sa molbama za razne intervencije, postaju idoli zaludnim i lenjim mladicima, pa cak dolaze, i u razne TV emisije. Dousnik posle usluge mora primiti novac, povuci se, a ako treba i da promeni operacijom licni opis i mesto boravka. Poznati su slucajevi mornara koji su ucestvovali u potapanju nekog broda pa posle toga bivali proglaseni za mrtve, lazno sahranjeni, a oni u stvari, sa okruglom sumom dolara i drugim licem, zive daleko od "svoga groba".

Ratna situacija bila je veliki odusak proteranim kriminalcima. I sankcije su u tom trenutku podigle na nivo rodoljubivog podviga krijumcarenje benzina, cigareta i oruzja. Tako su kriminalci dobili "kisobran" za ono sto bi oni i inace radili. I strane policije su nam cim su dobile priliku "doterale" nase badavadzije i kriminalce u zemlju. Odeljenje francuske policije specijalizovano za Jugoslovene je prvo odahnulo, a onda se rasformiralo. Nemci su maltene oklopnim kolima uhapsili te nase "junake" i proterali ih nama. O njima su nase novine pisale kao o junacima, "zestokim momcima", sefovima mafije itd. Oni su medjutim imali debeli dosije i sve su bili samo ne sefovi. Obicno su bili "pastuvi", slabog imovnog stanja i velike trosadzije, odgovarali su za silovanja i druge oblike nasilja.

Bili su uglavnom predmet interesovanja obavestajnih sluzbi, zbog nastanjenosti u inostranstvu i spremnosti na prljave poslove. Setkanje u maskirnim uniformama u pocetku i sa oruzjem, prestalo je i preslo se na modu suskavih trenerki i sportskih patika sa velikim lancem sa krstom, kao dokazom rodoljubivog Srbina. U zargonu su ove momke zvali "pit-bul smoking". Naravno islo se dalje - do svilenih kosulja, skupih parfema, lister odela, zatamnjenih mercedesa uz "masne i tasne", dosao je brzo pejdzer, faks, pa mobilni telefon. Na zalost, pocela su i ubistva, uglavnom medjusobno, redje drugih. Reket se sirio za cudo vise medju samim kriminalcima, a redje medju postenim zanatlijama. Oni su "tesko" zaradjivali novac znali su da ga efektno i brane. Uterivanje dugova vrseno je na onima koji su mislili kako mogu da prevare. Bezobzirnom pozajmljivacu kredita, koji ga ne vraca, pritekle su u pomoc novine i nas vec stalni obicaj prizivanja "socijalnog" momenta i zastita duznika koji pri uzimanju novca nije uopste vodio racuna o visokim kamatama i rokovima, vec je pri vracanju poceo da se seca da ima decu, porodicu i da treba te "zelenase" zgaziti. Sud je u takvim situacijama bio veoma spor i nedolucan, osnazili su uterivaci i ucestali obracuni. Naravno, prema uterivacima je lako biti efikasan ali duznicima se nije moglo pomoci i pocinju ubistva kao korektiv spore pravde. Logicna posledica je pojava telohranitelja kojih nikada nije bilo toliko u Beogradu. Telohranitelji su postali i znak prestiza pa ih imaju i oni kojima bas i nisu potrebni.

Atentator uvek ima prednost jer je u vecini slucajeva njegov prvi metak. Atentat se moze spreciti samo onda kada on zeli da ubije i pobegne, tada svojim osmatranjem i pripremom za bekstvo moze skrenuti paznju na sebe i biti onemogucen. Inace atentati se veoma retko sprecavaju na mestu dogadjaja. Obavestajni i operativni rad je jedini siguran nacin. Istovremeno davanje veoma visoke nagrade moze uspelog atentatora da uznemiri jer zna da je u njegovom drustvu novac jaci od drugarstva i tada cini nesuvisle poteze i biva lakse otkriven. Intenzivno trazenje i pretrage cini ga samo ponosnim za svoje delo.

Sta uraditi kod nas? Potrebno je prvo ukloniti ekonomsku moc kriminalaca; tad oni nisu opasni, je uvek ima jacih, brzih i onih koji bolje pucaju. To bi se izvelo sravnjivanjem imovine izmedju 1991-1997. godine i placenim porezom u tome periodu, odnosno raskorakom izmedju zarade i iznosa poreza. Potrebno je uvesti poseban Skupstinski odbor koji bi se bavio onima koji kriju prihode. (Bugarska je npr. oduzela 500 najskupljih automobila i parkirala ih u vojni magacin, a pozvala vlasnike da objasne odakle im vise stotina hiljada dolara za njih. Potrebno je da pocnu delovati odbori za kontrolu rada policije, zatim odeljenja za prihvat osudjenih lica, kao i odeljenja za molbe i zalbe, jer se sada zalbe salju na misljenje onima koji su se mozda i ogresili. Treba, dalje, razmisliti i o ombudsmanu, osobi koja prema skandinavskom pravu ima ovlascenja da sama deluje, bez ikakvog ogranicenja, ali uz uslov da se te odluke postuju. Slovenci su na slican nacin sada uveli takve kontrolore policije.

Na kraju bih rekao da je potrebno promeniti puno shvatanja oko nas, ali i u obuci policije. Pre svega, u skolovanju policajaca treba stvarati "specijalce-glave" a na specijalce misice. U svakoj policiji njeni pripadnici moraju biti fizicki sposobni i vicni oruzju, ali interventne ekipe moraju biti specijalno obucene. Studente je potrebno uciti i iz predmeta opste kulture, ali na nacin koji ne zatrpava prakticne predmete. Samo u losim filmovima policajac upada u magacin i obracunava se sam sa bandom. To bi bila povreda radne duznosti. Njegova duznost je da obavesti centralu, da proceni koliko je specijalaca potrebno i kakvo naoruzanje, da organizuje prihvatanje lica lisenih slobode i brzo saslusavanje, pretresanje i sl. Policajac ne vodi rat sam protiv kriminalaca, iza njega je drustvo i kriminalac mora da oseti da je sam i da su svi protiv njega, a oni koji ga kriju i pomazu mogu ga zbog nagrade otkriti. Kriminalitet se ne moze iskoreniti ali se moze suzbiti.

Kada teret postane "vruc" kriminalac ga sam menja. Dovoljno je da vidi policajca u civilu na autobuskoj stanici i toga dana nece biti dzepnih kradja. Ne postoje savrseni zlocini, vec samo nesavrsene istrage.

Saradnja sa narodom je neophodna mada se ona tesko ostvaruje - nije dovoljno pazljivo prevoditi starce preko ulice i cuvati decu od saobracaja. Snaga, osionost i prezriv odnos je opasan. Specijalci-misici se obuce za sest meseci i posle usavrsavaju ali ubrzo se ugoje i vremenom im oslabe refleksi. Specijalci glave se, medjutim, skoluju po 20 godina ali zato neuporedivo duze traju. Praksa pokazuje da su utoliko efikasniji sto manje lice na tipicne policajce. Najbolji su oni za koje susedi ili ne slute da su policajci ili se cude kako takav covek moze biti policajac.

(Autor je profesor Pravnog fakulteta u penziji).